Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 19 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 19 godina. Neopravdano dugo trajanje postupka, uz višestruko ukidanje prvostepenih presuda, posledica je neefikasnog postupanja sudova, posebno drugostepenog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-234/2007
05.03.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Janovića iz Sremske Kamenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. marta 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pavla Janovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio pod brojem P. 5248/2007 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07).

O b r a z l o ž e nj e

1. Ustavnom sudu podneta je 6. decembra 2007. godine blagovremena i dozvoljena ustavna žalba Pavla Janovića iz Sremske Kamenice, izjavljena preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, i to u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio pod brojem P. 5248/07.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 18. januara 1990. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Autonomne pokrajine Vojvodine i tada Opštine Novi Sad, koju je naknadno proširio i na Republiku Srbiju, radi isplate, te da postupak po navedenom tužbenom zahtevu još uvek traje. Ističe da se predmet u vreme podnošenja ustavne žalbe ponovo nalazio na rešavanju pred Okružnim sudom u Novom Sadu po žalbama tuženih, te da je neizvesno koliko će još parnica trajati, s obzirom na to da se kao završetak postupka ima smatrati momenat naplate dosuđenog potraživanja. Smatra da svojim procesnim radnjama tokom trajanja parnice nije učinio ništa zbog čega bi postupak ovoliko dugo trajao, da je sadržina spornog pravnog pitanja takva da ne zahteva višegodišnje suđenje, a da je nerazumno dugo trajanje postupka prouzrokovano jedino neažurnošću sudova. Podnosilac je zaključio da je razlog prekomerne dužine trajanja postupka činjenica da su u predmetnom sporu tužene država, pokrajina i opština, a drugostepeni sud je zbog relativno visokog novčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe odbijao da konačno i pravosnažno utvrdi osnovanost njegovog potraživanja, čime mu je povređeno i pravo na nepristrasan sud, i to od strane Okružnog suda u Novom Sadu. Posebno je ukazao da mu je povređeno i pravo na imovinu, s obzirom da je lišen imovine (putničkog vozila i deviznih sredstava) još 1985. godine, da je u tom momentu bio star 53 godine, da sada ima 75 godina i da je bez mogućnosti da koristi ušteđeni novac.

2. Ustavni sud je 14. maja 2008. godine, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Okružnog suda u Novom Sadu dostavljanje odgovora na navode iz ustavne žalbe. U odgovoru dostavljenom 3. juna 2008. godine predsednik tog suda je naveo da je, saglasno ranijem Zakonu o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ, RS''br. 4/77), Okružni sud u Novom Sadu imao osnova za višestruko ukidanje prvostepenih presuda, kao i da su razlozi za to navedeni u obrazloženjima drugostepenih odluka. Konstatuje se da to jeste dovelo do dugog trajanja postupka, ali je sam procesni zakon davao mogućnost da se predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu neograničeni broj puta, zbog čega se ne može govoriti o propustima na strani tog suda. Takođe se navodi da je u konkretnom predmetu određeno prekoredno rešavanje, te da će predmet u drugom stepenu, po žalbama tuženih, biti rešen po hitnom postupku.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu br. P. 5248/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. januara 1990. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu radi isplate (sticanje bez osnova) protiv Autonomne pokrajine Vojvodine i Opštine Novi Sad, koja je zavedena pod br. P. 391/90. U tužbi je naveo: da je 5. februara 1985. godine neosnovano pritvoren pod sumnjom da je izvršio krivično delo neovlašćenog posredovanja i zastupanja u poslovima spoljnotrgovinskog prometa iz člana 166. stava 1. KZ SFRJ, u periodu od maja 1984. godine do februara 1985. godine, kao predstavnik za istočnu Evropu švajcarske firme ''PETIT POIS''; da mu je prilikom hapšenja i pritvaranja od strane policije oduzeto privatno putničko vozilo marke ''Mazda 626'', u vrednosti od 144.626 austrijskih šilinga, i to na osnovu privremene potvrde, a kasnije je svoje vozilo video sa policijskim tablicama; da mu je tokom trajanja pritvora i tokom prvostepenog krivičnog postupka, koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 722/85, sa njegovog računa u ''Amro bank und finanz'' u Cirihu skinuto i otuđeno, što putem ''Vojvođanske banke'' d.d. Novi Sad, što putem realizacije čekova i podizanjem novca od strane njemu nepoznatog lica: 320.000 švajcarskih franaka, 190.000 nemačkih maraka, 340.000 i 76.000 austrijskih šilinga i 5.150.000 italijanskih lira; da je u pritvoru boravio preko šest meseci i da je na njega od strane islednika iz službe državne bezbednosti vršen psihološki pritisak sa dugotrajnim iznurivanjem, uz pretnje višegodišnjim zatvorom i problemima za porodicu, zbog čega je ''na blanko'' potpisao određeni broj čekova i druge dokumentacije na osnovu koje su radnici SUP-a podigli njegov novac iz banke u Cirihu; da mu je potom u krivičnom postupku izrečena uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od 10 meseci, a tom presudom mu nije oduzeta nikakva imovina koja bi bila nezakonito stečena, pa time ni automobil ni devizna sredstva; da navedena imovina, iako faktički oduzeta, nije ni kasnije bila predmet bilo kakve presude ili drugog pravnog akta o lišenju imovine. Zbog dugotrajnosti postupka i statusnih promena kod tuženih, podnosilac ustavne žalbe je u više navrata menjao i konkretizovao tužbeni zahtev, da bi 1. aprila 1998. godine svoj tužbeni zahtev subjektivno proširio i na Republiku Srbiju.
Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu br. P. 391/90 od 17. juna 1998. godine, tužbeni zahtev podnosioca usvojen je u celini i obavezani su tuženi I, II i III reda da, solidarno, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ove presude, pod pretnjom izvršenja, isplate podnosiocu 144.626 austrijskih šilinga, sa domicilnom kamatom koja teče od 5. februara 1985. godine, 320.000 švajcarskih franaka, sa domicilnom kamatom koja teče od 27. marta 1985. godine, 190.000 nemačkih maraka, sa domicilnom kamatom koja teče od 13. juna 1985. godine, 340.000 austrijskih šilinga, sa domicilnom kamatom koja teče od 17. januara 1986. godine, 76.000 austrijskih šilinga, sa domicilnom kamatom koja teče od 27. februara 1986. godine i 5.150.000 italijanskih lira, sa domicilnom kamatom koja teče od 27. februara 1986. godine, pa do konačne isplate, a sve u dinarskoj protivrednosti po kursu NBJ na dan isplate. Tuženi su obavezani i da podnosiocu isplate troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 43.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom koja teče od dana donošenja ove presude pa do isplate.
U periodu od skoro osam i po godina od podnošenja tužbe do dana donošenja presude zakazano je 16 ročišta od kojih je 12 održano. Izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i još dva svedoka, kao i uvidom u relevantnu pismenu dokumentaciju.
Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2752/99 od 1. decembra 1999. godine, usvojene su podnete žalbe tuženih, a presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 391/90 od 17. juna 1998. godine je preinačena, tako što je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odbijen u celini.
Protiv navedene drugostepene presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju 17. i 20. jula 2000. godine, te je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4892/00 od 17. oktobra 2001. godine njegova revizija usvojena i ukinuta presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2752/99 od 1. decembra 1999. godine, a predmet vraćen Okružnom sudu na ponovno suđenje.
Postupajući po nalogu Vrhovnog suda Srbije, Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 3797/01 od 26. decembra 2001. godine kojim su usvojene žalbe tuženih, presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 391/90 od 17. juna 1998. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.
U ponovljenom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, predmet je zaveden pod novim brojem P. 541/02 i naredbom za zakazivanje rasprave od 3. septembra 2002. godine, zakazano je ročište za 6. novembar 2002. godine. Tokom ovog prvostepenog postupka zakazano je 6 ročišta od kojih je 3 održano, na kojima su ponovljeni ranije izvedeni dokazi, saslušan još jedan svedok i pribavljena dopunska dokumentacija. Nova - druga presuda u ovom predmetu doneta je 3. juna 2003. godine, te je i njom Opštinski sud u Novom Sadu u celini usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4449/04 od 16. juna 2005. godine usvojene su žalbe svih tuženih i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 451/02 od 3. juna 2003. godine je ukinuta, a predmet opet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U predmetu zavedenom pod novim brojem P. 4466/05, Opštinski sud u Novom Sadu je naredbom za zakazivanje rasprave od 22. avgusta 2005. godine zakazao ročište za 5. oktobar 2005. godine. Nakon toga zakazana su i održana 3 ročišta, a 20. januara 2006. godine doneta je treća po redu prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev u celini usvojen.
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5692/06 od 5. jula 2007. godine žalbe tuženih se ponovo usvajaju, navedena presuda se takođe ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Opštinski sud u Novom Sadu, nakon održanog jednog ročišta, donosi po četvrti put presudu, sada pod brojem P. 5428/07 od 24. septembra 2007. godine, kojom je tužbeni zahtev usvojen u celini.
Okružni sud u Novom Sadu je svojom presudom Gž. 2092/08 od 30. oktobra 2008. godine delimično uvažio žalbe tuženih i prvostepenu presudu P. 5428/07 od 24. septembra 2007. godine preinačio samo u delu koji se odnosi na dosuđene kamate na iznose devizne glavnice, dok je u preostalom delu žalbe odbio i prvostepenu presudu potvrdio, čime je o tužbenom zahtevu podnosioca, za sada, pravnosnažno presuđeno.
Protiv navedene drugostepene presude od 30. oktobra 2008. godine tuženi su izjavili reviziju, a 5. januara 2009. godine Republički javni tužilac je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava jemči se pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje se da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.) i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom ( stav 4.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je, počev od dana podnošenja parnične tužbe 18. januara 1990. godine pa do dana dostavljanja pravnosnažne presude Okružnog suda u Novom Sadu br. Gž. 2092/08 od 30. oktobra 2008. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, proteklo 18 godina i 10 meseci.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okon¬čan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Tužba je podneta radi isplate opredeljenih novčanih iznosa, uz tvrdnju podnosioca da je ova njegova imovina oduzeta od strane pripadnika Sekretarijata za unutrašnje poslove bez zakonitog pravnog osnova. Pri tome je od početka parnice bilo nesporno da je podnosiocu oduzeto konkretno putničko vozilo po privremenom rešenju, a da ni krivičnom presudom, ni bilo kojim drugim pravnim aktom nije došlo do trajnog oduzimanja njegove imovine, bilo da se radi o navedenom vozilu ili o deviznim sredstvima koja je imao na računima kod inostranih banaka i koja su sa tih računa podignuta na osnovu blanko potpisane dokumentacije u periodu dok se nalazio u pritvoru. U pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, sud je tokom dokaznog postupka saslušao tužioca i tri svedoka, te pribavio određenu pismenu dokumentaciju i pročitao spise u tri sudska predmeta. Na osnovu izloženog, Ustavni sud ocenjuje da za izvođenje dokaza u navedenom obimu i pravnosnažno presuđenje po postavljenom tužbenom zahtevu podnosioca nije bilo neophodno gotovo 19 godina.
Ustavni sud takođe ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, nije doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnosilac, odnosno njegov punomoćnik prisustvovali su svim zakazanim ročištima. Iako je u više navrata tužbeni zahtev preciziran, dužina trajanja ovog postupka se ne može pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe, iz razloga što je do preciziranja tužbenog zahteva i subjektivnog proširenja tužbe došlo zbog dugotrajnosti postupka u toku koga je došlo do promena kod tuženih. Takođe, predmetni imovinski zahtev za podnosioca nesumnjivo ima izuzetan značaj, s obzirom na to da se radi o vrlo visokom iznosu novčanog potraživanja i da je podnosilac sada osoba sa navršenih 76 godina života, a da je postupak pred sudom pokrenuo kada je bio u 58. godini života.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu tokom ovog sudskog postupka doneo četiri prvostepene odluke, kao i da je prvu presudu br. P. 391/90 od 17. juna 1998. godine doneo nakon 8 godina i 5 meseci od dana podnošenja tužbe, te da je tokom ovog postupka u proseku zakazivano manje od dva ročišta godišnje. Okružni sud u Novom Sadu, kao žalbeni, doneo je u ovom postupku, čak devet odluka: dve presude (prvu - kojom preinačava prvostepenu odluku i tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u celini odbija i drugu - trenutno pravnosnažnu, kojom je prvostepena odluka o usvajanju tužbenog zahteva suštinski u celini potvrđena), zatim tri rešenja kojima se žalbe tuženih usvajaju i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, kao i četiri rešenja o vraćanju spisa po žalbi prvostepenom sudu radi njihovog kompletiranja ili otklanjanja procesnog nedostatka, odnosno smetnje.
Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sud u ovom postupku nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo se naročito odnosi na postupanje Okružnog suda, kao instancionog. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Sve četiri prvostepene presude, a naročito tri poslednje, u osnovi su utvrđivale potpuno isto činjenično stanje i iz njega izvodile identičan zaključak o postojanju podnosiočevog prava istaknutog u tužbenom zahtevu. Već prvu od tih presuda Okružni sud je preinačio, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, tako da nije bilo razloga da parnični postupak do svog pravosnažnog okončanja traje ovoliko dugo. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom i zakonom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice, te kako bi se povratilo i održalo njihovo poverenje u sudstvo, koje oličava ukupan ugled i autoritet državne vlasti. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008.).
U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio uverljive dokaze da u postupanju sudova ima elemenata koji bi ukazali na njihovu pristrasnost u konkretnom predmetu, već da se radi o propuštanju preuzimanja odgovornosti i korišćenja raspoloživih procesnih mehanizama kojima bi se trajanje ove parnice svelo u okvire razumnog roka.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu njegova žalba osnovana, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. stav 1. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud zaključuje da je takav zahtev podnosioca ustavne žalbe preuranjen, s obzirom na to da postupak nije okončan.

8. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 19 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti