Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Povreda je nastala zbog nedovoljno efikasnog postupanja redovnih sudova, uključujući i višestruko vraćanje predmeta na dopunu postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. iz B, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 53 23/09, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K. iz B. je 26. maja 2011. godine, preko punomoćnika A. B, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1112/11 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5323/09.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je Apelacioni sud u Beogradu pošao od pogrešne pretpostavke da je podnositeljka bila u obavezi da se vrati u zemlju i pre isteka radnog odnosa zasnovanog rešenjem SMIP-a broj 21-99/12 od 20. avgusta 1996. godine, na četiri godine, ne navodeći konkretan razlog, već samo pravni standard "razlozi celishodnosti"; da su razlozi zbog kojih je podnositeljki mogao prestati radni odnos pre isteka roka od četiri godine bili određeni u rešenju od 20. avgusta 1996. godine; da je podnositeljki radni odnos prestao po nezakonitom rešenju, iz kog razloga nije mogla postojati njena obaveza da se vrati u zemlju; da je ovde jedino bitno to da je podnositeljki radni odnos nezakonito prestao, što je već bilo utvrđeno pravnosnažnom presudom, te da Apelacioni sud u Beogradu nije smeo da se upušta u činjenice koje su već pravnosnažno utvrđene; da je drugostepeni sud tužbeni zahtev podnositeljke odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da samim tim što se podnositeljka nalazila u zemlji, njoj ne pripada pravo na uvećanje zarade po osnovu boravka u inostranstvu, ne utvrđujući kolika je bila njena osnovna zarada po rešenju SMIP-a od 20. avgusta 1996. godine, a kolika po povratku u zemlju, kada je premeštena u Ministarstvo za informacije RS, te da li postoji eventualna razlika koja bi ulazila u naknadu štete; da je podnositeljki uskraćeno pravo na jednaku zaštitu pred sudom, samim tim što je Apelacioni sud u Beogradu u donošenju osporene presude odstupio od ustaljene sudske prakse; da je iz istog razloga podnositeljka dovedena u diksriminišući položaj; da je podnositeljki, na opisani način, uskraćeno i pravo na zaradu i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa; da je postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut 24. januara 2005. godine, a pravnosnažno okončan nakon sedam godina, i pored toga što je već bilo pravnosnažno odlučeno o nezakonitosti otkaza koji je dat podnositeljki; po mišljenju podnositeljke, da je postupak okončan u razumnom roku, ona bi bila vraćena na rad, međutim, zbog sporog suđenja i proteka roka, ona je to pravo izgubila.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presud u i podnositeljki dosudi naknadu materijalne štete u visini izostale zarade i drugih primanja koja bi ostvarila u inostranstvu, umanjena za iznos primanja u zemlji, u periodu od 17. jula 1997. godine do 16. avgusta 2000. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 53 23/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. januara 200 5. godine, u svojstvu tužioca, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: sud) tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo spoljnih poslova, radi naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 454/05.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 25. februara 2005. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu održano je 8. marta 2005. godine. Na ovom ročištu određeno je izvođenje dokaza ekonomsko–finansijskim veštačenjem. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko–finansijske struke dostavljen je sudu 9. maja 2005. godine. Tužena najpre nije imala prigovor na matematičku tačnost obračuna sudskog veštaka, a potom, nakon dva održana (14. juna i 16. septembra 2005. godine) i jednog neodržanog ročišta (18. oktobra 2005. godine), dostavila je podnesak kojim je osporila i visinu potraživanja tužilje, navodeći da je tužilja u jednom delu spornog perioda bila na bolovanju, iz kog razloga joj je isplaćivana naknada zarade, a ne puna zarada. S tim u vezi, imenovani veštak se najpre pismeno izjasnio 21. novembra 2005. godine, a potom je izveden dokaz njegovim saslušanjem, na ročištu održanom 27. decembra 2005. godine. Na istom ročištu, veštaku je naložena dopuna nalaza i mišljenja u skladu sa navedenim primedbama tužene. Dopunu nalaza i mišljenja, sudski veštak je predao sudu 20. februara 2006. godine. Ročište zakazano za 2. mart 2006. godine nije održano, jer tuženoj nije uručena dopuna nalaza i mišljenja od 20. februara 2006. godine, dok je na narednom ročištu održanom 30. marta 2006. godine, sud pismeno naložio veštaku dodatno izjašnjenje po novim primedbama tužene. Veštak se pismeno izjasnio 17. aprila 2006. godine. Imajući u vidu da izjašnjenje veštaka nije bilo uručeno tuženoj, ročište zakazano za 11. maj 2006. godine nije održano, a naredno ročište zakazano za 29. maj 2006. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tužene. Dva naredna ročišta (22. juna i 12. jula 2006. godine) nisu održana zbog razvrgnuća državne zajednice Srbija i Crna Gora, koje se u međuvremenu desilo, što je bio i razlog da tužena predloži prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do utvrđivanja pravnog sledbenika državne zajednice. Punomoćnik tužioca je usmeno, na ročištu, kao tuženu označio Republiku Srbiju. Sud je, nakon usmenog izjašnjenja sudskog veštaka, na ročištu održanom 3. oktobra 2006. godine zaključio glavnu raspravu.

Prvi opštinski sud je doneo presudu P. 454/05 od 3. oktobra 2006. godine, kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojio u celini, a predlog tužene za prekid postupka odbio kao neosnovan. Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 15. novembra 2006. godine, a zakonskom zastupniku tužene 14. novembra 2006. godine.

Spisi parničnog predmeta su Okružnom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke o žalbi tužene, prosleđeni 15. decembra 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je najpre doneo rešenje Gž1. 278/07 od 21. decembra 2007. godine, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, tačnije radi utvrđenja u kojoj fazi se nalazi statusni radni spor koji tužilja vodi protiv tužene, u predmetu P1. 937/04 (ranije P1. 1537/99). Nakon izvršenog uvida i sačinjavanja službene beleške, sud je u drugoj polovini aprila 2008. godine spise parničnog predmeta ponovo dostavio Okružnom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 2051/08 od 18. februara 2009. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 454/05 od 3. oktobra 2006. godine samo u pogledu odluke o predlogu za prekid postupka, dok je odluka o glavnom zahtevu i troškovima postupka ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon vraćanja na ponovni postupak predmet je dobio broj P. 5323/09. Ročište zakazano za 5. maj 2009. godine nije održano, jer tuženoj nije uručeno rešenje drugostepenog suda. Na ročištu održanom 11. juna 2009. godine sud je, nakon saslušanja tužilje u svojstvu parnične stranke, glavnu raspravu zaključio.

Presudom Prvom opštinskog suda u Beogradu P. 5323/09 od 11. juna 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini, pa je tužena obavezana da tužilji, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 17. jula 1997. godine do 16. avgusta 2000. godine, isplati opredeljene mesečne iznose u američkim dolarima, sa domicilnom kamatom zemlje valute od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi: da je na osnovu rešenja Saveznog ministarstva inostranih poslova (SMIP) broj 21-99/12 od 20. avgusta 1996. godine tužilja zasnovala radni odnos u ovom ministarstvu na određeno vreme do četiri godine, počev od 16. avgusta 1996. godine; da je rešenjem SMIP-a broj 8-197/12 od 20. avgusta 1996. godine tužilja upućena na rad u Kulturno – informativni centar SRJ u Parizu; da je rešenjem SMIP-a broj 26-45/12 od 1. jula 1997. godine tužilja premeštena u SMIP Beograd i da je istim rešenjem utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos u SMIP-u, zaključno sa 16. julom 1997. godine; da je rešenje SMIP-a broj 26-45/12 od 1. jula 1997. godine pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1537/99 od 28. januara 2004. godine poništeno kao nezakonito, kao i rešenje broj 26-4/12 od 20. avgusta 1997. godine, kojim je rešenje od 1. jula 1997. godine potvrđeno; da je tužilja nakon prestanka radnog odnosa u SMIP-u radila u Ministarstvu za informacije, na osnovu rešenja tog ministarstva broj 112-1017/97-04 od 28. avgusta 1997. godine, kojim je raspoređena u Sektor za informacije inostrane javnosti, počev od 17. jula 1997. godine; da je donošenjem nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa, tužena tužilji prouzrokovala štetu, koju je u smislu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosoima, u obavezi da joj nadoknadi, s obzirom na to da je tužilja nezakonitom odlukom organa tužene bila sprečena da ostvari zaradu koju bi ostvarila u iznosima označenim u izreci preude, a prema redovnom toku stvari; da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu navod tužene o tome da je tužilji mogao da prestane radni odnos iz razloga predviđenih rešenjem kojim je zasnovala radni odnos u SMIP-u, ali je našao da je ovakav navod bez uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na to da je tužilji, u konkretnom slučaju, prestao radni odnos na osnovu rešenja organa tužene od 1. jula 1997. godine, jer tužilja nije izvršavala svoje radne obaveze i zadatke, ali da je to rešenje poništeno pravnosnažnom sudskom odlukom; da je, osim toga, teret dokazivanja činjenica da je tužilji mogao prestati radni odnos i iz drugih razloga, a ne samo iz razloga navedenih u rešenju tužene koje je poništeno kao nezakonito, bio na tuženoj strani, saglasno odredbama čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, a tu činjenicu tužena do zaključenja glavne rasprave nije dokazala.

Prvostepena presuda je parničnim strankama uručena 9. jula 2009. godine.

Po žalbi tužene prvobitno je postupao Okružni sud u Beogradu, a počev od 1. januara 2010. godine Apelacioni sud u Beogradu, koji je najpre doneo rešenje Gž1. 196/10 od 24. novembra 2010. godine, kojim je predmet vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka. Apelacioni sud u Beogradu je u ovoj fazi insistirao na tome da se pre odlučivanja o žalbi tužene sačeka ishod statusnog radnog spora P1. 937/04, u kome je još ranije poništena odluka o prestanku radnog odnosa tužilje. Prvostepeni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta P1. 937/04 i o tome sačinio službenu belešku 28. februara 2011. godine, konstatujući da je navedeni postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 855/10 od 17. novembra 2010. godine, tako što je, pored ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužilje za vraćanje na rad kod tužene, sa obrazloženjem da nema mesta vraćanju tužilje na rad, jer bi njen radni odnos u svakom slučaju prestao 16. avgusta 2000. godine, istekom roka na koji je bio zasnovan.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu ponovo dostavljeni 2. marta 2011. godine. Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1112/11 od 30. marta 2011. godine, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5323/09 od 11. juna 2009. godine i tužbeni zahtev tužilje u celini odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, između ostalog, navodi: da je, u konkretnom slučaju, tužilja zasnovala radni odnos u SMIP-u, ali na određeno vreme do četiri godine, počev od 16. avgusta 1996. godine; da činjenica što je radni odnos zasnovan na period do četiri godine ne znači da će on i trajati četiri godine, zbog čega je bez uticaja poništaj odluke tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji, u situaciji kada tužilja potražuje naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 17. jula 1997. godine do 16. avgusta 2000. godine, odnosno za period od kada joj je naloženo vraćanje u zemlju, pa do perioda kada bi isticao rok od četiri godine, upravo imajući u vidu činjenicu da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na određeno vreme, ali do četiri godine, te da je tužilja preuzeta u SMIP iz Ministarstva za informacije, gde joj je mirovao radni odnos za vreme radnog angažovanja u inostranstvu; da je, pritom, tužilja iz razloga celishodnosti bila u obavezi da se vrati u zemlju zaključno sa 31. majem 1997. godine, o čemu je bila upoznata, iz kog razloga ne stoji obaveza na strani tužene da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za predmetni period isplati iznose kao u stavu I izreke ožalbene presude, imajući u vidu da je tužilji rešenjem od 20. avgusta 1996. godine utvrđena zarada koja podrazumeva i mesečnu naknadu za uvećane troškove života i uslove rada u zemlji službovanja, kao i za izdržavane članove porodice, zatim troškove stanovanja i školovanja dece; da tužilja potražuje naknadu štete u visini izostale zarade i drugih ličnih primanja koja bi ostvarila i primila u inostranstvu, umanjenja za iznos ostvarenih primanja u zemlji, počev od 17. jula 1997. godine do 16. avgusta 2000. godine, a da su zarada i naknade pripadali tužilji za uslove života i rada u inostranstvu, koje tužilja nije imala zbog činjenice da se vratila u zemlju, na šta je bila u obavezi zaključno sa 31. majem 1997. godine, s tim što je na njen zahtev, a zbog bolesti, njoj produžen boravak do 16. jula 1997. godine; da tužilja, nezavisno od poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, nije pretrpela štetu, s obzirom na to da joj ne pripada zarada i naknada zarade za uslove života i rada u inostranstvu, kada boravi u zemlji, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, jer naknada štete ne može biti veća od štete, što bi usledilo u situaciji kada bi tužena bila obavezana da tužilji naknadi štetu zbog izgubljene zarade i naknada za uslove života i rada u inostranstvu, a za vreme kada tužilja ne boravi u inostranstvu.

Spisi predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, vraćeni 8. aprila 2011. godine. Osporena drugostepena presuda je parničnim strankama uručena 27. aprila 2011. godine.

Revizija tužilje izjavljena protiv osporene drugostepene presude odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Rev2. 231/12 od 6. juna 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su odredbe člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), važećeg u vreme podnošenja tužbe , kojima je bilo propisano: da a ko sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 24. januara 200 5. godine, podnošenjem tužbe Prvom o pštinskom sudu u Beogradu i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1112/11 od 30. marta 2011. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 27. aprila 201 1. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude , kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o šest godina i dva meseca , što može ukazivati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za šestogodišnje trajanje parnice .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da sud o nje nom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ona nije doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje redovnih sud ova. Ovde se naročito ima u vidu: da se sudski veštak ekonomsko–finansijske struke u nekoliko navrata izjašnjavao o visini utuženih potraživanja podnositeljke, što ukazuje na nedosledno i nedostatno postavljanje zadatka od strane prvostepenog suda, čime se postupak dodatno prolongirao; da je drugostepeni sud (Okružni sud, a kasnije Apelacioni sud u Beogradu) inistirao na tome da se sačeka ishod parnice u predmetu P1. 937/04, zbog čega je u oba žalbena postupka predmet vraćan na dopunu i tako oba puta trajao više od dve godine; da se kasnije takvo insitiranje drugostepenog suda pokazalo bespredmetnim, imajući u vidu da ishodu postupka u parnici P1. 937/04 nije dat prejudicijelni značaj u osporenoj parnici.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5 323/09, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe, nakon pravnosnažnog okončanja predmetne parnice, izjavi la reviziju koj a je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 231/12 od 6. juna 2012. godine odbačen a kao nedozvoljen a. Polazeći od usvojenog pravnog stava, Ustavni sud nalazi da ova činjenic a ne utič e na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, imajući u vidu da postupak po reviziji u ko me se odluč ivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanredn og pravn og sredstva, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupaka po reviziji, što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg se Sud njime nije bavio u ovoj odluci.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Zahtev za naknadu materijalne štete Ustavni sud smatra nedozvoljenim, jer iznos koji se potražuje ustavnom žalbom nije utvrđen pravnosnažnom sudskom odlukom i prema pravnom stavu Ustavnog suda, ne ulazi u imovinu podnositeljke. S tim u vezi, podnositeljki nije mogla biti pričinjena imovinska (materijalna) šteta nedosuđivanjem očekivanih iznosa novčanih potraživanja koja u bile predmet tužbenog zahteva u osporenoj parnici. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljn o ocenio izvedene dokaze, što je ishodovalo i pogrešnu primenu merodavnog prava.

U parničnom postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi nesporno je utvrđeno da je rešenje SMIP-a broj 26-45/12 od 1. jula 1997. godine, kojim je podnositeljka premeštena u SMIP Beograd i istovremeno utvrđen prestanak njenog radnog odnosa u SMIP-u zaključno sa 16. julom 1997. godine, poništeno pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1537/99 od 28. januara 2004. godine. Po shavatanju prvostepenog suda, pravnosnažni poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa automatski je stvorio osnov da se podnositeljki isplati razlika u zaradi koju bi ostvarila da je ostala na radu u Kulturno–informativnom centru SRJ u Parizu i one koju je u utuženom periodu ostvarila u Ministarstvu za informacije Republike Srbije. Ocena drugostepenog suda zasniva se na tome da podnositeljka u utuženom periodu, od 17. jula 1997. godine do 16. avgusta 2000. godine, u svakom slučaju ne bi bila u Parizu, s obzirom na to da je iz razloga celishodnosti morala da se vrati u Beograd zaključno sa 31. majem 1997. godine, a o čemu je bila upoznata. Po daljem nalaženju drugostepenog suda, eventualna razlika između zarade koju bi podnositeljka ostvarila na radu u Parizu, kao službenik SMIP-a i zarade koju je ostvarila u Ministarstvu za informacije RS, mogla se javiti jedino kao posledica isplate dodataka na platu zbog boravka u inostranstvu, u vidu mesečne naknade za uvećane troškove života i uslove rada u zemlji službovanja, kako za podnositeljku, tako i za izdržavane članove njene porodice, kao i troškova stanovanja i školovanja dece. Imajući u vidu da se podnositeljka u utuženom periodu svejedno ne bi nalazila u Parizu, ova isplata joj ne bi bila izvršena, zbog čega materijalna šteta zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa nije ni nastala.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnositeljka zapravo traži da Ustavni sud iznova , kao instancioni (revizijski) sud, preispita osporen u presud u. Međutim, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova . Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze i ne vrši njihovu ocenu , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlu kama bilo očigledno proizvoljno. Nasuprot navodima ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je sa stanovišta prava iz člana 32. stav 1. Ustava, parnični postupak koji je podnositeljka vodila, u celini gledano, bio pravičan i smatra da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1112/11 od 30. marta 2011. godine zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

O istaknutim povredama načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, Ustavni sud nije posebno odlučivao, imajući u vidu da tvrdnje o njihovoj povredi podnositeljka posebno ne obrazlaže, već ih, u suštini, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi navedenih prava i načela.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 4 6. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti