Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu zbog povrede ugleda i časti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu novinara, koji je tražio naknadu štete zbog povrede ugleda i časti. Sud je potvrdio stavove redovnih sudova da sporni novinski tekst predstavlja vrednosni sud i satirično mišljenje, a ne iznošenje neistinitih informacija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Ć. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. Ć. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu P 3. 112/10 od 26. oktobra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 614/11 od 9. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Ć. iz B. podneo je 26. maja 2011. godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na sudsku zaštitu i prava na uklanjanje posledica koje su nastale povredom prava, kao i prava na pravično suđenje, zajemčenih čl. 22. i 32. Ustava Republike Srbije. Pored toga, podnosilac je istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda prouzrokovane objavljivanjem neistinitih i uvredljivih informacija u dnevnim novinama „P.“; da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P 3. 112/10 od 26. oktobra 2010. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 614/11 od 9. marta 2011. godine, odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete; da je u predmetnom novinskom tekstu jasno sugerisano da je podnosilac ustavne žalbe ušao u „zločinačko udruženje“ i da je stao u odbranu mafije, kao i da je tim tekstom javnosti nametnuto postojanje činjenica i radnji koje ne postoje; da su postupajući sudovi, utvrđujući da je u konkretnom slučaju objavljeno mišljenje, a ne neistinita informacija, te zanemarujući činjenicu da objavljivanje negativnog mišljenja koje je zasnovano na neistinitoj činjeničnoj konstrukciji, koje za cilj ima povredu prava na čast i ugled i koje je uvredljivo preko razumne mere, povredili pravo podnosioca ustavne žalbe na sudsku zaštitu časti i ugleda i pravo podnosioca na otklanjanje posledica koje su nastale povredom prava; da je arbitrernim i nepravičnim postupanjem sudova i nepoštovanjem prava na obrazloženu sudsku odluku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje; da prvostepeni sud nije ocenio iskaz podnosioca ustavne žalbe dat u predmetnom postupku, niti je naveo činjenice koje je utvrdio na osnovu tog iskaza, kao i da nije cenio iskaz drugotuženog dat u postupku, niti je pomenuo da je u toku postupka izveden dokaz saslušanjem drugotuženog; da je stoga osporenom prvostepenom presudom učinjena bitna povreda odredaba člana 8. Zakona o parničnom postupku, iz čega sledi da je takva presuda posledica proizvoljne i pogrešne primene navedenog zakona; da je prvostepeni sud proizvoljno i pogrešno primenio merodavno materijalno pravo iz razloga što je nepravilno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje – da je u predmetnom novinskom tekstu objavljeno satirično mišljenje; da nepoštovanje prava na obrazloženu sudsku odluku proizlazi iz propusta prvostepenog suda da oceni iskaze parničnih stranaka i da navede činjenice koje je utvrdio iz izvedenih dokaza, kao i propusta suda da obrazloži zbog čega nije imao u vidu da tuženi ni na jednom mestu tokom postupka nije naveo da je u osporenom novinskom tekstu kritikovao rad podnosioca; da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjenicama koje nisu utvrđene ni u prvostepenom, niti u drugostepenom postupku; da nije jasno na osnovu čega je drugostepeni sud utvrdio činjenicu da gost predmetne televizijske emisije nije dao saglasnost za direktno uključenje S. S. u emisiju; da drugostepeni sud nije naveo razloge na osnovu kojih je utvrdio da iskaz da je neko lice član zločinačkog udruženja, da je stao u odbranu mafije i da sarađuje sa licem sa „crvene“ poternice, nije informacija – činjenični iskaz, već oštro negativno mišljenje; da je zbog propusta postupajućih sudova da razmotre argumente stranaka u postupku, na kojima se temelji osnovanost zahteva i predloga, kao i da navedu jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasnivaju svoje odluke, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P3. 112/10 od 26. oktobra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obavežu prvotuženi „P.“ D . n . DOO B . i drugotuženi D . V, glavni urednik dnevnih novina „P .“, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti solidarno isplate iznos od 300.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da drugotuženi presudu kojom je izrečena obaveza naknade štete objavi. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u tužbi i tokom postupka naveo da je u navedenim dnevnim novinama objavljen tekst drugotuženog u kome su objavljene neistinite informacije koje vređaju čast i ugled tužioca, usled čega je tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu; da su tuženi u odgovoru na tužbu i tokom postupka osporili tužbeni zahtev, navodeći da je u predmetnom novinskom tekstu drugotuženi, kao autor, izneo svoje profesionalno mišljenje, komentar i kritiku povodom emisije emitovane na televiziji B92 koju uređuje i vodi tužilac; da je čitanjem dnevnog lista „P.“ od 20. marta 2010. godine utvrđeno da je na strani pet objavljen tekst pod naslovom „Medijska sačekuša“, autora D. V, ovde drugotuženog; da je u navedenom novinskom tekstu, između ostalog, objavljeno: „Može on (J. Ć.) sad da se vadi koliko god hoće, može da raspreda svoje zvečeće prazne priče o istraživačkom novinarstvu, ništa mu to ne vredi. Sasvim je ovde dovoljno dokaza da je Ć. ušao u „zločinačko udruženje“ sa čovekom sa crvene poternice. A to više nije novinarstvo... Kaže J. da je C. izjava sama po sebi novinarska senzacija i da je kao takvu nijedna ovdašnja televizija ne bi propustila. Tačno. Ali izjava u vestima ili zaseban intervju su jedno, a paramedijska sačekuša je nešto sasvim drugo. Najpre, potpuno je jasno da je Ć. sa S. sve unapred pažljivo dogovorio i isplanirao. Nacionalna televizijska frekvencija ustupljena je čoveku sa poternice koga srpska, ali i druge evropske policije sumnjiče za najstrašnije zločine!? A kako se to onda zove, ljudi moji? Istraživačko novinarstvo? Ili odbrana mafije?“; da je saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, između ostalog, utvrđeno da je tužilac izjavio da je u toku televizijske emisije koju je vodio uspostavljena telefonska veza sa S. S, a nakon čega je on pitao gosta emisije N. M. da li želi neposredno, telefonskim putem da komunicira sa njim, na šta je gost emisije pristao; da je nakon sprovedenog dokaznog postupka i utvrđenog činjeničnog stanja sud utvrdio da sporni tekst objavljen u dnevnim novinama „P.“ predstavlja kolumnu drugotuženog - novinara D. V. i izražava određeno mišljenje drugotuženog o prethodno emitovanoj televizijskoj emisiji tužioca; da kolumna predstavlja tekst novinara koji sadrži izričito gledište ili mišljenje, pisan s ironijom, a može imati i satirične karakteristike; da s obzirom na to da je u kolumni sadržan jasno izražen lični stav i mišljenje novinara i da u njoj, prema shvatanju suda, nije objavljen nijedan podatak koji bi se u smislu Zakona o javnom informisanju mogao smatrati informacijom, sud je odbio zahtev tužioca; da se navod da je tužilac „član zločinačkog udruženja“, kao i upotrebljeni navod „paramafijaška medijska sačekuša“, ne mogu, prema shvatanju suda, smatrati objavljenom informacijom o tužiocu da je on član zločinačkog udruženja u krivičnopravnom smislu, već takvi navodi, posmatrani kao deo celine, predstavljaju jasno izraženo satirično mišljenje autora o ranije emitovanoj emisiji tužioca na televiziji B92 i čine izraženi stav autora kolumne o postupcima tužioca kao novinara; da imajući u vidu navedeno, te činjenicu da u spornom tekstu nije objavljena informacija, već izraženo mišljenje drugotuženog, ne može postojati odgovornost tuženih, u smislu odredaba Zakona o javnom informisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 614/11 od 9. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Višeg suda u Beogradu P3. 112/10 od 26. oktobra 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da u sprovedenom postupku prvostepeni sud nije načinio nijednu od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 . stav 2 . Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti onu iz tačke 12 ) navedenog člana na koju se žalbom neosnovano ukazuje, jer su u presudi navedeni jasni i neprotivurečni razlozi o svim bitnim činjenicama; da je Apelacioni sud u potpunosti prihvatio kao jasne i pravilne razloge koje je prvostepeni sud naveo kao svoje zaključke o istinitosti utvrđenih činjenica; da je, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio; da nisu osnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije ocenio sve karakteristike spornog teksta, da isti tekst predstavlja kombinaciju činjeničnih i vrednosnih sudova, a kada je vrednosni sud obrazovan na neistinitoj činjenici odnosno činjeničnoj konstrukciji, da je jasno da nije upućen samo javnosti, već sa ciljem povrede i omalovažavanja ličnosti tužioca; da je upravo prvostepeni sud pravilno ocenio sve karakteristike spornog teksta, te da je , imajući u vidu odredbe člana 1 . stav 2 . i člana 79 . Zakona o javnom informisanju , pravilno zaključio da nije u pitanju informacija; da je očigledno je da je tuženi D. V . izneo svoje mišljenje o emisiji tužioca, u koju se uživo telefonom uključio S. S . C, a za koga se, što je opštepoznata činjenica u Republici Srbiji, smatra najblaže rečeno da je kontraverzna ličnost; da je gost emisije bio N . M, koji pre početke emisije nije bio upoznat da postoji mogućnost direktnog telefonskog uključenja S. S. C; da je tužilac kao novinar dužan da trpi granicu prihvatljive kritike koja je šira nego kod pojedinca, koji se ne bavi novinarstvom, pa zbog toga upotreba i oštrih reči, reči koje predstavljaju preterivanja, izgovorenih u javnosti koje bi mogle delovati uvredljivo, predstavlja slobodu izražavanja predviđenu članom 10 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te novinarska sloboda u određenom stepenu pokriva i preterivanja i upotrebljene grube i neumesne reči; da s obzirom na emisiju koju je tužilac vodio i uživo telefonsko uključenje, tužilac nije mogao opravdano očekivati samo pozitivni kritiku, odnosno mišljenje, jer nije logično da se iznose samo pozitivne i povoljne kritike i mišljenja; da drugotuženi nije ni izneo informaciju, već je dao svoje mišljenje – vrednosni sud, niti su navodi „član zločinačkog udruženja“ i „paramafijaška medijska sačekuša“ informacije koje ukazuju na to da je tužilac član zločinačkog udruženja, već takvi navodi, posmatrani kao deo celine, predstavljaju negativnu kritiku tužioca.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje cenio u odnosu na Ustav.

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) je propisano: da pravo na javno informisanje obuhvata naročito slobodu izražavanja misli, slobodu prikupljanja, istraživanja, objavljivanja i širenja ideja, informacija i mišljenja, slobodu štampanja i distribucije (rasturanja) novina i drugih javnih glasila, slobodu proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa, slobodu primanja ideja, informacija i mišljenja, kao i slobodu osnivanja pravnih lica koja se bave javnim informisanjem (član 1. stav 2.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 22. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na tome da su u osporenim presudama sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje nalazeći da je u predmetnom novinskom tekstu objavljeno negativno mišljenje o podnosiocu, a ne neistinite informacije.

Polazeći od toga da je predmetni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, prouzrokovane objavljivanjem neistinitih i uvredljivih informacija u novinskom tekstu, Ustavni sud najpre konstatuje da u situaciji kada su , kao u konkretnom sporu , suprotstavljena dva prava , i to – pravo na slobodu izražavanja i pravo na ugled i čast, sudovi prilikom odlučivanja moraju uspostaviti pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava.

Ustavni sud je imao u vidu da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge da saopštavaju informacije i mišljenja o svim pitanjima od javnog interesa . Takođe, Ustavni sud ukazuje da učešće jedne osobe u javnom životu nosi sa sobom i izvesne obaveze, te da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije i mišljenja saopštena javnosti odnose na javne ličnosti. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je od posebne važnosti za ocenu pravične ravnoteže suprotstavljenih prava i to da li se kritika odnosi na nečiji privatni život ili na nečije ponašanje u službenom svojstvu (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lepojić protiv Srbije“, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 75.).

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju sporno da li su u novinskom tekstu objavljene neistinite informacije ili negativno mišljenje o podnosiocu, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lingens protiv Austrije“, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali, u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. „Pedersen i Baadsgaard protiv Danske“, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

U predmetnom parničnom postupku prvostepeni sud je, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da sporni novinski tekst predstavlja kolumnu drugotuženog kao novinara i da je u kolumni izražen lični stav i mišljenje novinara o prethodno emitovanoj televizijskoj emisiji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te da u novinskom tekstu nije objavljen nijedan podatak koji bi se u smislu Zakona o javnom informisanju mogao smatrati informacijom. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da se izrazi upotrebljeni u novinskom tekstu, kao što su: „član zločinačkog udruženja“ i „paramafijaška medijska sačekuša“, ne mogu smatrati objavljenom informacijom o tužiocu - da je on član zločinačkog udruženja u krivičnopravnom smislu, već takvi navodi, posmatrani kao deo celine, predstavljaju jasno izraženo satirično mišljenje o ranije emitovanoj emisiji na televiziji B92 i čine izraženi stav autora kolumne o postupcima tužioca kao novinara. Drugostepeni sud je istakao da su granice prihvatljive kritike šire za tužioca kao novinara, nego za pojedinca koji se ne bavi novinarstvom, kao i da sloboda izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije podrazumeva u određenom stepenu i preterivanja i upotrebu grubih i neumesnih reči.

Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje postupajućih sudova da je u predmetnom novinskom tekstu sadržano negativno mišljenje o podnosiocu ustavne žalbe kao novinaru, a ne neistinite informacije, a naročito da se sporni izrazi upotrebljeni u tekstu - „član zločinačkog udruženja“ i „paramafijaška medijska sačekuša“, koji su inače i u samom novinskom tekstu stavljeni pod znake navoda, ne mogu smatrati informacijom. Ustavni sud konstatuje da su sudovi posebno cenili kontekst u kome su takvi izrazi upotrebljeni, nalazeći da oni predstavljaju satirično mišljenje, a ne izjave o odgovornosti podnosioca u krivičnopravnom smislu. Takođe, u osporenim presudama je istaknuto da je televizijska emisija, čiji je autor bio podnosilac ustavne žalbe, bila povod za pisanje spornog novinskog teksta, da su granice prihvatljive kritike šire u odnosu na novinare, te da zbog sadržine konkretne emisije podnosilac nije mogao opravdano očekivati samo pozitivnu kritiku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava podnosioca ustavne žalbe i tuženih, cenili sve okolnosti konkretnog slučaja, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama suprotstavljenih prava, te da su dali jasne i dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da su bez osnova tvrdnje podnosioca o proizvoljnoj i pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava u pogledu ocene izvedenih dokaza. Naime, prvostepeni sud je čitanjem spornog novinskog teksta nesumnjivo utvrdio da sporni iskazi sadržani u tekstu predstavljaju jasno izraženo satirično mišljenje o televizijskoj emisiji podnosioca i da su u tekstu izraženi stavovi autora o postupcima podnosioca kao novinara. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je pogrešnom primenom prava dovedeno u pitanje ostvarivanje i zaštita nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i povredi prava na obrazloženu sudsku odluku nisu osnovani. Ovo iz razloga što je Ustavni sud utvrdio da osporene presude sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Takođe, Ustavni sud nalazi da su bez osnova i navodi podnosioca da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjenicama koje nisu utvrđene ni u prvostepenom, niti u drugostepenom postupku, ističući posebno da je drugostepeni sud utvrdio da gost predmetne televizijske emisije nije dao saglasnost za direktno uključenje S. S. u emisiju. Naime, iako iz obrazloženja drugostepene presude ne proizlazi da je sud svoju odluku zasnovao upravo na navedenoj činjenici, Ustavni sud ipak konstatuje da je u drugostepenoj presudi izričito navedeno da gost televizijske emisije pre početka emisije nije bio upoznat da postoji mogućnost direktnog telefonskog uključenja S. S, a ne da nije dao saglasnost za uključenje navedenog lica u emisiju.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na sudsku zaštitu i prava na uklanjanje posledica koje su nastale povredom prava, kao i prava na pravično suđenje, zajamčenih čl. 22. i 32. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu zbog povrede ugleda i časti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti