Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Lazić iz Progara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Lazić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 897/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Lazić iz Progara podnela je 23. marta 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Jasike, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu usta vnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4367/11 od 18. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istim članom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 897/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je u svojstvu tužilje 9. septembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv tuženog SP „Lasta“ iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete; da je presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 897/10 od 19. aprila 2011. godine usvojen tužbeni zahtev tužilje, koji nije istovetan njenom preciziranom tužbenom zahtevu; da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4367/11 od 18. januara 2012. godine navedena prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan; da je u navedenoj drugostepenoj presudi istaknuto da tužilja nije postavila zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, iako je tužilja postavila takav zahtev 30. decembra 2010. godine; da drugostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 195. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje; da je postupak trajao više od 12 godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 897/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, 9. septembra 1999. godine Opštinskom sudu u Staroj Pazovi (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog SP „Lasta“ iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Po tužbi je formiran predmet P. 505/99, a prvo ročište u postupku je održano 10. novembra 1999. godine.

U toku 2000. godine održano je pet ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem četiri svedoka i medicinskim veštačenjima preko veštaka neuropsihijatra i specijaliste opšte medicine.

Opštinski sud je međupresudom P. 505/99 od 17. novembra 2000. godine utvrdio osnovanost tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 106/01 od 18. jula 2002. godine potvrđena je međupresuda Opštinskog suda P. 505/99 od 17. novembra 2000. godine.

Tužilja je podneskom od 4. oktobra 2002. precizirala tužbeni zahtev.

Opštinski sud je delimičnom presudom P. 756/02 od 26. decembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji isplati ukupan iznos od 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah, fizički bol i duševni bol zbog naruženosti, dok je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose preko dosuđenih u stavu prvom izreke. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 326/03 od 3. juna 2003. godine potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda P. 756/02 od 26. decembra 2002. godine.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev.II 455/04 od 22. decembra 2004. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavaljenu protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 326/03 od 3. juna 2003. godine.

Prvostepeni postupak je nastavljen 21. juna 2005. godine, kada je određeno sprovođenje medicinskog veštačenja preko veštaka hirurga –ortopeda M. V. iz Stare Pazove. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 22. jula 2005. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 756/02 od 30. septembra 2005. godine određeno je novo medicinsko veštačenje preko komisije veštaka. Nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu 27. decembra iste godine. Naredno ročište održano je 3. aprila 2006. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem veštaka M. V.

Opštinski sud je delimičnom presudom P. 150/06 od 11. maja 2006. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji isplati iznos od 250.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, dok je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos preko dosuđenog u stavu prvom izreke. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom Gž. 2393/06 od 19. decembra 2006. godine potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P. 150/06 od 11. maja 2006. godine.

Opštinski sud je presudom P. 150/06 od 11. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji na ime naknade materijalne štete zbog potpunog gubitka radne sposobnosti isplati iznos od 600.000,00 dinara u vidu novčane rente u kapitaliziranom iznosu, kao i da tužilji isplati iznos od 380.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete i troškova postupka isplati iznose preko dosuđenih u stavu prvom izreke.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 2284/07 od 14. oktobra 2008. godine usvojena je žalba tuženog i ukinuta presuda Opštinskog suda P. 150/06 od 11. septembra 2007. godine.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku održano je 15. decembra 2008. godine, a do kraja 2009. godine održana su još četiri ročišta.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi.

Tužilja je podneskom od 30. decembra 2010. godine precizirala tužbeni zahtev, kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati određene novčane iznose za period od 5. novembra 1999. do 5. decembra 2010. godine, kao i da joj na ime mesečne rente ubuduće isplaćuje iznos od 16.514,00 dinara.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 897/10 od 19. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati određene novčane iznose za period od 5. novembra 1999. godine pa do 5. decembra 2010. godine, kao i da joj na ime mesečne rente ubuduće isplaćuje iznos od 16.514,00 dinara. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 5. novembra 1999. godine do 5. januara 2000. godine isplati novčane iznose preko dosuđenih u stavu prvom izreke. Takođe, tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova postupka isplati određeni novčani iznos, dok je zahtev tužilje da joj tuženi isplati iznos preko dosuđenog na ime troškova parničnog postupka odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4367/11 od 18. januara 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 897/10 od 19. aprila 2011. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilja bila zaposlena kod tuženog; da je tužilja 26. oktobra 1998. godine pri dolasku na posao zadobila laku telesnu povredu, a 12. novembra iste godine kao putnik u autobusu tuženog u saobraćajnoj nezgodi zadobila tešku telesnu povredu; da je prema nalazu i mišljenju veštaka iz 2005. godine tužilji utvrđeno umanjenje opšte životne aktivnosti od 15%; da je tužilja bila na bolovanju od oktobra 1998. godine do oktobra 1999. godine i da je za to vreme primala naknadu zbog privremene sprečenosti za rad; da je tuženi poslodavac odjavio tužilju sa zdravstvenog osiguranja zaključno sa 20. septembrom 1999. godine, kada joj je zaključio i radnu knjižicu, a koja je tužilji na njen zahtev dostavljena 8. juna 2007. godine; da je nalazom, mišljenjem i ocenom Republičkog fonda PIOZ od 26. oktobra 2009. godine utvrđena potpuna radna nesposobnost; da prvostepeni sud nije utvrdio da li je radna nesposobnost tužilje uzrokovana povredama od 26. oktobra i 12. novembra 1998. godine ili drugim uzrocima, s obzirom na vremensku distancu u odnosu na trenutak kada je tužilji utvrđena potpuna radna nesposobnost; da tužilja nije dokazala da usled pretrpljenih povreda nije mogla da ostvaruje zaradu koju je ostvarivala do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivala da je zdrava i da joj nije smanjena radna sposobnost; da umanjenjenje opšte životne aktivnosti od 15% nije moglo da dovede do potpunog gubitka radne sposobnosti, iz čega proizlazi da je tužilja bila u mogućnosti da obavlja poslove kod tuženog sa preostalom radnom sposobnošću, a što ona nije učinila.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu . U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, čije se trajanje osporava , započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 9. septembra 1999. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4367/11 od 18. januara 2012. godine, te da je trajao preko 12 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, ovaj spor je bio složeniji, imajući u vidu da je podnositeljka tužbenim zahtevom tražila naknadu nematerijalne štete za za pretrpljeni strah, fizički bol i duševni bol zbog naruženosti i pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i naknadu materijalne štete, te da su u postupku sproveden a četiri medicinska veštačenja i izvedeni dokazi saslušanjem četiri svedoka. Takođe, podnositeljka je 2002. godine i u decembru 2010. godine precizirala tužbeni zahtev , što je dodatno doprinelo složenosti postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom tražena naknada nematerijalne i materijalne štete. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ona nije doprinela dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje nadležnih sudova, imajući u vidu da je o tužbenom zahtevu podnositeljke u celini pravnosnažno odlučeno tek nakon 12 godina. Međutim, Ustavni sud ističe da je Opštinski sud postupao ažurno prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da je međupresudom P. 505/99 od 17. novembra 2000. godine utvrdio osnovanost tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, te dvema delimičnim presudama, P. 756/02 od 26. decembra 2002. godine i P. 150/06 od 11. maja 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je i Okružni sud u Sremskoj Mitrovici postupao izuzetno efikasno u postupku po žalbi protiv navedenih delimičnih presuda, jer je presude Gž. 326/03 od 3. juna 2003. godine i Gž. 2393/06 od 19. decembra 2006. godine doneo nakon samo šest, odnosno sedam meseci, od donošenja ožalbenih delimičnih presuda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 897/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Ispitujući navode podnosi teljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4367/11 od 18. januara 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , zbog toga što, kako podnositeljka smatra, drugostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 195. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava , već se od Ustavnog suda, u suštini , zahteva da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporen e presud e u pogledu primene materijalnog prava . S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete na ime izgubljene zarade, našavši da tužilja nije dokazala uzročnu vezu između gubitka radne sposobnosti i štetnih događaja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje p ostupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka i njegovu složenost. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti