Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu preduzeća izjavljenu u svojstvu oštećenog kao tužioca. Sud navodi da pravo na pravično suđenje prvenstveno štiti okrivljenog, a oštećeni nema ustavno garantovano pravo da se protiv trećeg lica pokrene krivični postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

 

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 935/10 od 9. marta 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce iz Leskovca, preko punomoćnika Miodraga A. Živkovića, advokata iz Leskovca, podnelo je Ustavnom sudu 13. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 935/10 od 9. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio ovlašćenja koja ima; da je „svima jasno osim Višem sudu u Beogradu da oštećeni osumnjičenog tereti upravo zbog njegove odgovornosti, ne toliko za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke Prev. 406/07, već zbog odgovornosti kao predsednika odeljenja sudske prakse koji je trebalo da odluči da je podneti zahtev u skladu sa pravnim shvatanjem i da ga treba dostaviti strankama umesto da ga sa primedbama vrati veću. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji podnetu žalbu, utvrdi da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, poništi osporeno rešenje zbog „utvrđene povrede prava na pravično suđenje“, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da u najkraćem roku odluči po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 4041/09 od 1. februara 2010. godine, „uz otklanjanje povreda Ustavom zagarantovanog prava na pravično suđenje“ i utvrdi da je podnosilac pretrpeo štetu zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je rešenjem Ki. 581/09 Kv. 4041/09 od 1. februara 2010. godine Viši sud u Beogradu našao da nema mesta sprovođenju istrage protiv prijavljenog S.J. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), po zahtevu za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 935/10 od 9. marta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 581/09 Kv. 4041/09 od 1. februara 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavnom žalbom Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 935/10 od 9. marta 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što krivični sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv prijavljenog S.J. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika. Ustavni sud je utvrdio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi u suštini zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom redovnog krivičnog suda o zahtevu za sprovođenje istrage koji je on podneo protiv prijavljenog S.J. jer, kako se u ustavnoj žalbi izričito i navodi, odgovornost prijavljenog lica je u tome što je trebalo „da kao predsednik odeljenja sudske prakse odluči da je ista (sudska odluka) u skladu sa pravnim shvatanjem i da je treba dostaviti strankama umesto da je sa gore navedenim primedbama vrati Veću koje je donelo“. Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da podnosilac smatra da je bilo mesta kako sprovođenju istrage, tako i utvrđivanju krivične odgovornosti prijavljenog lica.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Oštećeni kao tužilac se stoga u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Ustavni sud je ocenio da je ustavnom žalbom isključivo istaknuta povreda prava na pravično suđenje, iako je podnosilac u ustavnoj žalbi naveo i pravo na suđenje u razumnom roku kao deo teksta odredbe člana 32. Ustava, ali je u zahtevu upućenom Ustavnom sudu više puta kao povređeno ustavno pravo isključivo označeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud je imao u vidu i ustavnom žalbom istaknutu povredu prava na imovinu, ali je utvrdio da u konkretnom krivičnom predmetu imovinska prava nisu bila predmet odlučivanja, tako da nisu ni mogla biti povređena podnosiocu.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je podneo zahtev za sprovođenje istrage bude krivično-pravno procesuirano, a potom i osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić