Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o invalidskim primanjima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava, jer revizijski sud nije uzeo u obzir akt Vlade o priznanju duga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Miščevića iz Kljajićeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Miščevića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/10 od 26. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/10 od 26. januara 2012. godine i određuje da naveden i sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1746/10 od 9. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Miščević iz Kljajićeva je 26. marta 2012. godine, preko punomoćnika Ankice Miškov, advokata iz Sombora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/10 od 26. januara 2012. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u kome je doneta osporena revizijska presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16681/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Zoran Miščević, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 20. juna 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime naknade za vreme nezaposlenosti i naknade na ime dopunske zaštite za period 1. decemb ar 2001. – 31. mart 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 1. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 5276/08, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca u iznosima bliže navedenim u izreci presude, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova za koji je predviđen opšti rok zastarelosti od deset godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1746/10 od 9. septembra 2010. godine odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je tužbeni zahtev osnovan zato što on predstavlja zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze zasnovane na zakonu i pojedinačnom upravnom aktu iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da potraživanja tužioca, koja se mesečno obračunavaju, nisu povremena potraživanja, već ona koja zastarevaju u opštem roku iz člana 371. istog zakona, tj. u roku od deset godina , računajući od dospelosti svakog mesečnog primanja.

Odlučujući o odgovarajućem predlogu tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3. 34/10 od 14. decembra 2010. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog razlike u tumačenju relevantnih propisa, a imajući u vidu postojanje velikog broja predmeta radi naplate istovetnih potraživanja.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 3683/10 od 26. januara 2012. godine delimično usvojio reviziju tužene i preinačio nižestepene presude tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve za isplatu razlike navedenih invalidskih primanja za period od 1. decembra 2001. do 1. juna 2005. godine, ocenjujući da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je prigovor zastarelosti potraživanja u celini neosnovan i da u konkretnom slučaju treba primeniti opšti - desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, polazeći od toga da se ovaj rok primenjuje samo ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Prema nalaženju revizijskog suda, naknada za vreme nezaposlenosti i dopunska zaštita imaju karakter povremenih potraživanja, jer se prema čl. 28. i 51. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca određuje u mesečnim iznosima, koja se prema članu 71. istog zakona isplaćuju po proteku meseca za koji se isplata vrši. Polazeći od navedenog, a na osnovu člana 372. stav 1. u vezi sa članom 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud je našao da je, s obzirom na to da potraživanja povremenih davanja zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužba podneta 20. juna 2008. godine, potraživanje za period 1. decembar 2001. godine – 1. jun 2005. godine zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine, koja je objavljena na internet stranici www.ustavni.sud.rs.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/11 od 26. januara 201 2. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, na njegovu štetu. Svoje tvrdnje obrazlaže navodno pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti. Razmatrajući ove navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava , koje, prema oceni tog suda , predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva u roku od tri godine. Ocena je revizijskog suda da , polazeći od navedenog , podnosilac ustavne žalbe u najvećem delu svog tužbenog zahteva (potraživanja za period od 1. decembra 2001. do 1. juna 2005. godine), nema pravo da sudskim putem traži isplatu osporenih naknada, imajući u vidu da je tužbu podneo 20. juna 2008. godine.

Uprkos argumentovanoj pravnoj oceni Vrhovnog kasacionog suda o prirodi potraživanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je revizijski sud prilikom donošenja osporene presude trebalo da ima saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko–invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine). S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku ministra uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je dove lo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u najvećem delu odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu razlike invalidskih primanja, i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

Polazeći od izloženog, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/10 od 2 6. januara 2012. godine i odredio da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1746/10 od 9. septembra 2010. godine, odlučujući kao u prvom d elu tačke 1. i tački 2. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije podneo odgovarajuće dokaze da je sud poslednje pravne instance doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj obligacioni spor prošao tri sudske instance i okončan nakon tri godine i sedam meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Uzimajući u obzir sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac u suštini osporava i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 34/10 od 14. decembra 201 0. godine, kojim je predloženo Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj iz razloga predviđenih odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku, te da podnosilac ukazuje na nedoslednu sudsku praksu navedenog drugostepenog suda prilikom odlučivanja o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u predmetima sa istim spornim pravnim pitanjem. Međutim, imajući u vidu da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3683/10 od 26. kanuara 2012. godine i da će revizija tužene biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud smatra da je bespredmetno postupanje po u stavnoj žalbi u navedenom delu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o invalidskim primanjima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti