Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao pet godina i devet meseci. Razlog je neefikasno postupanje prvostepenog suda, uključujući periode neaktivnosti. Dosuđena je naknada od 300 evra. Deo žalbe koji osporava meritornu odluku je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40757/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda podneo je, 14. marta 2014. godine, preko punomoćnika S . M . J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40757/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 981/08). M . S . je 26. marta 2014. godine, preko punomoćnika A . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7278/13 od 29. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac u svojstvu tužioca vodio spor radi konstituisanja prava službenosti prolaza preko poslužnog dobra tuženog, koji je trajao skoro šest godina; da sud pet godina nije doneo procesnu odluku da li dozvoljava preinačenje tužbe, kao i da sud nije pravično odlučio o pravima tužioca, budući da je odluku zasnovao na nalazu veštaka da je najpovoljnije ustanoviti službenost prolaza preko više susednih parcela, iako se u tom slučaju opterećuju tri poslužna dobra u površini od čak 170 m2, dok se u varijanti za koju je inicijalno podneta tužba zauzima jedna parcela u površini od 36m2.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i da poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7278/13 od 29. januara 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta sada Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 40757/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40757/10, a inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 981/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 2008. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D. Ž. iz Beograda, radi ustanovljavanja prava službenosti prolaza, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 981/08.

Prvostepeni sud je do donošenja presude zakazao 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to jedno jer veštačenje nije bilo obavljeno u ostavljenom roku, jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno radi dodatnog izjašnjenja tuženog na navode iz podneska tužioca. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je veštačenje od strane veštaka geometra i veštaka građevinske struke, uviđaj na licu mesta, sud je saslušao parnične stranke i izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju. U periodu od preko godinu dana, od 11. maja 2009. do 17. septembra 2010. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, radi izjašnjenja novooznačenih tuženih u odnosu na proširenje tužbe, sa tim da je jednom od novooznačenih tuženih rešenjem suda određen privremeni zastupnik. Sud nije zakazivao ročišta ni u periodu od 25. oktobra 2011. do 19. aprila 2013. godine, kada je sprovođeno veštačenje. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40757/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40757/10 od 19. aprila 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za ustanovljenje prava službenosti prolaza preko poslužnog dobra tuženog, nije dozvoljeno preinačenje tužbe i obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7278/13 od 29. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40757/10 od 19. aprila 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da se u odnosu na prvostepeno rešenje, kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe, osnovano žalbom tužioca ukazuje da podneskom od 6. maja 2009. godine tužilac nije preinačio tužbu u smislu člana 193. Zakona o parničnom postupku, već da je tužbu proširio na nove tužene, prema kojima je istakao samostalni tužbeni zahtev za ustanovljenje službenosti prolaza u kumulaciji sa prethodno postavljenim tužbenim zahtevom, samo za slučaj da tužbeni zahtev prema prvotuženom bude pravnosnažno odbijen; da prema mišljenju tog suda, iako u konkretnom slučaju nije došlo do subjektivnog preinačenja tužbe, procesne posledice u slučaju proširenja tužbe na novotužene su iste, a to znači da je lice na koga se tužba proširuje dužno da da pristanak na to proširenje, jer stupa u parnicu u stanju u kome se ona tada nalazi, te da bi u suprotnom moglo biti dovedeno u relativno nepovoljnu procesnu situaciju, a kako novotuženi nisu dali saglasnost za proširenje i preinačenje tužbe, prvostepeni sud je pravilno ocenio da nisu bili ispunjeni uslovi za proširenje tužbe; da prvostepeni sud nije povredio pravila Zakona o parničnom postupku, jer nije odlučio o predlogu tužioca da postupke spoji, i to iz razloga što tužilac formalno nije podneo posebnu tužbu protiv drugih lica, a njegov podnesak od 6. maja 2009. godine se ne može smatrati posebnom tužbom.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno čcnjenično stanje, pravilno primenio navedene odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osnovano zaključujući da je ustanovljenje stvarne službenosti na način kako je zahtevano postavljenim tužbenim zahtevom nepovoljno opterećenje parcele tuženog, kao poslužnog dobra, s obzirom na to da tužilac kolski i pešački prilaz svojoj parceli može obezbediti na drugi način kojim se manje opterećuje poslužno dobro; da taj sud u svemu prihvata razloge prvostepenog suda, a pre svega da je parcela tuženog kućno dvorište, te da bi tuženom ustanovljenjem službenosti na način kako je to tužilac tražio za svoju parcelu, kao povlasnog dobra, bila povređena i druga prava kao vlasnika, kao što su nesmetano stanovanje, lični mir i slično; da suprotno navodima žalbe, nije bez značaja utvrđena činjenica da je za uspostavljanje službenosti potrebno izvršiti opisane radove na parceli tuženog većeg obima; da tvrdnja tužioca u žalbi, da bi snosio sve troškove ovih radova, ne umanjuje značaj činjenice da bi tuženi time pretrpeo i štetu, u situaciji kada to nije neophodno, jer tužilac može obezbediti prilaz svojoj parceli i na drugi način, kojim se prema utvrđenju prvostepenog suda na osnovu mišljenja stručnih lica, manje opterećuje poslužno dobro, a to je preko parcele k.p. br.1298/7 i k.p. br. 1298/19 do k.p. br. 1297/2, koja se već koristi kao put, pri čemu je vlasnik jedne od ovih parcela sa tim saglasan, s obzirom da i sam nema prilaz za svoju parcelu; da je saglasno navedenom, u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji bez značaja da bi za tužioca, odnosno za njegovo povlasno dobro, bilo ekonomičnije korišćenje, odnosno ustanovljenje službenosti preko parcele tuženog, jer bi to bio kraći put, jer se mora uzeti u obzir i kolika bi šteta nastala za poslužno dobro, te da se neosnovano žalbom tužioca ukazuje da postoji nesaglasnost u nalazima sudskih veštaka, a da se pri tom ne navodi u pogledu kojih činjenica ti nalazi nisu saglasni, posebno što je punomoćnik tužioca, nakon što su veštaci odgovorili na sve primedbe, na ročištu od 19. aprila 2013. godine, kada je zaključena glavna rasprava, izjavio da nema primedbi na nalaz i mišljenje sudskih veštaka, kao i da nema novih dokaznih predloga.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 24. februara 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. aprila 2008. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7278/13 od 29. januara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao pet godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja za podnosioca prava o kojima se u postupku odlučuje.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, te da je u sprovedenom postupku obavljen uviđaj na licu mesta i dva veštačenja od strane sudskih veštaka geometra i građevinske struke.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije bitno doprineo dužem trajanju postupka. Ipak, Ustavni sud je imao u vidu da je tužilac tokom postupka proširio tužbu i na novotužene, što je nužno dovelo do produženja postupka, budući da je bilo potrebno sprovesti dodatne procesne radnje i odlučiti o još jednom naknadno postavljenom zahtevu.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka, pre svega, postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvu presudu (P. 40757/10 od 19. aprila 2013. godine) sud doneo nakon pet godina od podnošenja tužbe. Sud nije zakazivao ročišta u određenim vremenskim periodima, koji su trajali i preko godinu dana, a da pri tome nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio neobavljanje veštačenja u ostavljenom roku, odnosno ponašanje veštaka koje je takođe doprinelo dugom trajanju postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno određenu činjeničnu složenost predmeta postupka, ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 7278/13 od 29. januara 2014. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40757/10 od 19. aprila 2013. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao ustavnopravno prihvatljive.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti