Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Dejana Ristića, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Sud nalaže prvostepenom sudu hitno okončanje postupka, dok odbacuje zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2352/2010
04.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Ristića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Ristića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3240/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5220 /12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Ristić iz Niša, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo je 17. maja 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3732/03, odnosno P. 3240/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podneskom od 12. marta 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da se ni posle podnošenja ustavne žalbe „nije ništa promenilo, te da trpi duševne bolove zbog povrede Ustavom garantovanog prava, pa sa ovih razloga predlaže da sud obaveže Republiku Srbiju da joj nadoknadi štetu u iznosu od 500.000 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3240/08 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. maja 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova. Odgovor na tužbu je primljen u tom sudu 23. marta 2004. godine. Drugi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazao za 2. jun 2004. godine, ali isto nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 27. maja 2005. godine doneo rešenje P. 3732/03 kojim je određeno da se zastaje sa postupkom u predmetnoj pravnoj stvari do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Rešenjem prvostepenog suda P. 3732/03 od 25. aprila 2006. godine određeno je da se spajaju parnice koje se pred istim sudom vode pod br. P. 3846/03, P. 6382/03, P. 606/04, P. 1008/04, P. 1377/04, P. 1177/04, P. 1992/04, P. 3071/04, P. 3944/04 i P. 5521/03 sa parnicom P. 3732/03, a rešenjem P. 3732/03 od 14. jula 2006. godine da se parnica P. 8216/03 spaja sa parnicom P. 3732/03. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održano je 20. novembra 2006. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. februara 2007. godine doneo rešenje P. 3732/03 kojim je određeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, sa obrazloženjem da ročištu koje je bilo zakazano za 22. februar 2007. godine nisu pristupili ni punomoćnik tužilaca ni zastupnik tužene, iako su bili uredno pozvani. Podnosilac ustavne žalbe je 5. marta 2007. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2157/07 od 9. maja 2007. godine uvažena, pa je ukinuto prvostepeno rešenje od 22. februara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Naredno ročište u ovoj pravnoj stvari bilo je zakazano za 20. novembar 2007. godine, ali isto nije održano zbog obustave rada administracije. Drugi opštinski sud u Beogradu je 26. februara 2008. godine doneo rešenje P. 4469/07 kojim je određeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, sa obrazloženjem da ročištu koje je bilo zakazano za 26. februar 2008. godine nisu pristupili ni punomoćnik tužilaca ni zastupnik tužene, iako su bili uredno pozvani. Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2008. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Imajući u vidu da ročište koje je bilo zakazano za 5. jun 2008. godine nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, prvostepeni sud je na ročištu održanom 16. juna 2008. godine doneo rešenje kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, te je stavio van snage svoje rešenje od 26. februara 2008. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3240/08 od 16. juna 2008. godine određeno je da se prekida postupak u parnici P. 3240/08, sa obrazloženjem da je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta – odluke o vrednosti boda, kao i za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmeni Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, a što, po oceni Drugog opštinskog suda u Beogradu, predstavlja prethodno pitanje za predmetnu parnicu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 5220/12 od 12. marta 2012. godine kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je Odlukom Ustavnog suda Už–2366/10 od 6. marta 2012. godine usvojena ustavna žalba B. P. i naloženo nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak P. 3240/08 okončao u najraćem roku.

Nakon toga, sud je odložio ročište od 21. septembra 2012. godine, a na ročištu od 23. oktobra 2012. godine je doneo rešenje da se zastaje sa postupkom na rok od 30 dana radi donošenja odluke o predlogu punomoćnika tužilaca, koji su tražili da sud prekine postupak do okončanja postupka koji su pokrenuli pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu u predmetu broj 56941/12 .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu do donošenja rešenja o prekidu postupka trajao pet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi ovoga suda, kao i Evropskog s uda za ljudska prava u Strazburu i da u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi nije okončan ni prvostepeni postupak Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, prvo ročište u ovoj pravnoj stvari bilo je održano 20. novembra 2006. godine, odnosno nakon tri godine i šest meseci od podnošenja tužbe. Takođe, Drugi opštinski sud je u periodu od pet godina zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, kao ni delimični doprinos podnosioca trajanju postupka, ne mogu opravdati dosadašnje trajanje postupka. Pri tome je Ustavni sud cenio i da prava podnosioca ustavne žalbe o kojima se u ovom postupku odlučuje imaju za njega poseban značaj, jer se radi o pravima iz radnog odnosa.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak prekinut do okončanja postupaka koji se pred Ustavnim sudom vodio za ocenu ustavnosti i zakonitosti opštih akata, a što je, po oceni prvostepenog suda, predstavljalo prethodno pitanje za predmetni parnični postupak. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/2006 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list SCG", broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/2007 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Međutim, parnični postupak je nastavljen tek rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52220/12 od 12. marta 2012. godine, po dostavljanju Odluke Ustavnog suda Už–2366/10 od 6. marta 2012. godine , kojom je usvojena ustavna žalba B. P. i naloženo nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak P. 3240/08 okončao u naj kraćem roku. Osim toga, prvostepeni sud je nakon što je odredio nastavak predmetnog postupka, prvo ročište za glavnu raspravu održao nakon šest meseci, čime je takođe došlo do izražaja neažurno postupanje nadležnog suda.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe, koja je Ustavnom sudu podneta 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

7. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti