Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Stanovište redovnih sudova da krivična odgovornost zaposlenog isključuje pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza je proizvoljno, jer Zakon o radu kao lex specialis to pravo vezuje za samu nezakonitost otkaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. N . iz Vladičinog Hana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. N . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine i Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. N . iz Vladičinog Hana je, 13. marta 2014. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine i Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu potvrđena osporena presuda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u vidu izgubljenih zarada za period od 1. februara 2008. do 8. marta 2009. godine; da je proizvoljan stav parničnih sudova da, uprkos tome što je rešenje o prestanku radnog odnosa poništeno kao nezakonito u upravnom sporu, a podnosilac ustavne žalbe vraćen na rad, tužena nije u obavezi da naknadi štetu u vidu izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, jer krivična odgovornost podnosioca ustavne žalbe, utvrđena pravnosnažnom krivičnom presudom, isključuje odgovornost tužene za naknadu štete.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Ljubiše Novkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova – Odred Žandarmerije u Nišu obaveže da mu, na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, za period od 1. februara 2008. do 8. marta 2009. godine, isplati izgubljenu zaradu u ukupnom iznosu od 788.248,75 dinara, sa zateznom kamatom od 1. aprila 2009. godine do konačne isplate.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod tužene sve do 1. februara 2008. godine, kada mu je radni odnos prestao po sili zakona, rešenjem tužene od istog datuma, zbog toga što je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 718/06 od 21. februara 2007. godine osuđen za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 15.000,00 dinara; da je protiv navedenog rešenja tužilac pokrenuo upravni spor, koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2318/08 od 24. decembra 2008. godine, kojom je rešenje poništeno; da je tužilac vraćen na rad 9. marta 2009. godine; da tužilac tužbom potražuje naknadu štete zbog izgubljene zarade za period u kome je bio sprečen da radi i da ostvaruje zaradu; da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužena nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo; da je odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu propisano da u slučaju donošenja pravnosnažne odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje; da je odredbom člana 164. istog zakona propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom; da je osnov odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu krivica poslodavca, u smislu čl. 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se, u smislu navedene odredbe, krivica ne dokazuje nego pretpostavlja, pa je zaposleni oslobođen tereta dokazivanja krivice; da je, međutim, pretpostavka o krivici oboriva, što podrazumeva da se poslodavac može osloboditi od odgovornosti za nastalu štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice, u čemu će uspeti ako pruži dokaze da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica, usled više sile ili bilo kog razloga koji nije u direktnoj uzročnoj vezi sa postupcima poslodavca , odnosno njegovih organa i radnika; da je, u konkretnom slučaju, pravnosnažno okončan postupak za ocenu zakonitosti odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa tužioca, tako što je navedena odluka poništena, a poslodavac je tužioca vratio na rad i rasporedio na odgovarajuće poslove; da je, međutim, tužilac učinio krivično delo zbog koga je pravnosnažnom presudom krivičnog suda oglašen krivim i osuđen; da je pokretanje i vođenje krivičnog postupka u kome je utvrđena krivica tužioca za izvršeno krivično delo i zbog koga mu je izrečena novčana kazna, razlog prestanka radnog odnosa tužiocu po sili zakona, odnosno povod zbog čega nije mogao obavljati rad kod tužene u periodu koji je obuhvaćen tužbom; da budući da je štetu koju je pretrpeo izazvao sam tužilac, izvršenjem krivičnog dela, njemu se ne može priznati pravo na naknadu štete; da krivična odgovornost tužioca isključuje odgovornost tužene, kao poslodavca, za naknadu štete u ovoj pravnoj stvari, jer zaposleni ne može da crpi svoje pravo na naknadu štete koju je pretrpeo kao posledicu učinjenog krivičnog dela, zbog čega na strani tužene nema krivice za štetu; da s obzirom na to da se radi o isključivoj krivici tužioca za nastalu štetu, njegov tužbeni zahtev je neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisivao je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da su parnični sudovi proizvoljno primenili merodavno materijalno pravo na njegovu štetu.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je ocena Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu, prema kojoj, u konkretnom slučaju, isključiva krivica za nastanak štete leži na strani podnosioca ustavne žalbe, u direktnoj suprotnosti sa stavovima Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, budući da se tako u postupak odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza, bez izričite zakonske odrednice ili upućujuće norme, uvodi primena pravila o deliktnoj odgovornosti sadržanih u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine i Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2766/13 od 6. novembra 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 6544/11 od 17. juna 2013. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti