Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud nalazi da su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora, posebno uzimajući u obzir zdravstveno stanje podnosioca, ranije izricane mere bezbednosti i opasnost od ponavljanja krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. F . iz Novog Sada, čiji je staralac majka G . F . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. F . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 12/20 od 15. januara 2020. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. F . iz Novog Sada , čiji je staralac majka G . F . iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 12. februara 2020. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 12/20 od 15. januara 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 30, 31. i 32, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i čl. 36. i 39. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 2. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog navedeno:

- da je postupajući sud u konkretnom slučaju povredio pravo na ograničeno trajanje pritvora jer se okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru godinu i pet meseci;

- da sud nije dao adekvatne razloge za produženje pritvora;

- da činjenica da podnosilac boluje od psihoze i da treba da se leči nije osobit i opravdan razlog za produženje pritvora, te da boravak u pritvorskim uslovima može dovesti do pogoršanja zdravstvenog stanja podnosioca;

- da se pritvor podnosiocu faktički pretvorio u izdržavanje kazne;

- da postupajući sud nije doprineo hitnom rešavanju krivičnog postupka, a što je dovelo do povrede prava iz člana 32, člana 33. stav 6. i člana 39. Ustava;

- da su „sudovi konstantno produžavali pritvor navodeći iste razloge i obrazloženja kao prilikom prvog pritvaranja“;

- da „sud podnosiocu povređuje pravo na delotvoran pravni lek, te da žalba nema nikakvog značaja kada sud po automatizmu, ne ispitujući žalbene navode prepiše prethodno doneto rešenje o produženju pritvora. Žalba nema nikakvog značaja ni kada sud zanemaruje novonastalo činjenično stanje i svoju odluku koja proizvodi dejstvo ubuduće, zasniva na ranijem činjeničnom stanju“.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeno rešenje. Takođe je predloženo da Viši sud u Novom Sadu ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2191/19 od 19. decembra 2019. godine, kao i da utvrdi pravo na naknadu štete podnosiocu ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije, između ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kppd. 120/18 od 4. septembra 2018. godine prema N. F, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3 ) Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu : ZKP) određen pritvor, a koji mu se računa od 2. septembra 2018. godine, kada je lišen slobode;

- da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R2. 225/17 od 12. oktobra 2018. godine, a koje je postalo pravnosnažno 18. decembra 2018. godine, podnosiocu određena mera potpunog lišenja poslovne sposobnosti;

- da je Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu 30. oktobra 2018. godine podnelo optužnicu Kti. 63/18 protiv podnosioca;

- da je pritvor više puta produžavan podnosiocu na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP;

- da je rešenjem Centra za socijalni rad grada Novog Sada br. 03 57000 – 2413/2019 od 25. aprila 2019. godine N. F . stavljen pod starateljstvo. Prava i dužnosti staratelja obavljaće majka G. F; u rešenju je, između ostalog, navedeno da se podnosilac nalazi u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, kao i da se nakon otpusta iz iste planira smeštaj u specijalizovanu ustanovu socijalne zaštite kao najadekvatniji oblik zbrinjavanja podnosioca ;

- da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2191/19 od 19. decembra 2019. godine prema N. F . produžen pritvor za 60 dana, na osnovu člana 216. stav 3. u vezi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP; p ritvor po ovom rešenju može trajati podnosiocu do dalje odluke suda, a najduže do 22. februara 2020. godine; u obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je „veće i u ovoj fazi postupka razmatralo primenu neke od blažih mera predviđenih ZKP, ali smatra da je intenzitet navedenih osobitih okolnosti predviđenih članom 211. stav 1. tačka 3. ZKP upravo takav da ukazuje da nijedna od drugih mera predviđenih ZKP ne može ostvariti svrhu pritvora, odnosno da se nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka može ostvariti jedino pritvorom kao krajnjom i najstrožom merom“;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 12/20 od 15. januara 2020. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca podnosioca izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2191/19 od 19. decembra 2019. godine; u obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je , prema stavu drugostepenog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio da i dalje stoje razlozi za zadržavanje N . F . u pritvoru, propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP , i to zbog onih okolnosti koje je analizirao sud u pobijanoj odluci. Delo je učinjeno na štetu maloletnog oštećenog V.S; u konkretnom slučaju posebno je cenjena činjenica da se radi o licu prema kome je dva puta izricana mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi zbog protivpravnih dela koja su u zakonu određena kao krivična dela iz člana 246. stav 1. i člana 194. stav 4. Krivičnog zakonika, kao i da iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra proizlazi da je podnosilac oboleo od psihoze i da zloupotrebljava marihuanu ; takođe, podnosilac je u vreme kritičnog događaja bio u fazi pogoršanja psihoze, te da postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela ukoliko se podnosilac ne bude lečio iz kog razloga je veštak predložio izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja u ustanovi zatvorenog tipa.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim p reti (član 211. stav 1. tačka 3)); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća, da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. st. 1. do 3.).

Članom 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je da ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se zatvorom od dve do deset godina.

5. Podnosilac smatra da mu je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 12/20 od 15. januara 2020. godine povređeno pravo iz člana 31. Ustava, iz razloga što sud nije ograničio trajanje pritvora na najkraće neophodno vreme, niti je dao adekvatne razloge za njegovo produženje, već je ponovio pritvorske razloge iz ranijih rešenja.

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode, utemeljene na relevantnim dokazima, predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ne može upuštati u instanciono odlučivanje/rezonovanje, kao i da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora, proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosilac se u pritvoru nalazi počev od 2. septembra 2018. godine, tako da je zaključno sa pritvorom koji mu je produžen osporenim rešenjem do 22. februara 2020. godine, u pritvoru boravio godinu i pet meseci.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Takođe, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3 ) Zakonika o krivičnom postupku.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Ustavni sud naročito ističe da se podnosilac nalazi u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, a kako to nesporno proizilazi iz rešenja Centra za socijalni rad grada Novog Sada br. 03 57000 – 2413/2019 od 25. aprila 2019. godine. Stoga, Sud smatra da podnosiocu nije uskraćena mogućnost adekvatnog lečenja i zbrinjavanja, a imajući u vidu zdravstveno stanje podnosioca. Iz napred navedenog rešenja proističe i to da se nakon otpusta iz Specijalne zatvorske bolnice planira smeštaj u specijalizovanu ustanovu socijalne zaštite kao najadekvatniji oblik zbrinjavanja podnosioca. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je Osnovni sud u Novom Sadu u rešenju Kv. 2191/19 od 19. decembra 2019. godine razmotrio mogućnost primene blaže mere i obrazložio zašto nisu ispunjeni uslovi za njeno izricanje. Sve navedeno, po oceni Ustavnog suda, ukazuje na to da su nadležni državni organi postupali prema podnosiocu vodeći računa o njegovom zdravstvenom stanju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 12/20 od 15. januara 2020. godine povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 31. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odluka iz drugog de la izreke temelji se na nekoliko relevantnih razloga:

Prvo, Ustavni sud konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj je doneto osporeno rešenje, u konkretnom slučaju, ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom ustavnom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivičnoprocesna mera, koja se sastoji u lišenju slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine). Takođe, ne može se postaviti ni pitanje povrede prava iz člana 30. stav 2. i 3. Ustava, jer se navedenim odredbama Ustava jemče prava okrivljenog u fazi inicijalnog određivanja pritvora.

Drugo, podnosilac smatra da mu je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. i člana 33. stav 6. Ustava. Kako iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije nesumnjivo proizlazi da je krivični postupak koji se vodi protiv podnosioca još uvek u toku, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), od 21. maja 2014. godine, u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a da je od 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

Treće, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 34. stav 3. i člana 39. Ustava isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava iz člana 31. Ustava, odnosno na istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Četvrto, Sud smatra da podnosilac samo formalno ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava, ne navodeći ustavnopravne razloge za svoje tvrdnje.

Peto, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti