Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naplatu duga koji je trajao preko devet godina. Odgovornost za dugo trajanje postupka pripisana je prevashodno prvostepenom sudu zbog neblagovremenog odlučivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . D . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4961/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba B. D . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine, kao i zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D . iz B . je 24. marta 2012. godine, preko punomoćnika N . V, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4961/07, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prezumpcije nevinosti i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 34. stav 3. i članom 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 24. oktobra 2002. godine podneta tužba protiv njega kao tuženog, radi isplate novčanog iznosa; da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/07 od 18. septembra 2008. godine tužbeni zahtev usvojen u delu za glavni dug, a odbijen u delu za traženu zakonsku zateznu kamatu i troškove postupka; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine prvostepena presuda u pretežnom delu potvrđena, a u delu preinačena tako što je podnosilac kao tuženi obavezan da tužiocu plati pripadajuću kamatu na iznos glavnog (deviznog) duga počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate; da je predmetni postupak trajao više od devet godina, te da mu je zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer se Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju presude nije pozvao ni na jedan materijalnopravni propis koji je primenjen na utvrđeno činjenično stanje, čime su povređene odredbe člana 342. stav 4. Zakona o parničnom postupku kojima je propisan sadržaj obrazloženja presude; da mu je obrazloženjem osporene presude povređena prezumpcija nevinosti, imajući u vidu da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje tako što se tvrdi da je podnosilac oglašen krivim za krivično delo falsifikovanja isprave, iako postoje dokazi da on nije bio okrivljen pa samim tim ni osuđen u označenom krivičnom postupku; da žalba tužioca protiv prvostepene odluke i osporena drugostepena presuda nisu dostavljene punomoćniku podnosioca, već neposredno podnosiocu kao tuženom, čime su povređene odredbe člana 132. Zakona o parničnom postupku, kao i njegovo ustavno pravo na pravno sredstvo.

Podnosilac je naveo da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zahtevao je i naknadu materijalne štete u ukupnom iznosu od 127.623.71 dinara i to po osnovu štete "nastale usled kursnih razlika i zbog dosuđene kamate za dve godine", kao i na ime troškova za sastav ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12271/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. K. je 24. oktobra 2002. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 5615/02.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata i saslušani su svedoci, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: tri iz nenaznačenih procesnih razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva zbog pribavljanja izveštaja o krivičnom predmetu Ki. 1749/04.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/07 od 18. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi (ovde podnosilac ustavne žalbe) da tužiocu, na ime duga, isplati iznos od 5.875,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je traženo da tuženi na iznos od 5.875,00 evra isplati tužiocu zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate, dok je u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3640/10 od 17. juna 2010. godine vraćeni su, sada Prvom osnovnom sudu u Beogradu, spisi predmeta P. 4961/07 radi dopune postupka (da predsednik veća potpiše izvornik presude, da se odluči o predlogu tužioca za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka i da se žalba tuženog dostavi na odgovor punomoćniku tužioca), a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2639/11 od 27. maja 2011. godine ponovo su vraćeni spisi predmeta (novi broj P. 12271/10) Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/07 od 18. septembra 2008. godine u stavovima prvom i trećem izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4961/07 od 18. septembra 2008. godine, u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o pripadajućoj kamati, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati, na dosuđeni iznos glavnog duga, pripadajuću kamatu, u dinarskoj protivvrednosti, po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, a po kursu koji obračunava Narodna banka Srbije u momentu plaćanja, počev od 24. oktobra 2002. godine kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate.

U obrazloženju je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac tuženom krajem 2001. godine prodao terensko vozilo „Nissan Terrano 30“; da je na osnovu ovlašćenja overenog 18. marta 2002. godine, tužilac ovlastio tuženog da predmetno vozilo može registrovati, prodati, izvršiti prenos na sebe ili drugo lice, voziti kako u zemlji, tako i u inostranstvu, kao i naplatiti kod osiguravajućeg društva eventualno nastalu štetu na tom vozilu; da ugovoreni iznos od 11.750 nemačkih maraka, tuženi nije isplatio tužiocu; da je tuženi naveo da je vozilo primio na ime duga koji mu tužilac nikada nije vratio, ne dostavljajući pritom dokaze u prilog ovoj tvrdnji; da je protiv tuženog vođen i krivični postupak u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K-1749/04, u kojem je, presudom od 25. oktobra 2006. godine, tuženi oglašen krivim za krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS, jer je napravio lažnu ispravu – kupoprodajni ugovor 60/02, zaključen između ovde tužioca kao prodavca i Agencije „A. r .“ kao kupca (u kojoj je tuženi radio), a gde je predmet ugovora bilo sporno vozilo, tako što je potpisao ugovor umesto tužioca S. K.; da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu novčanog iznosa na ime glavnog duga; da je ovo iz razloga što je neosnovano ukazano kako tokom prvostepenog postupka, tako i u žalbi od strane tuženog, da mu vozilo nije prodato, već da je samo bio ovlašćen na vršenje određenih radnji; da je “tuženi predmetno vozilo prodao“, s obzirom na to da iz izvedenih dokaza proizlazi jasna namera tužioca da tuženom vozilo i proda; da je namera o sačinjavanju ovakvog usmenog ugovora nesporno utvrđena od strane prvostepenog suda; da se neosnovano ukazuje na činjenicu da je sporni ugovor trebalo da bude sačinjen u pisanoj formi, s obzirom na to da je predmet kupoprodajnog ugovora pokretna stvar, za koju ova vrsta forme nije obavezna; da navod žalbe da bez pisanog ugovora nije moguće izvršiti upis novog vlasnika u saobraćajnu dozvolu, nije od značaja za validnost postojanja kupoprodajnog ugovora, već za prenos vlasništva, što u konkretnom slučaju nije predmet spora; da je, sa iznetog, odlučeno kao u stavu prvom izreke presude; da se osnovano žalbom tužioca ukazuje da mu pripada kamata na dosuđeni iznos glavnog duga, s tim što mu se ne može dosuditi zakonska zatezna kamata na pomenuti iznos, kako je on to postavio u tužbenom predlogu, već kamata po stopi koju propisuje Evropska centralna banka; da je pogrešno postupio prvostepeni sud kada je odbio deo tužbenog zahteva tužioca koji se odnosi na kamatu, koja po svojoj prirodi predstavlja sporedno traženje, a na koju tužilac ima pravo; da činjenica da je tužilac tužbom tražio zakonsku zateznu kamatu na glavni dug umesto kamate po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, ne predstavlja smetnju da mu se dosudi ona kamata koja mu po zakonu pripada; da postupajući po tužbi, prvostepeni sud nije vezan tužbenim predlogom (predlogom kako treba da glasi odluka o tužbenom zahtevu tužioca), već odlučuje o tužbenom zahtevu; da je u konkretnom slučaju zahtev tužioca za dosuđenje kamate sadržan u tužbenom predlogu, ali da forma tog predloga nije obavezujuća i da se sud nje ne treba strogo držati kada odlučuje o zahtevu tužioca; da je na osnovu navedenog, Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke, tako što je dosudio pripadajuću kamatu na iznos glavnog duga, i to po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, po kursu koji obračunava Narodna banka Srbije u momentu plaćanja, počev od 24. oktobra 2002. godine kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a stavom 2. tog člana je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 34. stav 3. Ustava je utvrđeno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe - 24. oktobra 2002. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbenom zahtevu postavljenom u odnosu na podnosioca ustavne žalbe odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je skoro šest godina i u tom periodu je bilo održano svega pet ročišta, dok čak šest ročišta nije bilo održano, a do odlučivanja o žalbama stranaka, odnosno do pravnosnažnog okončanja parnice došlo je tek posle tri godine i tri meseca po donošenju presude opštinskog suda.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prevashodno prvostepeni sud koji nije blagovremeno meritorno odlučio o predmetu spora, a takođe u toj fazi postupka raspravna ročišta nisu redovno zakazivana i održavana, pri čemu je drugostepeni sud čak dva puta vraćao spise po žalbama stranaka prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Dakle, osporeni parnični postupak, koji nije bio posebno činjenično ni pravno složen, ukupno je trajao preko devet godina i dva meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna prava. Takođe, predmet spora je za podnosioca imao materijalni značaj, s obzirom da se radilo o zahtevu za isplatu određenog deviznog iznosa sa višegodišnjom kamatom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4961/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine, a kojima podnosilac ističe da u navedenoj presudi nije naznačeno primenjeno materijalno pravo , Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan pravnosnažnim ishodom parnice koja je vođena protiv njega kao tuženog, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni - revizijski sud i da preispita i oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni relevantni i dovoljni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Po oceni Suda, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za donetu odluku, te je odgovorio na bitne žalbene navode parničnih stranaka, kako na one koji se odnose na izvedene dokaze i njihovu ocenu, tako i one koji se odnose na primenu merodavnog materijalnog prava, pri čemu Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je podnosilac osporenom odlukom doveden u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. U postupku koji je prethodio ustavnosudskom je na dovoljan i razumljiv način obrazloženo zašto postoji obaveza podnosioca na isplatu utvrđenog deviznog duga u dinarskoj protivvrednosti, kao i pripadajuće tzv. domicilne kamate na iznos glavnog duga, počev od dana podnošenja tužbe, od kada se tuženi u pogledu ispunjenja ove obaveze nalazi u docnji prema poveriocu - tužiocu. Razmatrajući navode podnosioca „da se Apelacioni sud u svojoj presudi nije pozvao ni na jednu odredbu bilo kog materijalnopravnog propisa“, Ustavni sud napominje da u okviru prava na pravično suđenje postoji i obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Pri tome, osporena drugostepena presuda je u pogledu preinačujućeg dela koji se odnosi na dosuđenje pripadajuće kamate tužiocu, po oceni ovog suda, detaljno i jasno obrazložena. To što se Apelacioni sud nije pozvao na odredbe konkretnog propisa, ne čini osporenu presudu arbitrernom ili nepravičnom, jer je i dobro ustanovljena sudska praksa takođe (posredni) izvor prava, kakav je slučaj upravo kod kamate na devizna potraživanja između fizičkih lica, pri čemu ni podnosilac ne spori kamatu koja je dosuđena tužiocu već samo ističe izostanak pozivanja drugostepenog suda na konkretne odredbe materijalnog prava koje regulišu predmetno pitanje. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, postojanje različitih odluka sudova poslednje instance kod iste činjenične i pravne situacije. Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosiocu nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da su u toku predmetnog postupka podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva, koja je očito i koristio. To što je žalba tužioca dostavljena na odgovor lično podnosiocu, kao i što mu je lično dostavljena osporena drugostepena presuda, ukoliko je u predmetnoj parnici imao punomoćnika, a što se iz uvoda dostavljene drugostepene presude ne vidi, ne predstavlja povredu njegovog prava na pravno sredstvo, niti se može dovesti u neposrednu vezu sa sadržinom ovog Ustavom zajemčenog prava. Odgovor na žalbu protivne strane podnosiocu nije uskraćen već samom činjenicom da mu je ta žalba dostavljena, niti mu je uskraćeno pravo na žalbu protiv prvostepene presude koje čini suštinu označenog ustavnog jemstva.

Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca o povredi prava na prezumpciju nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava takođe neprihvatljivi. Bez obzira na eventualnu pogrešku drugostepenog suda u pogledu označavanja podnosioca kao osobe koja je osuđena za krivično delo falsifikovanja isprave, što bi nesumnjivo predstavljalo grubi previd žalbenog suda, ova okolnost se ne može dovesti u vezu sa zajemčenim pravom na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Predmet odlučivanja u ovoj parnici je bila isplata duga, dakle postojanje jedne građanskopravne obaveze podnosioca, tako da mu se nije sudilo za bilo koje kazneno delo u krivičnom, prekršajnom ili upravnom - disciplinskom postupku, gde jedino i može doći do prejudiciranja nečije krivice za delo koje mu se stavlja na teret i sledstvene povrede Ustavom utvrđene pretpostavke nevinosti okrivljenog.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju se povredu podnosilac takođe pozvao, sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, a istaknutu povredu tog prava već je ocenio u odnosu na navedenu ustavnu odredbu.

Stoga je ustavna žalba u delu u kom je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4766/11 od 5. januara 2012. godine odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešeno kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da ne postoji zakonsko utemeljenje da podnosilac u postupku pred Ustavnim sudom potražuje novčane iznose koje treba da plati protivnoj parničnoj stranci po osnovu pravnosnažne sudske presude, jer se tu i ne radi o bilo kakvoj pravno postojećoj ili priznatoj šteti. Stoga je navedeni zahtev podnosioca odbačen, kao u drugom delu tačke 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za sastav ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti