Ustavna žalba: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 400 evra, dok se deo žalbe protiv presuda odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. S . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P1. 397/07 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. S . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 13. marta 2014. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P1. 397/07, kao i protiv presuda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 397/07 od 26. novembra 2012. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2222/13 od 18. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina iako nije bio složen, kao i da je postupajući sud odlagao ročišta na zahtev tuženog. Takođe, navedeno je da je parnični sud pogrešno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima o docnji, kada je našao da je podnosilac pao u docnju, jer dužnik nikada nije ponudio da mu ispuni svoju obavezu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene presude, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu troškova u ustavnosudskom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 397/07, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i njegovih 11 kolega, kao tužioci, podneli su 28. februara 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog preduzeća „H.“ B, njihovog bivšeg poslodavca, kojom su tražili da sud obaveže tuženog da im, na ime neisplaćene dobiti tuženog za period od 1. januara 2000. do 31. decembra 2003. godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, pa do konačne isplate. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 112/07.

Opštinski sud u Vranju se, rešenjem P1. 112/07 od 22. marta 2007. godine, oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je spise predmeta po pravnosnažnosti označenog rešenja dostavio Opštinskom sudu u Bujanovcu, pred kojim je postupak vođen pod poslovnim brojem P1. 397/07.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 17. jul 2007. godine, ali ono nije održano jer nisu došle uredno pozvane stranke, te je Opštinski sud u Bujanovcu istog dana doneo rešenje P1. 397/07 da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužioci su podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da je njihov punomoćnik bio sprečen da prisustvuje zakazanoj raspravi jer je istog dana imao pretres pred krivičnim sudom. Prvostepeni sud je podneti predlog, rešenjem od 24. septembra 2007. godine, odbio kao neosnovan. Protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž1. 44/08 od 13. maja 2008. godine ukinuto je označeno prvostepeno rešenje zbog nedostataka u obrazloženju. U ponovnom postupku Opštinski sud u Bujanovcu je 8. jula 2008. godine doneo novo rešenje, kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje.

U nastavku postupka Opštinski sud u Bujanovcu zakazao je osam ročišta, od kojih jedno nije održano na zahtev tužilaca. Na održanim ročištima parnične stranke su se samo izjašnjavale o navodima iz tužbe, odnosno odgovora na tužbu. U ovoj fazi postupka tužioci su, osim podnosioca ustavne žalbe, povukli tužbu tokom januara 2009. godine, a nakon što je tuženi ispunio svoju obavezu prema njima.

Posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu, koji je zakazao 16 ročišta, od kojih je devet održano. U toku postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke, kao i dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i jednog svedoka. Od osam neodržanih ročišta – tri nisu održana na saglasan predlog stranaka, dok četiri nisu održana na zahtev tuženog. U periodu od 22. marta 2010. godine do 24. marta 2011. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 397/10 od 26. novembra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da mu isplati iznos od 1.025.395,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. novembra 2012. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu kamate počev od 3. maja 2008. do 26. novembra 2012. godine odbijen kao neosnovan (st. 1. i 2. izreke). Istom odlukom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja njegovog dela iznosa neraspoređene dobiti, isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.025.395,00 dinara za period od 1. januara 2000. do 3. maja 2008. godine (stav 3. izreke). Rešenjem o troškovima postupka (stav 5. izreke presude) tužilac je obavezan da tuženom naknadi ove troškove, u visini od 147.750,00 dinara. Protiv st. 2, 3. i 5. izreke označene presude tužilac je izjavio žalbu 28. decembra 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2222/13 od 18. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv st. 2. i 3. izreke prvostepene presude, dok je prvostepeno rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu 5. izreke te presude, preinačeno, tako što je obavezan tuženi da tužiocu, na ime troškova postupka, isplati iznos od 229.728,94 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, kao i da je tuženi u periodu od 2002. do 2006. godine doneo veći broj odluka u pogledu isplate neraspoređene dobiti za period od 1996. do 31. decembra 2002. godine, ali su sve te odluke stavljene van snage, odlukom tuženog od 26. novembra 2007. godine, kojom je utvrđeno i da su ništavi svi prethodno potpisani spiskovi između tuženog i zaposlenih o utvrđivanju potraživanja zaposlenih po osnovu neraspoređene dobiti. Istom odlukom, kako je navedeno, priznata su potraživanja zaposlenih po navedenom osnovu za isti period u bruto nominalnom iznosu, bez kamate i utvrđeni su metodologija i spisak potraživanja koji je sastavni deo te odluke. Takođe, utvrđeno je da je odlukom tuženog od 17. aprila 2008. godine izmenjena i dopunjena odluka od 26. novembra 2007. godine, kao i da je, rešenjem Agencije za privatizaciju od 10. aprila 2008. godine, data saglasnost da se stave van snage odluke tuženog o konverziji potraživanja zaposlenih u osnovni kapital i povećanju osnovnog kapitala, uz obavezu da se izvrši brisanje povećanja kapitala i zabeležbe u Registru privrednih subjekata. Utvrđeno je i da je Zaključkom Vlade Republike Srbije od 30. oktobra 2008. godine bilo predviđeno da će se potraživanja zaposlenih po osnovu neraspoređene dobiti za period od 1996. do 2002. godine namiriti iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije društvenog preduzeća, srazmerno visini prijavljenog potraživanja svakog zaposlenog, te da će se obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije u ukupnom iznosu od 200.000.000 dinara, s tim što će se 100.000.000,00 dinara obezbediti iz budžeta za 2008. godinu, a preostali iznos od 100.000.000,00 dinara iz budžeta za 2009. godinu. Nakon toga, kako je utvrđeno, sporazumom i izmenama i dopunama tog sporazuma od 12. novembra 2008. godine predviđeni su način i dinamika izmirenja obaveze tuženog u pogledu neraspoređene dobiti i utvrđena su ukupna potraživanja zaposlenih u bruto iznosima, kao i da će namirenje utvrđenih potraživanja biti realizovano iz privatizacionih prihoda, a nakon prodaje društvenog kapitala u postupku privatizacije, u skladu sa Zaključkom Vlade od 30. oktobra 2008. godine. U postupku je utvrđeno i da je tužilac potpisao sporazum od 17. aprila 2008. godine kojim je utvrđeno njegovo potraživanje u visini od 1.025.500,00 dinara, kao i da je tuženi ponudio tužiocu da zaključe ugovor o namirenju potraživanja po osnovu neraspoređene dobiti za period od 1996. do 31. decembra 2002. godine pod uslovima iz sporazuma od 12. novembra 2008. godine, koji je većina zaposlenih u vansudskom postupku prihvatila, te su im i isplaćeni dugovani iznosi odmah po dostavljanju brojeva njihovih tekućih računa, ali da je tužilac to odbio.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, parnični sud je ocenio da potraživanje tužioca nije bilo dospelo donošenjem odluke tuženog od 16. februara 2006. godine, niti odluke od 26. novembra 2007. godine, jer je bilo uslovljeno time da se obaveza ne konvertuje u akcije. Međutim, kada je po obezbeđivanju sredstava i utvrđivanju načina i metodologije isplate neraspoređene dobiti, a shodno Zaključku Vlade od 30. oktobra 2008 godine, tuženi 12. novembra 2008 godine, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, ponudio tužiocu zaključenje sporazuma o isplati predmetnog novčanog potraživanja, tužilac taj sporazum nije prihvatio. Prema stanovištu Apelacionog suda u Nišu, imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac pao u poverilačku docnju kada je odbio ispunjenje obaveze, te nije osnovan tužbeni zahtev kojim je tražena isplata kamate za period od 1. januara 2000. godine.

U obrazloženju odluke o troškovima postupka navedeno je da je sud priznao troškove tužiocu za sastav tužbe, za zastupanje na sedam održanih i tri neodržana ročišta, a imajući u vidu da pojedina ročišta nisu održana na predlog ili uz saglasnost tužioca, kao i na ime sudske takse za tužbu i odluku. Takođe, navedeno je da je drugostepeni sud ocenio da nije osnovan zahtev tužioca za naknadu troškova za podneske kojima su dopunjivani navodi tužbe, a koji su mogli da budu izneti i na samoj raspravi, zatim troškovi veštačenja, budući da ih tuženi nije snosio u toku postupka, te troškovi prevoza jer tužilac nije dostavio dokaz da su isti nastali, a ni troškovi za sastav žalbe protiv rešenja o vraćanju u pređašnje stanje, s obzirom na to da ih tuženi nije izazvao.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe 28. februara 2007. godine Opštinskom sudu u Vranju, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu od 18. oktobra 2013. godine, trajao šest godina i sedam i po meseci.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen, na šta ukazuje i činjenica da su, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, u toku postupka izvedeni samo dokazi veštačenjem putem sudskog veštaka finansijske struke, kao i saslušanjem tužioca, te jednog svedoka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio, a imajući u vidu sadržinu istaknutih zahteva, da je predmetni parnični postupak bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe kao poverioca značajnog novčanog potraživanja. Međutim, Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac svojim postupcima uticao na navedenu dužinu trajanja postupka. Tako je, prvo, podneo tužbu nenadležnom sudu, te je postupak pred nadležnim sudom otpočeo četiri meseca nakon podnošenja tužbe. Potom je, nedolaskom na zakazano prvo ročište i pored urednog poziva, prouzrokovao vođenje dodatnog postupka (po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje). Ali, kako je taj postupak trajao godinu dana, prema oceni Ustavnog suda, ne može se ceo navedeni period staviti na teret podnosiocu jer se razumno moglo očekivati da taj postupak bude okončan u kraćem vremenskom periodu. Takođe, Ustavni sud je konstatovao i da četiri ročišta nisu održana na zahtev podnosioca ili na saglasan predlog parničnih stranaka, što je uticalo da postupak duže traje deset meseci.

U pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepeni sud imao jedan period neaktivnosti. Naime, u periodu od godinu dana prvostepeni sud nije zakazao ročište, a da za to nije postojao nijedan razlog. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje trajao godinu dana, što se ne može smatrati razumnom dužinom trajanja ove vrste postupka. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da na većem broju održanih ročišta nije izveden nijedan dokaz, niti je određeno njihovo izvođenje, već su se parnične stranke samo iznova izjašnjavale o navodima tužbe i odgovora na tužbu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na zakonsku obavezu suda da se stara da se postupak koji se pred njim vodi sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, bez obzira na postojanje navedenih okolnosti koje se ne mogu staviti u krivicu parničnom sudu, ocenio da postoji pretežni doprinos postupajućeg suda dugom trajanju predmetnog postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno opisani doprinos samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije izneo ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio materijalno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, i to Zakona o obligacionim odnosima, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva u pogledu momenta početka računanja zatezne kamate na dosuđeni iznos.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Rešenju Už-6077/2013 od 3. jula 2014. godine, donetom u postupku po ustavnoj žalbi kolege sa posla ovde podnosioca ustavne žalbe, a koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji (videti označeno rešenje na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Takođe, Ustavni sud je ocenio da i odluka redovnog suda o troškovima parničnog postupka sadrži jasno i logično obrazloženje, te da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi ustavne žalbe kojima se osporava odluka redovnog suda u tom delu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti