Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na pravično suđenje usled proizvoljnog odbacivanja revizije od strane Vrhovnog kasacionog suda, koji je pogrešno primenio ranije odredbe o sporovima male vrednosti u parnici o nedozvoljenosti izvršenja na nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2333/2021
02.07.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Ranka Vujović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi žalbi S. Š. i K. Š, oboje iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š. i K. Š. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4329/19 od 18. novembra 2019. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. Š. i K. Š, oboje iz Sombora, podneli su Ustavnom sudu, 24. februara 2021. godine, preko punomoćnika P. J, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 2. decembra 2025. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci podneli tužbu za utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja, u smislu odredbe člana 81. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenja iz 2015. godine, a koji tužbeni zahtev je odbijen presudom Osnovnog suda u Somboru P. 770/18 od 30. maja 2018. godine koja je potvrđena presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4329/19 od 18. novembra 2019. godine; da su podnosioci podneli reviziju protiv drugostepene presude, a koje vanredno pravno sredstvo je odbačeno osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine; da je u konkretnom slučaju sporna ocena odredbe člana 81. stav 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenja iz 2015. godine, kojom je bilo propisano da se, nezavisno od označene vrednosti predmeta spora primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak, a revizija nije dozvoljena, a koja odredba je brisana Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine, koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2020. godine; da su podnosioci 13. januara 2020. godine izjavili reviziju kada je počeo sa primenom Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine koji više nije sadržao zabranu izjavljivanje revizije; da je, dakle, u momentu izjavljivanja, revizija bila dozvoljena; da se najviši sud prilikom odbacivanja revizije pozvao na odredbu člana 81. stav 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenja iz 2015. godine iako je u momentu izjavljivanja ovog vanrednog pravnog sredstva navedena zakonska odredba brisana; da je odredbom člana 167. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti pre dana početka primene ovog zakona, okončati po propisima koji se primenjuju do dana početka primene ovog zakona; da se najviši sud na ovu normu nije pozvao niti se ona uopšte može primeniti u konkretnom slučaju, jer ovaj član reguliše pitanje postupaka izvršenja i obezbeđenja, a postupak koji su pokrenuli podnosioci očigledno nije ni jedno ni drugo, već je redovan parnični postupak; da su podnosioci penzioneri koji su pokrenuli parnični postupak kako ne bi izgubili pravo na dom u periodu života kada sticanje novog doma za njih više nije mogućnost.

Podnosioci su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavnom sudu je 22. aprila 2026. godine dostavljeno izjašnjenje trećeg lica „A.“ a.d. Beograd.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „E.“ a.d. Beograd, pravni prethodnik „A.“ a.d. Beograd, podneo je predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Somboru, na osnovu izvršne isprave - založne izjave, protiv izvršnih dužnika S. Š. i K. Š, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja, i to na nepokretnosti podnosilaca. Osnovni sud u Somboru je rešenjem II. 619/17 od 4. septembra 2017. godine odredio predloženo izvršenje.

Viši sud u Somboru je rešenjem Gži. 209/18 od 26. marta 2018. godine potvrdio rešenje o izvršenje.

Podnosioci ustavne žalbe su 27. aprila 2018. godine podneli tužbu Osnovnom sud u Somboru, radi utvrđenja nedozvoljenosti izvršenja određenog pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Somboru II. 619/17 od 4. septembra 2017. godine, u smilu člana 81. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. U tužbi je kao vrednost predmeta spora označen novčani iznos od 10.170.000,00 dinara.

Osnovni sud u Somboru je presudom P. 770/18 od 30. maja 2018. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca.

Viši sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4329/19 od 18. novembra 2019. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Podnosioci ustavne žalbe su 3. januara 2020. godine izjavili reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni kasacini sud je osporenim rešenjem Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosilaca izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci tužbom od 27. aprila 2018. godine tražili utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja određenog pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Somboru od 4. septembra 2017. godine; da je prema tada važećoj odredbi člana 81. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju bilo propisano da se u parničnom postupku za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak, nezavisno od označene vrednosti predmeta spora, a revizija nije dozvoljena; da iz navedene zakonske odredbe proizilazi da revizija podnosilaca nije dozvoljena; da nije od značaja revizijski navod da je revizija dozvoljena, jer je izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izmenjena odredba člana 81. tog zakona, jer se u ovom postupku, s obzirom na vreme podnošenja tužbe primenjuje odredba propisana ranijim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama osnovnog teksta člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje), bilo je propisano: da ako se rešenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje, izvršni dužnik može u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja o odbijanju žalbe da pokrene parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja (stav 1.); da se, nezavisno od označene vrednosti predmeta spora, primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak, a revizija nije dozvoljena (stav 4.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 54/19), propisano je: da se briše član 81. stav 4. (član 40. stav 1.); da se do dana početka primene ovog zakona, primenjuju odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 - autentično tumačenje, 113/17 - autentično tumačenje)(član 167. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti pre dana početka primene ovog zakona, okončati po propisima koji se primenjuju do dana početka primene ovog zakona (član 167. stav 2); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a počinje da se primenjuje od 1. januara 2020. godine (član 170.).

Odredbama člana Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka Ustavnog suda, 74/13 - Odluka Ustavnog suda, 55/14 i 87/18) propisano je: da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 31. stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da protiv odluke drugostepenog suda u sporu male vrednosti nije dozvoljena revizija (član 479. stav 6.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine odbačena kao nedozvoljena revizija podnosilaca od 3. januara 2020. godine izjavljena u parničnom postupku pokrenutom po tužbi podnosilaca radi utvrđivanja nedozvoljenosti izvršenja na nepokretnosti određenog pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Somboru II. 619/17 od 4. septembra 2017. godine, u smislu člana 81. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. U tužbi je kao vrednost predmeta spora označen novčani iznos od 10.170.000,00 dinara.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, koji je prihvatio i Ustavni sud, da se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, Evropski sud za ljudska prava je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. navedene presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvidljiva pravila zaista i primene.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ponavlja svoj pravni stav iz Odluke IUz−2/2010 od 14. marta 2013. godine da se pravo na izjavljivanje revizije stiče u trenutku donošenja drugostepene presude. Prilikom određivanja po kojim normama će se ceniti dozvoljenost pravnog leka, mora se voditi računa kako o pravnoj sigurnosti, tako i o zaštiti prava stranaka, pri čemu su sudovi dužni da otklone svaku neizvesnost u pogledu toga po kojim procesnim pravilima će se postupak voditi. Ustavni sud nalazi da je osnovno pravilo u primeni procesnopravnih normi da se one pre svega moraju tumačiti na način koji je ustavnopravno prihvatljiv.

Vezano za navedeno, Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe u trenutku donošenja drugostepene presude imali pravo na reviziju, u smislu odredbe član 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, jer je vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju označena u iznosu od 10.170.000,00 dinara što je očigledno prelazilo dinarsku protivvrednost od 40.000 evra iz navedene zakonske odredbe (bio je ispunjen revizijski cenzus). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnosilaca pozivajući se na odredbu člana 81. stava 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine kojim je bilo propisano da se u parničnom postupku za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja nezavisno od označene vrednosti predmeta spora primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak, a revizija nije dozvoljena.

Ustavni sud ukazuje da se u trenutku podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku (2018. godine) primenjivala odredba člana 81. stav 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, dok se u trenutku izjavljivanje revizije (3. januara 2020. godine) i u trenutku donošenja osporene revizijskog rešenja (2. septembra 2020. godine) već primenjivao Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine koji je brisao odredbu člana 81. stav 4. navedenog zakona. Vrhovni kasacioni sud je prilikom ocene koji zakonski propis je merodavan u konkretnom revizijskom postupku zauzeo pravni stav da se, s obzirom na vreme podnošenja tužbe, primenjuje odredba člana 81. stav 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koji je ovu vrstu spora tretirao kao spor male vrednosti i u kojoj je bila isključena revizija, a što je za posledicu imalo odbacivanje revizije podnosilaca. Ustavni sud ocenjuje da najviši sud tom prilikom nije obrazložio zašto je momenat podnošenja tužbe od procesnog značaja u konkretnom revizijskom postupku i kojom konkretnom odredbom procesnog zakona je to propisano. Po stavu Evropskog suda, koji prihvata i Ustavni sud, nenavođenje zakonskog osnova za pravni stav suda, načelno, ima za posledicu povredu prava na pravično suđenje (videti presudu donetoj u predmetu Anđelković protiv Srbije, broj predstavke 1401/08, od 9. aprila 2013. godine, stav 27.).

Pošto se radi o tužbi koja proizlazi iz Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, Ustavni sud ocenjuje da bi navedeno procesno pitanje trebalo da bude predmet propisivanja upravo navedenog zakona, preciznije Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine, kao poslednjeg zakonskog propisa u nizu. Određivanje do kada će se „tolerisati“ odnosi uspostavljeni na osnovu ranijeg zakona, odnosno od kada će se na određene odnose primenjivati novi zakon rešava se kroz tzv. prelazne i završne odredbe zakona. Prelazne i završne odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine nalaze se u članu 167. koji sadrži dva stava. Navedeni članom zakona je propisano da se do dana početka primene ovog zakona, primenjuju odredbe osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine (stav 1.), a da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti pre dana početka primene ovog zakona, okončati po propisima koji se primenjuju do dana početka primene ovog zakona (stav 2.). Dakle, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine je izričito propisivao kako će se okončati postupci izvršenja i obezbeđenja započeti pre dana početka primene ovog zakona, ali nije propisivao kako će se okončati postupci pokrenutim po tužbama radi utvrđenja nedozvoljenosti izvršenja započeti pre dana početka primene ovog zakona.

Imajući u vidu da nije postojala zakonska odredba koja je uredila navedenu procesnu situaciju (postoji pravna praznina), Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno neprihvaljiv pravni stav najvišeg suda koji se sastoji u jednoj konstataciji da se u ovom postupku s obzirom na vreme podnošenja tužbe primenjuje odredba propisana ranijim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, bez ikakvog daljeg objašnjenja za navedeni pravni stav. Ustavni sud ocenjuje da je navedeno pravno pitanje, samo po sebi, tražilo da se da detaljnije pravno obrazloženje i sudsko tumačenje ovog pravnog pitanja koje je svojstveno Vrhovnom sudu kao najvišem sudu u pravnosudnom sistemu.

Dalje, Ustavni sud nalazi da je odnos Zakona o parničnom postupku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju odnos tzv. „opšteg-sistemskog“ i „posebnog“ zakona. Da bi određeni zakon sadržavao posebna pravila i pravne izuzetke u odnosu na sistemske zakone u određenoj oblasti mora da postoji opravdana potreba i legitimni cilj na kome se zasniva odstupanje od opštih, sistemskih pravnih pravila u određenim uspostavljenim društvenim odnosima u konkretnoj oblasti. Dalje, precizno se mora sagledati da li se posebna pravila i pravni izuzeci u potpunosti oslanjaju na sistemska pravila, tako da se u celini posmatrano opšta pravila iz sistemskog zakona mogu nesmetano primeniti na sva pitanja koja nisu obuhvaćena i posebno uređena na izuzetan, poseban način. I na kraju, mora se sagledati i da li su posebna pravila i pravni izuzeci u skladu sa Ustavom i celokupnim pravnim sistemom Republike Srbije. Samo na taj način može se uspostaviti odnos tzv. sistemskih zakona i tzv. posebnih zakona koji uređuju posebna pravila i izuzetke na način koji ne ugrožava jedinstvo pravnog poretka, pravnu sigurnost i ostvarivanje Ustavnom zajamčenih prava i sloboda (Odluka Suda IUz-27/2011 od 3. oktobra 2013. godine).

U konkretnom slučaju, podnosioci su pokrenuli parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja i u smislu odredbe člana 81. stava 4. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine u toj vrsti parničnog postupka nezavisno od označene vrednosti predmeta spora primenjivale su se odredbe o sporovima male vrednosti iz Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, a revizija nije bila dozvoljena. Međutim, vodeći računa o okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je pokrenut parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja koje je određeno na nepokretnosti podnosilaca, znači u predmetnom parničnom postupku bio je spor o nepokretnosti, a u smislu odredbe člana 469. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, sporovi o nepokretnostima ne smatraju se sporovima male vrednosti. Samim tim nije postojao osnov i za isključivanje revizije u ovakvoj vrsti spora. U obrazloženju za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine je konstatovano da odredba člana 81. stava 4. Zakona nije ostvarila svoj smisao, imajući u vidu da u nekim slučajevima može biti reč o sporovima velike vrednosti za koje se mora obezbediti redovna parnična procedura i zaštita, te je navedena zakonska odredba brisana iz postojećeg člana 81. Zakona. To je upravo konkretni spor koji se vodio povodom nepokretnosti podnosilaca za koji oni tvrde da predstavlja njihov dom. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da u konkretnom parničnom postupku nije uspostavljen odnos Zakona o parničnom postupku kao sistemskog zakona i Zakona o izvršenju i obezbeđenju kao posebnog zakona na način koji ne ugrožava pravnu sigurnost.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da je Vrhovni kasacioni sud procesno pravo primenio na proizvoljan, a samim tim na ustavnopravno neprihvatljiv način, koji dovodi u sumnju pravičnost revizijskog postupka u celini, pri čemu je takva primena bila na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacion suda Rev. 2388/20 od 2. septembra 2020. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određenjem da Vrhovni sud donese novu odluku o revizija podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4329/19 od 18. novembra 2019. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučuio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica, to nije posebno razmatrao istaknute povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

8. Ustavni sud ovom prilikom konstatuje da u konkretnom slučaju izjašnjenje treće strane nije bilo od uticaja na drugačiju odluku.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 6561/2020: Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrarnog odbacivanja revizije u preinačenom sporu iz radnog odnosa
• Už 4616/2020: Povreda prava na pravno sredstvo zbog odlučivanja na štetu jedinog žalioca
• Už 1638/2021: Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije
• Už 3540/2021: Obaveza suda da ceni navode o diskriminaciji u radnopravnom sporu
• Už 15476/2021: Odluka suda o odgovornosti države u izvršnom postupku
• Už 4406/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 7013/2022: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku