Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Postupak je obeležen dugim periodima neaktivnosti suda, posebno u pogledu pribavljanja veštačenja, što je dovelo do povrede prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz L, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 300/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz L. je 24. maja 2011. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 300/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica u vreme podnošenja ustavne žalbe traje skoro osam godina i da je veštačenje u ovoj pravnoj stvari obavljeno tek posle tri godine, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadi troškove postupka po ovoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 300/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 19. maja 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv prvotužene D. Z. i drugotuženog d.o.o. “H.“ iz L, zbog zloupotrebe susedskog prava i uznemiravanja u vršenju prava svojine, ističući da drugotuženi u objektu pored njegove kuće obavlja poslove održavanja i opravke motornih vozila praveći veliku i nesnosnu buku neprimerenu mesnim prilikama. Predmet je zaveden pod brojem P. 3572/03.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 18 ročišta za glavnu raspravu (23. decembra 2003, 29. januara 2004, 27. februara 2004, 12. marta 2004, 23. aprila 2004, 10. maja 2004, 25. juna 2004, 27. decembra 2005, 15. februara 2006, 13. marta 2006, 8. juna 2010, 12. jula 2010, 14. septembra 2010, 26. oktobra 2010, 16. decembra 2010, 10. februara 2011, 31. marta 2011. i 26. aprila 2011. godine), od kojih je 11 održano. Ročište zakazano za 23. april 2004. godine nije održano na predlog tužioca, ročište zakazano za 15. februar 2006. godine nije održano zbog državnog praznika, ročišta zakazana za 14. septembar 2010, 26. oktobar 2010, 16. decembar 2010. i 31. mart 2011. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki jer drugotuženi nije uredno pozvan, a ročište zakazano za 10. februar 2011. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije.

Opštinski sud u Leskovcu je 25. juna 2004. godine doneo presudu P. 3572/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužioca da naknadi tuženima troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 28. marta 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Leskovcu je 28. septembra 2005. godine doneo presudu Gž. 1065/05, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na prvotuženu; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na drugotuženog i troškove postupka i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepene presude je istaknuto da prvostepeni sud nije utvrdio da li se obavljanjem poslova koje vrši drugotuženi stvara buka dozvoljena prema Pravilniku o dozvoljenom nivou buke u životnoj sredini, već je samo konstatovao da se navedenim poslovima ne stvara prevelika buka, te da će prvostepeni sud u ponovnom postupku preko veštaka odgovarajuće struke utvrditi da li drugotuženi svojom delatnošću stvara buku koja nije dozvoljena u sredini u kojoj živi tužilac.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 5289/05. Opštinski sud u Leskovcu je na ročištu za glavnu raspravu od 13. marta 2006. godine naložio da će se naredno ročište održati nakon obavljenog veštačenja, da bi 18. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio da se izvede veštačenje u ovoj pravnoj stvari na sporne okolnosti i imenovao za veštaka Zavod za zaštitu zdravlja iz Vranja.

Nakon formiranja nove mreže sudova, predmet je pred Osnovnim sudom u Leskovcu zaveden pod brojem P. 300/10, a veštak je 2. septembra 2010. godine dostavio traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Leskovcu je 26. aprila 2011. godine doneo rešenje P. 300/10, kojim je utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, jer je tuženi d.o.o. “H.“ iz L. kao pravno lice prestao da postoji 22. marta 2011. godine brisanjem iz registra privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 748/10 od 14. decembra 2010. godine otvoren i zaključen stečajni postupak nad tuženim.

Ustavni sud je proverom podataka sa veb-sajta Agencije za privredne registre utvrdio sledeće činjenice: da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 748/10 od 14. decembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad stečajnim dužnikom d.o.o. “H.“ iz L, te je utvrđena ispunjenost stečajnog razloga trajnije nesposobnosti plaćanja, zatim utvrđeno nepostojanje interesa poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, zaključen postupak stečaja nad dužnikom i određeno da po pravnosnažnosti ovog rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije; da je rešenjem Registratora Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre stečajni dužnik brisan 23. marta 2011. godine iz registra privrednih subjekata, na osnovu pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Leskovcu St. 748/10 od 14. decembra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se nakon donošenja presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1065/05 od 28. septembra 2005. godine na osnovu odredaba člana 491. st. 1. i 3. tog zakona primenjivao na ovu parnicu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 19. maja 2003. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Leskovcu i da se predmet nalazi u prekidu od 26. aprila 2011. godine, kada je doneto rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 300/10, te da je gotovo izvesno da se ova parnica neće nastaviti, uzimajući u obzir da je zaključenjem stečajnog postupka tuženo preduzeće prestalo da postoji i da ono nema pravnog sledbenika.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj stvarno-pravni spor trajao skoro osam godina do prekida postupka, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, prvostepeni sud je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li su tuženi pravili buku preko mere koja je uobičajena, u smislu odredbe člana 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i na taj način otežali korišćenje nepokretnosti na kojoj pravo svojine ima podnosilac. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao parnične stranke i devet svedoka, izvršio uviđaj na licu mesta i izveo dokaz veštačenjem na okolnost visine buke koju je pravio drugotuženi obavljanjem svoje delatnosti, te je pročitao određene pismene dokaze. Ipak, sama priroda spora i neophodnost izvođenja velikog broja dokaza, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on u neznatnoj meri doprineo prekomerno dugom trajanju parnice, jer je jedno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se može pripisati njemu u krivicu.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak hitno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Leskovcu i Okružnog suda u Leskovcu prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ove parnice. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da Opštinski sud u Leskovcu u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon više od sedam meseci od dana podnošenja tužbe. Odgovornost navedenih sudova za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka se ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo šest ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe – neuredno pozivanje parničnih stranaka, državni praznik i sprečenost postupajućeg sudije. Takođe, Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 3572/03 od 25. juna 2004. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne utvrđujući da li je obavljanjem poslovne delatnosti drugotuženi pravio buku koja nije dozvoljena prema mesnim prilikama, te je Okružni sud u Leskovcu presudom Gž. 1065/05 od 28. septembra 2005. godine ukinuo navedenu presudu u delu koji se odnosi na drugotuženog i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da je Opštinskom sudu u Leskovcu trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 3572/03, koja je doneta 25. juna 2004. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 28. marta 2005. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. O mnogobrojnim propustima Opštinskog suda u Leskovcu u ovom predmetu govori i činjenica da je prvostepeni sud doneo formalno rešenje kojim je imenovao sudskog veštaka tek nakon šest meseci od dana održavanja ročišta za glavnu raspravu na kome je odredio da se izvede ova vrsta dokaza. Budući da je veštak tek nakon nepune četiri godine dostavio parničnom sudu nalaz i mišljenje, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Leskovcu i Osnovni sud u Leskovcu nisu iskoristili procesna ovlašćenja da blagovremeno kazne imenovanog veštaka ili odrede druga stručna lica za izvođenje te vrste dokaza. Činjenica da postupajući prvostepeni sudovi nisu preduzeli zakonom predviđene mere da disciplinuju učesnike u postupku je, po oceni Ustavnog suda, presudno uticala na prekomernu dužinu trajanja ove parnice. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Polazeći od toga da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još uvek u prekidu, ali da je tuženi d.o.o. “H.“ iz L. u međuvremenu brisan iz registra privrednih subjekata, po osnovu tzv. automatskog stečaja, Ustavni sud nalazi da se štetne posledice u činjene povred om Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu otklon iti izdavanjem nal oga nadležnom sudu da postupak okonča .

Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je Odlukom IUz-850/2010 od 12. jula 2012. godine utvrđeno da odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09), kojima je regulisan tzv. automatski stečaj, nisu u saglasnosti sa Ustavom, ali nalazi da je ova činjenica bez uticaja na odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, s obzirom na to da je brisanje tuženog iz registra privrednih subjekata izvršeno pre donošenja navedene odluke i njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 71/12.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti