Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da trajanje parničnog postupka od tri godine i četiri meseca nije nerazumno dugo. Ostatak žalbe je odbačen, jer su nižestepene odluke donete u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „SM ĐUKIĆ“ DOO iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „SM ĐUKIĆ“ DOO izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1356/07.

2. Odbacuje se ustavna žalba „SM ĐUKIĆ“ DOO izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 25. decembra 2008. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 995/10 od 30. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „SM ĐUKIĆ“ DOO iz Valjeva je 14. maja 2010. godine, preko punomoćnika Mladena M. Nikića, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 25. decembra 2008. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 995/10 od 30. marta 2010. godin e, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo zajemčenih odredbom člana 36. Ustava, kao i prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1356/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da su mu osporenim odlukama povređen i pravo na pravično suđenje, pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo; da se razlozi prvostepene presude ne mogu oceniti kao pravilni; da se drugostepeni sud nije upuštao u raspravljanje navoda žalbe kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Valjevu 28. novembra 2006. godine kojom je tražio da sud obaveže tuženog “Integra Motors” DOO iz Beograda da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, da obaveže tuženog da tužiocu preda novo teretno vozilo marke “Dacia”, tip 1304 pick up 1,9 4WD, umesto vozila marke “Dacia”, tip 1304 pick up 1,9 4WD, broj šasije UU1D4616753464180, broj motora F8QP636UA, godina proizvodnje 2004, boja bela 01, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka .

Trgovinski sud u Valjevu se rešenjem P. 1220/06 od 30. januara 2007. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a po pravnosnažnosti navedenog rešenja spise predmeta je dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu.

Spisi predmeta dostavljeni su Trgovinskom sudu u Beogradu 22. februara 2007. godine, a pripremno ročište održano je 20. marta 2007. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem o prinudnoj naplati sudske takse P. 1356/07 od 1. juna 2007. godine, naložio Narodnoj banci Srbije-Odseku za prinudnu naplatu u Kragujevcu da sa poslovnog računa tužioca izvrši prenos sredstava na ime sudske takse na tužbu u iznosu od 25.270,00 dinara.

Tužilac je 13. juna 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 1. juna 2007. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1356/07 od 15. juna 2007. godine naložio Narodnoj banci Srbije-Odseku za prinudnu naplatu u Kragujevcu da prenese sa računa tužioca iznos od 8.770,00 dinara na ime sudske takse za opomenu i kaznene takse, u korist budžeta Republike Srbije.

Tužilac je 25. juna 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 15. juna 2007. godine.

Na ročištima održanim 15. maja 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka, kao i na narednom ročištu od 25. juna 2007. godine.

Odlučujući o žalbi, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5908/07 od 28. februara 2008. godine ukinio rešenje o prinudnoj naplati sudske takse Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 1. juna 2007. godine i rešenje P. 1356/07 od 15. juna 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Na ročištu održanom 15. aprila 2008. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka saobraćajne struke, a rešenjem donetim van ročišta P. 1356/07 od 23. maja 2008. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka mašinske struke.

Pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta 13. oktobra i 24. novembra 2008. godine, zbog ostavljanja roka punomoćnicima parničnih stranaka da se izjasne na podneske. Na ročištu održanom 25. decembra 2008. godine zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 25. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 80.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2007. godine do isplate i da mu preda novo teretno vozilo marke “ Dacia”, tip 1304 pick up 1,9 4WD, umesto vozila marke “Dacia”, tip 1304 pick up 1,9 4WD, broj šasije UU1D4616753464180, broj motora F8QP636UA, godina proizvodnje 2004, boja bela 01. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 9.749,67 evra, obračunat u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kom poslovne banke, na dan isplate u mestu ispunjenja, od građana otkupljuju ovu stra nu valutu sa domicilnom kamatom obračunatom na isti način , počev od 20. novembra 2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da garancija za ispravno funkcionisanje stvari, kao institut propisan zakonom i uobičajen u poslovnoj praksi, u cilju zaštite potrošača od nedostataka koje stvar može ispoljiti u određenom roku. Međutim, obaveza potrošača je da stvar koristi i održava u skladu sa uputstvima proizvođača date stvari i sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno domaćina. Prvostepeni sud je u toku postupka utvrdio da se tužilac nije pridržavao uputstva za korišćenje vozila “Dacia”, pick up 1,9 i knjižice o garanciji i održavanju vozila, kojom je uslovljena važnost garancije na vozilu, te da u cilju predupređenja moguće štete na vozilu, izvrši prvi obavezan servis na vozilu posle pređenih 1.000 kilometara, već je to učinio kasnije, nakon pređenih više kilometara od propisanih za obavezan servis. Prvostepeni sud je odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati do tada plaćene rate lizinga, jer je našao da je do oštećenja vozila došlo usled propusta tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 995/10 od 30. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1356/07 od 25. decembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je radni nalog broj 1875 sačinjen samo za potrebe spora kako bi se zbog propusta tuženog izvukla korist u vidu nepriznavanja prava tužiocu iz garancije za ispravno funkcionisanje vozila. Naime, sud na osnovu predloženih dokaza utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, a same stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, saglasno odredbi člana 7. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je našao da su tvrdnje tužioca u pogledu verodostojnost i radnog naloga broj 1875 u kome je navedeno da je servis obavljen na 1.518 kilometara paušalne i da isti nije potpisan od strane ovlašćenog lica tužioca, jer nije pružio dokaz koji bi ukazao na izvesnu nepravilnost u postupku izdavanja radnog naloga i njegove verodostojnosti . Pored toga, tužilac do zaključenja glavne rasprave nije u prilog svojih navoda pružio kao dokaz radni nalog po kojem bi dokazao da je postupio po obavezujućem nalogu proizvođača koji predviđa obavezan prvi servis na pređenih 1.000 kilometara, pa u smislu odredbe člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku snosi teret nedokazanosti. Drugostepeni sud je cenio i navode koji se odnose na neispravnost vozila, ali je iz stanja u spisima, a posebno iz nalaza sudskog veštaka utvrdio da tuženi ne snosi odgovornost za uočene kvarove . Takođe je cenio i ostale žalbene navode tužioca koji se odnose na neoveren prvi servisni pregled u servisnoj knjižici, ali je našao da isti ne utiču na pravilnost pobijane presude, jer je tužilac i sam u podnesku od 21. maja 2007. godine naveo da je po računu 00060 od 29. marta 2005. godine platio rad i materijal koji je morao biti izvršen po pređenih 1.000 kilometara od momenta kupovine vozila i koji upravo predstavlja rad po nalogu 1875 od 29. marta 2005. godine pri kilometraži od 1.518, tako da je nedvosmisleno da je tužilac propustio prvi obavezan servis na 1.000 kilometara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano da k ad je prodavac neke mašine, motora, kakvog aparata, ili drugih sličnih stvari koje spadaju u takozvanu tehničku robu predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionisanje stvari u toku određenog vremena, računajući od njene predaje kupcu, kupac može, ako stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati kako od prodavca tako i od proizvođača da stvar opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu umesto nje preda stvar koja funkcioniše ispravno (član 501. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), bilo je propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaz (član 7. stav 1. i 2.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 478. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja drugostepene presude, izmenjen je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine. Odredbom člana 52. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, te da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 55.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je predmetni parnični postupak iziskivao izvođenje dokaza saslušanjem svedoka, određivanje veštačenja preko sudskog veštaka mašinske struke, što može ukazati na relativnu složenost činjeničnih pitanja koja su se raspravljala; da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka; da su sudovi postupali efikasno tokom celog postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu i pravnosnažno odlučili o tužbenim zahtevima i okončali postupak po žalbi; da je u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe kao primaoca lizinga.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od tri godine i četiri meseca ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1356/07 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava iz člana 36. Ustava , Ustavni sud je našao da je osporene presude doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona.

Ustavni sud je cenio navode podnosioca ustavne žalbe da se drugostepeni sud nije upuštao u raspravljanje navoda žalbe kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje, ali je utvrdio da se povreda označenog prava zasniva na pogrešnom tumačenju odredaba procesnog zakona, te se stoga oni ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava i prava iz člana 36. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti