Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu jer ne sadrži ustavnopravne razloge. Podnosilac u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza redovnih sudova, što je izvan nadležnosti Ustavnog suda. Navodi o pristrasnosti suda nisu potkrepljeni dokazima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Jevtića iz Koceljeve, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milana Jevtića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Šapcu K. 616/10 od 17. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1. 1234/11 od 24. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Jevtić iz Koceljeve je 26. maja 2011. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Šapcu K. 616/10 od 17. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1. 1234/11 od 24. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se pobijana presuda zasniva na iskazu svedoka pred kojim je podnosilac ustavne žalbe, kao službenim licem navodno priznao izvršenje krivičnog dela; da to netačno priznanje ne može biti osnov za donošenje odluke, niti se na takvom dokazu može zasnovati odluka; da su nadležni sudovi pristrasno postupali, a imajući u vidu da svedok G. V. nije običan svedok već je službeno lice - lovočuvar i upodobljava se sa policajcima kao službenim licima pred kojima je priznanje nezakonito; da je sud bio pristrasan kada je u ovakvoj situaciji doneo osuđujuću presudu.

2. Prema 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je presudom Osnovnog suda u Šapcu K. 616/10 od 17. januara 2011. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo nezakonit lov iz člana 276. stav 4. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i uslovno osuđen; da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1. 1234/11 od 24. marta 2011. godine odbijene kao neosnovane žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Šapcu i branioca okrivljenog, advokata Radomira Spasojevića, a presuda Osnovnog suda u Šapcu K. 616/10 od 17. januara 2011. godine potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u žalbi označeno. Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, time što je sudska odluka zasnovana na „netačnom priznanju“, i u suštini osporava postupak izvođenja dokaza pred prvostepenim sudom, kao i ocenu izvedenih dokaza.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela i krivice podnosioca ustavne žalbe, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su prikupljeni dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje i na to, da prema načelu sadržanom u članu 18. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), sud izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke ocenjuje po slobodnom sudskom uverenju, a presudu sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren. Ovo je posebno naglašeno kada se radi o dokazima izvedenim na glavnom pretresu, koji su podloga za donošenje sudske odluke kojom se rešava glavni predmet krivičnog postupka, tako da sud dokaze izvodi i ceni na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa svojim slobodnim sudskim uverenjem, ali je pri tom dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena. Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljivi i da su ustavnopravno neutemeljeni navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a obrazloženja osporenih presuda ne nalazi proizvoljnim ili arbitrarnim.

Podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze o pristrasnosti sudija koje su donele osporene presude, a iz navoda ustavne žalbe proizlazi da nije podnošen zahtev za izuzeće postupajućih sudija. Ustavni sud naglašava da se lična nepristrasnost sudije pretpostavlja, dok ne postoji dokaz o suprotnom.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju podnosioca da postoji povreda ustavnog prava na pravično suđenje, osim izraženog nezadovoljstva ishodom konkretnog krivičnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti