Odluka Ustavnog suda o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 20 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, posebno u žalbenim fazama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R . i utvrđuje da je u postupku koji je po predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89001/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 13. marta 2014. godine, preko punomoćnika N . V . i G . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je po predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1384/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak po predlogu za ponavljanje postupka, u kojem je podnositeljka imala svojstvo tužene, vođen od 1997. do 2014. godine, a da je sam žalbeni postupak protiv rešenja o povlačenju tužbe trajao punih sedam godina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90, a zatim P. 1384/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci M. M. i S. M, oboje iz Beograda, podneli su 23. oktobra 1990. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene G. R . iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi iseljenja.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 22. januara 1991. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za iseljenje tužene iz predmetnog stana i obavezani su tužioci da tuženoj naknade parnične troškove.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4673/91 od 5. juna 1991. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 22. januara 1991. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3328/91 od 20. februara 1992. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4673/91 od 5. juna 1991. godine.

Tužioci su 31. marta 1993. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka, okončanog pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 22. januara 1991. godine.

Prvostepeni sud je održao dva ročišta (10. juna 1993. i 14. marta 1994. godine), nakon čega je rešenjem P. 6639/90 od 24. aprila 1994. godine odbacio kao nedozvoljen predlog tužilaca za ponavljanje postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1128/95 od 12. maja 1995. godine usvojena je žalba tužilaca, pa je ukinuto rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 24. aprila 1994. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Prvostepeni sud je održao dva ročišta (7. decembra 1995. i 12. marta 1996. godine), nakon čega je rešenjem P. 6693/90 od 12. marta 1996. godine odbio kao neosnovan predlog tužilaca za ponavljanje predmetnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7462/97 od 3. oktobra 1997. godine uvažena je žalba tužilaca, ukinuto ožalbeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 12. marta 1996. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 6693/90 od 9. marta 1998. godine odbacio kao nedozvoljen predlog tužilaca za ponavljanje postupka, a Okružni sud u Beogradu je, u žalbenom postupku, rešenjem Gž. 5578/98 od 25. juna 1998. godine uvažio žalbu tužilaca, ukinuo prvostepeno rešenje P. 6693/90 od 9. marta 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4767/98 od 9. oktobra 1998. godine odbacio kao nedozvoljen predlog tužilaca za ponavljanje postupka, dok je Okružni sud u Beogradu, u žalbenom postupku, rešenjem Gž. 764/99 od 23. juna 1999. godine uvažio žalbu tužilaca, ukinuo prvostepeno rešenje P. 4767/98 od 9. oktobra 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno zbog neurednog pozivanja tužilaca.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4767/98 od 8. novembra 2001. godine usvojen je predlog tužilaca, pa je dozvoljeno ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90 od 22. novembra 1991. godine.

Tužena je izjavila žalbu protiv rešenja o ponavljanju postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2239/02 od 13. marta 2002. godine spisi predmeta P. 4767/98 Prvog opštinskog suda u Beogradu su vraćeni istom sudu, radi dopune postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7448/02 od 11. septembra 2002. godine potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4767/98 od 8. novembra 2001. godine, ispravljeno rešenjem istog suda od 13. maja 2002. godine.

Postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu pod novim brojem P. 1384/03. Sud je zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 2. februara 2006. godine određeno je da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, zbog nepristupanja uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka na zakazano ročište.

Tužioci su protiv rešenja izjavili žalbu i predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 15. maja 2006. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje.

Tužioci su izjavili žalbu protiv rešenja kojim je odbijen njihov predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8957/06 od 14. decembra 2007. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 5. maja 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 18. marta 2008. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje.

Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 931/10 od 13. oktobra 2010. godine ukinuo ožalbeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 18. marta 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 89001/10 od 24. januara 2011. godine odbio kao neosnovan predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zbog propuštenog ročišta od 2. februara 2006. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5655/11 od 21. marta 2012. godine ukinuo prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 od 24. januara 2011. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 od 2. oktobra 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10279/12 od 10. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 od 2. oktobra 2012. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9674/13 od 28. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1384/03 od 2. februara 2006. godine, kojim je određeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 25. februara 2014. godine dostavljen punomoćniku tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 od 28. februara 2014. godine obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplate iznos od 334.250,00 dinara, i to u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka rešenja..

4. Ispitujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je po predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89001/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90), Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 31. marta 1993. godine, podnošenjem predloga za ponavljanje postupka, a da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89001/10 od 28. februara 2014. godine kojim je odlučeno o troškovima postupka, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 20 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka koji je vođen po predlogu za ponavljanje postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao preko 20 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Ovo posebno, što u postupku po predlogu za ponavljanje postupka parnični sud utvrđuje da li je predlog blagovremen, potpun, odnosno dozvoljen, i ukoliko nađe da jeste, po održanom ročištu ceni da li su ili nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi da se ponavljanje postupka dozvoli. Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđene činjenice u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog suda u predmetnom postupku bilo nedelotvorno i neefikasno. Naime, o samom predlogu za ponavljanje, konačno je odlučeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7448/02 od 11. septembra 2002. godine, nakon devet i po godina od podnošenja predloga. U međuvremenu su doneta četiri prvostepena rešenja, koja su ukinuta od strane drugostepenog suda, dok je peto po redu prvostepeno rešenje, kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka, potvrdio drugostepeni sud. Pored toga, u ponovljenom postupku, sud je doneo rešenje P. 1384/03 od 2. februara 2006. godine, da se tužba smatra povučenom, ali je odlučivanje o žalbi protiv tog rešenja i o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje trajalo preko sedam i po godina. Povodom odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, prvostepeni sud je doneo tri rešenja koja su ukinuta od strane drugostepenog suda, da bi tek četvrto po redu rešenje, kojim je odlučivano o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, bilo potvrđeno od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosteljka ustavne žalbe, kao tužena u sporu, imala legitiman interes da se postupak okonča u primerenom roku, kao i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen po predlogu za ponavljanje postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89001/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6693/90), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno predmet postupka, ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i ponašanje podnositeljke u predmetnom postupku. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti