Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Osnovni sud je doneo rešenje o privremenoj meri u sporu zbog smetanja državine, a da podnosiocu nije dostavio tužbu niti mu omogućio da se izjasni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi A. S. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11 od 20. maja 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemče no odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S. iz L. je 27. maja 2011. godine, preko punomoćnika P. S , advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu , sa dopunom od 6. februara 2014. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11 od 20. maja 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje o privremenoj meri doneto u parničnom postupku koji se vodi po tužbi tužioca P.J. protiv podnosioca ustavne žalbe, radi smetanja državine.

U ustavnoj žalbi se navodi da je sud doneo osporeno rešenje, a da podnosiocu nije dostavio tužbu, te mu nije dao mogućnost da se izjasni na navode iz tužbe i predloga, niti mu je na doneto rešenje dao pravo žalbe. Stoga u postupku nije mogao da iznese činjenice koje su od značaja za odluku o predlogu, niti mu je omogućeno da se izjasni na navode koji su u njemu izneti, već je lišen svake mogućnosti da svoje pravo zaštiti. Smatra da sama činjenica da mu do dana podnošenja ustavne žalbe nije dostavljena tužba, pokazuje da sud nije spreman da obezbedi pravično suđenje.

Imajući u vidu da je u novoj dopuni ustavne žalbe od 1. avgusta 2012. godine podnosilac ustavne žalbe osporio i rešenje Apelacionog suda u Nišu Kž2. 365/12 od 3. aprila 2012. godine, Ustavni sud je u pogledu tog zahteva formirao nov predmet i zaveo ga pod novim brojem u sudskom upisniku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11, te u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac P.J. je 12. maja 2011. godine podneo protiv podnosioca ustavne žalbe tužbu kojom je tražio da se utvrdi da ga je tuženi smetao u mirnoj i nesmetanoj državini nepokretnosti upisanih u list nepokretnosti broj 15826, i to objekata i parcele u L, u ul. S. M. 69, tako što je 8. maja 2011. godine izvršio otvaranje - postavljanje vrata za prolaz u deo parcele u isključivoj državini tužioca i što je istog dana izvršio korišćenje dela parcele 8459 u isključivoj državini tužioca i obijanje dva objekta u vlasništvu i državini tužioca, tako što je razbio brave i katance postavljene na dva objekta i na navedene objekte postavio svoje brave i katance. U tužbi je predložio određivanje privremene mere kojom će se zabraniti tuženom vršenje bilo kakvih građevinskih radova na objektima i parceli broj 8459 u L, u ul. S. M. 69, i obavezati tuženi da tužiocu odmah preda sve ključeve od katanaca i brava postavljenih na navedenim objektima.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11 od 20. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je predložena privremena mera tužioca, pa je tuženom zabranjeno izvođenje bilo kakvih građevinskih radova na objektima i parceli u L, u ul. S. M. 69, na katastarskoj parceli broj 8459 KO L, sve pod pretnjom kažnjavanja i izvršenja, dok je drugim stavom izreke tuženi obavezan da tužiocu odmah preda ključeve od katanaca i brava, postavljenih na dve prostorije jednog pomoćnog objekta tužioca, koji se nalazi u nastavku tužiočevog objekta iza radionice burekdžijske radnje. Trećim stavom izreke navedenog rešenja određeno je da će privremenu meru sprovesti izvršni organ Osnovnog suda u Leskovcu, dok je četvrtim stavom izreke određeno da troškovi provođenja privremene mere padaju na teret tužioca, uračunavaju se u glavnu stvar, a usvojena privremena mera važiće do okončanja spora.

U daljem toku postupka, rešenjem v.f. predsednika Osnovnog suda u Leskovcu Su. 39/2011 - 101 od 1. juna 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog kojim je tražio izuzeće sudije O.S. od daljeg postupanja u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11 i tuženi je obavezan da na ime takse plati iznos od 590,00 dinara.

Podneskom od 6. oktobra 2011. godine tuženi je predložio da se odredi drugi mesno nadležan sud, ocenjujući da mu se pred Osnovnim sudom u Leskovcu ne može obezbediti pravično suđenje, jer je "sud postupao u postupku u kome parnica još uvek nije počela da teče, da nije tuženom ni pružio mogućnost da se izjasni, da je sproveo fantomski uviđaj na licu mesta samo u prisustvu tužioca".

Postupajući po zahtevu punomoćnika tuženog za izuzeće predsednika Osnovnog suda u Leskovcu od 14. jula 2011. godine, v.f. predsednika Osnovnog suda u Leskovcu je rešenjem Su. 39/2011 - 127 od 5. septembra 2011. godine , u prvom stavu izreke , ovaj zahtev odbacio kao nedopušten, dok je drugim stavom izreke tuženi obavezan da na ime takse plati iznos od 590,00 dinara u roku od pet dana, ali je ovo rešenje stavljeno van snage rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu Su. 39/2011 -127 od 19. oktobra 2011. godine .

U nastavku postupka, rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu Su. 39-111/2012 od 1. avgusta 2012. godine usvojen je zahtev sudije O. S. kojim je tražila izuzeće od postupanja u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11, a spisi predmeta dodeljeni su u rad drugom sudiji.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/11 od 15. avgusta 2012. godine sud je zastao sa postupkom po tužbi tužioca protiv tuženog radi smetanja državine do odlučivanja o predlogu za delegaciju drugog stvarno i mesno nadležnog suda.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 206/2012 od 6. septembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog tuženog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 1969/2011. Ovo rešenje dostavljeno je punomoćniku tuženog 28. oktobra 2013. godine, uz poziv za ročište zakazano za 20. decembar 2013. godine. Podnosiocu ni tada nije dostavljena tužba.

Iako je punomoćnik tuženog obavestio sud o sprečenosti da prisustvuje ročištu, pred prvostepenim sudom je održano ročište 20. decembra 2013. godine, u njegovoj odsutnosti, a sledeće ročište zakazano je za 3. mart 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 124/05 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da u toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete, da će sud odluku o određivanju privremene mere po predlogu stranke doneti u roku od osam dana od dana predaje predloga, te da protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba (član 449. st. 1, 2. i 3.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti privremena mera, ako je izvršni poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati, kao i kad izvršni poverilac učini verovatnim da je mera potrebna da bi se sprečila upotreba sile ili nastanak nenadoknadive štete (član 302. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud najpre konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 449. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, nije imao pravo na posebnu žalbu protiv osporenog rešenja o određivanju privremene mere, što znači da se na rešenje o određivanju privremene mere mogao žaliti žalbom na odluku o glavnoj stvari. Sud naglašava da su upravo hitnost postupka, priroda privremene mere i razlozi za njeno donošenje davali pravo stranci samo na žalbu izjavljenu uz žalbu na odluku o glavnoj stvari. Međutim, Sud nalazi da se time ne isključuje mogućnost da Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, imajući u vidu dužinu trajanja postupka i okolnosti konkretnog slučaja, procenjuje da li je propisano pravno sredstvo i delotvorno ili ne. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da izjavljivanje navedenog pravnog leka ne bi bilo delotvorno pravno sredstvo. Takav zaključak proizlazi iz svih okolnosti ovog slučaja, a pre svega iz postupanja suda, odnosno iz činjenice da se sud upustio u izvođenje dokaza, a da podnosiocu nije dao mogućnost da se upozna sa navodima iz tužbe i predloga za određivanje primvremene mere , te da mu tužba sa predlogom nije dostavljena ni nakon godinu dana od njenog podnošenja. Ovo tim pre, ako se ima u vidu da je reč o državinskom sporu koji je po zakonu trebalo pravnosnažno okončati u roku od 90 dana. Stoga je Ustavni sud, razmatrajući okolnosti ovog slučaja, odlučio da uzme u razmatranje ovu ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno razmatrajući pravnu prirodu osporene odluke, utvrdio da rešenje kojim je u konkretnom slučaju određena privremena mera predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava. Ustavni sud je, pri tome, pošao od sopstvene prakse, izražene u više svojih odluka (videti Odluku Už-639/2009 od 3. decembra 2009. godine, Rešenje Už-1055/2010 od 12. decembra 2012. godine i Rešenje Už-1006/2014 od 24. marta 2014. godine), koja je ustanovljena i na praksi Evropskog suda za ljudska prava. Naime, taj sud je u presudi Micallef protiv Malte (broj predstavke 17056/06 od 15. oktobra 2009. godine), postavio dva kriterijuma na osnovu kojih se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: ESLjP) , koji se sadržinski bitno ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, može primeniti na postupak određivanja privremenih mera. Prvi kriterijum odnosi se na pravo o kojem se odlučuje u glavnom postupku i u postupku određivanja privremene mere koje mora biti "građansko", a drugi kriterijum se odnosi na predmet i svrhu privremene mere, kao i njene učinke, prema tome da li se privremenom merom delotvorno odlučuje o građanskom pravu ili obavezi. Prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, ispunjeni su uslovi predviđeni navedenom presudom Evropskog suda za ljudska prava, imajući u vidu da je osporenim rešenjem podnosiocu zabranjeno izvođenje bilo kakvih građevinskih radova na objektima i parceli broj 8459, KO L, pri čemu je obavezan da tužiocu odmah preda ključeve od katanaca i brava, postavljenih na dve prostorije jednog pomoćnog objekta tužioca, zbog čega se ne može smatrati da postupak za određivanje privremene mere zabrane u kome je ona odobrena, iako privremeno, nije uticao na prava stranaka.

U konkretnom slučaju, parnični postupak se vodi radi smetanja državine po tužbi u kojoj je tužilac predložio sudu određivanje privremene mere. Sud je po prijemu tužbe, izvršio "sudski izviđaj" na licu mesta 19. maja 2011. godine, na koji nije pozvao tuženog, a potom je 20. maja 2011. doneo rešenje kojim je odredio privremenu meru. Međutim, pri tome, podnosiocu nije (ni) data mogućnost da se izjasni na navode iz predloga, imajući u vidu da mu sud nije dostavio tužbu sa predlogom kako bi se sa njim upoznao, niti je pokušao da to učini.

Ustavni sud konstatuje da je na taj način prvostepeni sud onemogućio podnosioca da učestvuje u postupku, što predstavlja kršenje prava na pravično suđenje. P o mišljenju Ustavnog suda, nije bilo prepreka da podnosilac bude uključen u postupak odlučivanja po predlogu za određivanje privremene mere, kojom mu je zabranjeno izvođenje radova i predaja ključeva, jer nisu u pitanju iznimne situacije kada tražena mera zavisi od brzog postupka donošenja odluke, i kada bi, zbog toga, bilo opravdano usvajanje privremene mere po prijemu tužbe sa predlogom. Evropski sud za ljudska prava u presudi Micallef protiv Malte, stav 86, takođe ističe da taj sud prihvata da u izuzetnim slučajevima - kada, na primer, delotvornost zatražene mere zavisi od brzo g postupk a donošenja odluke – ne mora odmah biti moguće ispuniti sve zahteve iz člana 6 . ESLjP, pri čemu nezavisnost i nepristrasnost suda predstavljaju neotuđiva jemstva u postupku, dok se druga procesna jemstva mogu primenjivati u obimu koji odgovara prirodi postupka za određivanje privremene mere. Međutim, osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe je zabranjeno izvođenje bilo kakvih građevinskih radova na objektima i parceli broj 8459, KO L, iz čega proizlazi nesumnjiv zaključak da nije u pitanju slučaj u kome bi neobaveštavanje suprotne strane o pokretanju postupka bilo opravdano (na primer, isključenja struje, vode i sl.). Sama činjenica da je 19. maja 2011. godine na licu mesta, u prisustvu tužioca, sud izveo "sudski izviđaj", ukazuje da je bilo dovoljno vremena da se tužba sa predlogom dostavi tuženom, pre svega radi upoznavanja sa istaknutim predlogom, te da, nesumnjivo nije reč o izuzetnim okolnostima u kojima bi, usled dostave predloga tuženom, za tužioca nastupila nenadoknadiva šteta. Ustavni sud smatra da opšti principi pravičnosti, kao što je pravo stranke da bude upoznata sa onim što se od nje zahteva, i da se u pogledu toga izjasni , predstavlja opštepriznati standard koji čini samu srž pojma pravičnog suđenja i koji se primenjuje u svim situacijama, od sasvim jednostavnih do najsloženijih .

S tim u vezi, Evropski sud za ljudska prava je u presudi F.R. v. Switzerland od 28. juna 2001. godine (predstavka broj 37292/97, stav 36) ocenio da koncept pravičnog suđenja podrazumeva pravo stranaka u postupku da budu upoznate sa navodima i tvrdnjama suprotne strane (videti presudu Lobo Machado v. Portugal).

U konkretnom slučaju, osporeno rešenje doneto je u parničnom (a ne izvršnom) postupku u kome je sud radi odlučivanja o predlogu za određivanje privremene mere izveo dokaz uviđajem, a da prethodno o tome nije obavestio podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da izvođenje dokaza saslušanjem stranke pred sudom nije isto što i dostavljanje tužbe sa predlogom tuženoj stranci. Svakako, pravo suda da u parničnom postupku odluku o privremenoj meri donese bez saslušanja protivne stranke, ne oslobađa sud obaveze da tuženom dostavi tužbu sa predlogom o određivanju privremene mere. Ovo je od značaja i zbog poverenja stranaka u funkcionisanje pravde koje se zasniva na spoznaji da su, između ostalog, imali priliku da iznesu svoje navode o svakom zahtevu ili predlogu suprotne strane. Kako podnosilac nije imao te mogućnosti, postupak donošenja odluke o predlogu koji nije bio pravičan, treba da, zajedno sa osporenim rešenjem, bude podvrgnut kontroli.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud smatra da, s obzirom na to da se utvrđena povreda ustavnog prava odnosi na procesne propuste suda vezane za dostavu tužbe sa predlogom za određivanje privremene mere u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, nisu ispunjeni uslovi za poništaj osporenog rešenja. Ovo tim pre, ako se ima u vidu činjenica da je presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 10136/10 od 27. aprila 2012. godine, u prvom stavu izreke, utvrđeno da je podnosilac vlasnik nepokretnosti postojećih na katastarskoj parceli broj 8459, KO L: lokala označenog br. 71 sa prostorijama na spratu iznad lokala br. 71 i 69, objekata koji se nalaze iza lokala br. 71, a koji su označeni u nalazu veštaka kao objekti br. 3 i novosagrađeni objekat br. 4, kao i pomoćnog objekta iza lokala 69, označen kao objekat br. 2, kao i nosilac pripadajućeg prava korišćenja na 173,65 m2 katastarske parcele 8469, KO L, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka. Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2004/12 od 8. novembra 2012. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke u odnosu na utvrđenu svojinu opisanih objekata na navedenoj parceli i u stavu dva, dok je istu preinačio u odnosu na pravo korišćenja zemljišta i utvrdio da podnosilac ima pravo korišćenja zemljišta na delu parcele 8459, KO L, ispod objekata opisanih u prvom stavu izreke prvostepene presude i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu tih objekata. Iz ovoga proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe ovlašćen da predloži ukidanje privremene mere, s obzirom na to da su se okolnosti od njenog donošenja promenile, saglasno odredbi člana 297. stav 2. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku, kojom je bilo propisano da će se, na predlog izvršnog dužnika, postupak obustaviti i ukinuti sprovedene radnje, ako su se okolnosti zbog kojih je privremena mera određena docnije promenile, tako da ona više nije potrebna. Takođe, i aktuelni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), u odredbi člana 291. stav 2. predviđa takvu mogućnost. Stoga je Ustavni sud ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava na pravično suđenje, dovoljno da se postigne pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

7. Imajući u vidu da ne postoje ustavnopravni razlozi za isticanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, to su n eutemeljeni navodi podnosioca ustavne žalbe izneti u pogledu povred e označenog ustavnog prava.

Takođe su neprihvatljive tvrdnje koje se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije, za koje nisu ponuđeni nikakvi dokazi, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da je zahtev za naknadu štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara koji je podnosilac istakao u ustavnoj žalbi, preuranjen, imajući u vidu da parnični postupak još uvek nije okončan, zbog čega ga je Sud odbacio, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti