Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od po 2.100 evra zbog neažurnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Slobodanovića i Nenada Raičevića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Slobodanovića i Nenada Raičevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 768/07 povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Slobodanović i Nenad Raičević, obojica iz Beograda, su 14. maja 2010. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1093/10 od 10. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčen ih odredb ama člana 36. Ustava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 768/07.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli: da je u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je parnični postupak trajao preko 20 godina i da je isti više puta ponavljan; da im je povređeno pravo na pravično suđenje i da je u toku postupka bilo neophodno utvrditi činjenice i pravilno primeniti materijalno pravo; da su nižestepeni sudovi svoju odluku zasnovali na zaključku da su stranke zaključile usmeni dogovor o vođenju zajedničnog posla i da je predmetni ugovor u celosti izvršen; da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer su sudovi u toku celog postupka favorizovali tuženog čije su izjave bile kontradiktorne, kao i da stranke nisu imale jednak tretman tokom trajanja postupka; da im je povređeno pravo na pravno sredstvo, jer isto podrazumeva pravni lek koji je efikasan da otkloni postojeću povredu prava u razumnom roku. Predložili sud da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakli su i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvnog osnovnog suda u Beogradu P. 68542/10 (ranije Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 768/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragan Slobodanović i Nenad Raičević su 7. oktobra 1988. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu, sa predlogom za izdavanje privremene mere , protiv tuženog Srđana Stojanovića iz Beograda , kojom su tražili da sud obaveže tuženog da prvotužiocu isplati iznos od 39.882,400 dinara i drugotužiocu iznos od 25.965.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom koja se plaća na oročena sredstva preko godinu dana od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da se zabrani tuženom da na bilo koji način otuđi svoju polovinu šlepa-plovnog objekta registarski broj K1. P-99, s tim da će se o sprovođenju privremene mere starati Lučka kapetanija u Kladovu.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3727/88 od 6. februara 1989. godine usvojen je predlog za izdavanje privremene mere i zabranjeno je tuženom da na bilo koji način otuđi svoju polovinu šlepa-plovnog objekta registarskih oznaka K1. P-99, da se o sprovođenju ove privremene mere stara Lučka kapetanija u Kladovu i da ova privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja postupka , a žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje.

Rešenjem Orkužnog suda u Beogradu Gž. 10882/89 od 10. januara 1990. godine potvrđeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3727/88 od 6. februara 1989. godine i odbijena je kao neosnovana žalba tuženog.

U toku postupka, do donošenja prve presude pred prvostepenim sudom , održano je osam ročišta za glavnu raspravu, a neodržano je 15 ročišta usled nedostatka procesnih pretpostavki.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3727/88-92 od 4. februara 1993. godine, u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da prvotužiocu isplati iznos od 18.000 DEM , sa kamatom na ovaj iznos počev od 7. oktobra 19 88. godine do konačne isplate, po stopi određenoj saveznim zakonom, a drugotužiocu da isplati iznos od 14.500 DEM, sa kamatom na ovaj iznos počev od 7. oktobra 19 88. godine do konačne isplate, po stopi određenoj saveznim zakonom, u dinarskoj protivvrednosti na dan konačne isplate ; stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocima isplati troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog protiv ove presude, Okružn i sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2628/94 od 8. septembra 1994. godine ukinu o presud u Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3727/88-92 od 4. februara 1993. godine i predmet je vra tio na ponovono suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od šest zakazanih ročišta održana su samo dva ročišta.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2980/94 od 1. decembra 1995. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da prvotužiocu isplati iznos od 18.000 DEM, sa kamatom na ovaj iznos počev od 7. oktobra 19 88. godine do konačne isplate, po stopi određenoj saveznim zakonom, a drugotužiocu da isplati iznos od 14.500 DEM sa kamatom na ovaj iznos počev od 7. oktobra 1988. godine do konačne isplate, po stopi određenoj saveznim zakonom, u dinarskoj protivvrednosti na dan konačne isplate, kao i da plati tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 6595/96 od 4. decembra 1996. godine potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2980/94 od 1. decembra 1995. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2412/97 od 28. maja 1997. godine usvojio reviziju tuženog i ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 6595/96 od 4. decembra 1996. godine i presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2980/94 od 1. decembra 1995. godine, te je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon usvajanja revizije tuženog, pred prvostepenim sudom je održano devet ročišta za glavnu raspravu, a neodržano je bilo petnaest ročišta. Prvostepeni sud je rešenjem od 5. aprila 1999. godine doneo rešenje o mirovanju postupka, a isti je nastavljen na predlog tužilaca od 30. avgusta 2000. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2708/97 od 12. marta 2004. godine obavezao tuženog da prvotužiocu isplati iznos od 9.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate , sa kamatom i drugotužiocu iznos od 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate , sa kamatom počev od 7. oktobra 19 88. godine, kao i na troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6190/04 od 4. marta 2005. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2708/97 od 12. marta 2004. godine i spise predmeta je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon održanih četiri od ukupno šest zakazanih ročišta, Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1533/05 od 10. maja 2006. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da prvotužiocu isplati iznos od 9.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate , sa kamatom, a drugotužiocu iznos od 7.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate , sa kamatom počev od 7. oktobra 1988. godine do isplate i obavezao je tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16211/06 od 24. januara 2007. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1533/05 od 10. maja 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon tri neodržana ročišta za glavnu raspravu, Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 768/07 od 12. septembra 2007. godine: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da prvotužiocu isplati iznos od 9.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa domicilnom kamatom zemlje valute na iznos od 18.000 DEM počev od 7. oktobra 1988. godine pa do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine na iznos od 9.000 evra kamatu po eskontnoj stopi koju propisuje Centralna evropska banka pa do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti, kao i zahtev da se tuženi obaveže da drugotužiocu isplati iznos od 7.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , sa domicilnom kamatom zemlje valute na iznos od 14.000 DEM počev od 7. oktobra 1988. godine pa do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine na iznos od 7.000 evra kamatu po eskontnoj stopi koju propisuje Centralna evropska banka do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti : u stavu drugom izreke obavezao tužioc e da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je nakon održane rasprave doneo presudu Gž. 15800/08 od 10. novembra 2008. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 768/07 od 12. septembra 2007. godine.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1093/10 od 10. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15800/08 od 10. novembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi da je pravilan zaključak sudova da usmeni dogovor postignut među parničnim strankama o vođenju zajedničkog posla, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o ortakluku, za koji nije neophodna pismena forma. Ova vrsta ugovora je regulisana pravnim pravilima Srpskog građanskog zakonika (paraf 723. do 758. ) koji se primenjuje na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljke okupacije (“Službeni list SFRJ” , broj 86/46). Prema parafu 742. Zakonika, svaka stranka snosi rizik zajedničkog posla do visine uloga i dužna je da trpi gubitak koji je nastao obavljanjem tog posla. S obziroom da je usmeni ugovor o ortakluku imeđu stranaka prestao iz razloga što je ugostiteljska radnja prestala sa radom, a inventar iz radnje (osim ledomata) je ostao u lokalu, koji su vlasnici izdali trećem licu, te tužioci nisu dokazali da je tuženi prodao inventar i na taj način ostvario dobit koju bi po prestanku ortakluka bio dužan isplatiti tužiocima (srazmerno njihovim ulaganjima), to je tužbeni za htev za isplatu utuženog iznosa pravilno odbijen kao neosnovan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP iz 2004. godine), koji je važio u vreme odlučivanja u osporenom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.)

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanje ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao ukupno 21 godinu i četiri meseca računajući od dana podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 7. oktobra 1988. godine, pa do dana okončanja postupka donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1093/10 od 10. februara 2010. godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako se, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka polazi od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca - složenosti pravnih pitanja i činjeničnog st anja, značaja raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanja podnosilaca u postupku, kao i postupanja sudova koji su vodili postupak, ovo se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Treći opštinski sud u Beogradu tokom ovog parničnog postupka doneo pet prvostepenih presuda, kao i da je prvu presudu P. 3727/88-92 od 4. februara 1993. godine doneo nakon četiri godine i četiri meseca od dana podnošenja tužbe, te da je tokom ovog postupka većina ročišta odložena zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Okružni sud u Beogradu, kao žalbeni, doneo je u ovom postupku tri rešenja kojima se žalbe tuženog usvajaju i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i dve presude , i to prvu Gž. 6595/96 od 4. decembra 1996. godine , koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2412/97 od 28. maja 1997. godine, a potom i presudu Gž. 15800/08 od 10. novembra 2008. godine koja je potvrđena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1093/10 od 10. februara 2010. godine.

Ustavni sud takođe ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci u ovom parničnom postupku, nisu doprineli neopravdanoj dužnini njegovog trajanja. Podnosioci, odnosno njihov punomoćnik, prisustvovali su svim zakazanim ročištima. Predmet spora je od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer je potraživanje tužilaca prema tuženom nastalo iz poslovnog odnosa sa tuženim na osnovu usmenog ugovora o ortakluku.

I pored toga što je prvostepeni sud zakazao 65 ročišta za glavnu raspravu, više od polovine zakazanih ročišta nije održano, što ukazuje na nedelotvorno i nefikasno postupanje prvostepenog suda, jer nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosilaca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sud u ovom postupku nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postu pak efikasno okonča i da se o pravu podnosilaca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo se naročito odnosi na postupanje Okružnog suda, kao instancionog. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Svih pet prvostepenih presuda, a naročito prve tri, u osnovi su utvrđivale potpuno isto činjenično stanje i iz njega izvodile identičan zaključak o postojanju prava podnosilaca istaknutog u tužbenom zahtevu, dok su poslednje dve izvodile zaključak o nepostojanju prava podnosilaca istaknutog u tužbi. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom i zakonom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice, te kako bi se povratilo i održalo njihovo poverenje u sudstvo, koje oličava ukupan ugled i autoritet državne vlasti. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' od 6. septembra 2005. i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008.).

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu pružili uverljive dokaze da u postupanju sudova ima elemenata koji bi ukazali na njihovu pristrasnost u konkretnom predmetu, već da se radi o propuštanju preuzimanja odgovornosti i korišćenja raspoloživih procesnih mehanizama kojima bi se trajanje ove parnice svelo u okvire razumnog roka.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke , prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljen om protiv presude Vrhovnog kasacinog suda Rev. 1093/140 od 10. februara 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci u suštini žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je Vrhovni kasadioni sud u svemu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Ustavni sud je ustanovio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama, te da je odluka lišena bilo kakve proizvoljnosti ili arbitrernosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenom presudom podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se takav zaključak ne može izvesti iz osporenog rešenja i drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu. Naime, Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, nije ispunjen uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, a to je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

U vezi navoda podnosilaca da im je povrđeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju podnosioca nije povređeno navedeno pravo, s obzirom da su u postupku koristili predviđena pravna sredstva.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnositeljke i u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1., 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti