Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države i dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništena je revizijska presuda zbog pogrešne primene pravila o zastarelosti, dok je povreda razumnog roka utvrđena zbog trajanja postupka od 27 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . S. i N. S, oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S. i N. S. i utvrđuje da je stavom prvim izreke presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1613/10 od 2. februara 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav prvi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1613/10 od 2. februara 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2789/09 od 9. aprila 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba V. S. i N. S. i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji se vod io pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11373/07, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

4. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema D.S. koj i ni je podne o ustavnu žalbu, a nalaz i se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S. i N. S, oboje iz B, podneli su 27. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu navedenom u tački 3. izreke.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, kao i činjenice koje se odnose na osporeni sudski postupak, pored ostalog, navod e: da su osporenu revizijsku presudu donele sudije koje su po zakonu morale biti isključene iz odlučivanja o reviziji, budući da su odlučivale o žalbi u drugostepenom postupku; da je osporenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo jer se odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti i u odnosu na tuženu Republiku Srbiju; da je osporeni postupak bio pokrenut još 1984. godine i da je okončan tek nakon 28 godina od pokretanja. Imajući u vidu navedeno, podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenih prava i da se poništi osporena revizijska presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3517/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, i D.S. i D.B. podneli su 31. avgusta 1984. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv teženih Socijalističke Republike Srbije i T.B, radi naknade štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4845/84.

Navedeni tužioci podneli su 17. januara 1985. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu i protiv tuženih opština Kraljevo i Kruševac, radi naknade štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6115/85.

Na ročištu održanom 4. februara 1986. godine prvostepeni sud je doneo rešenje na osnovu kojeg je postupak koji se vodio u predmetu P. 6115/85 spojen postupku koji se vodio u predmetu P. 4845/84.

Navedeni tužioci podneli su 14. maja 1986. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Opštine Varvarin, radi naknade štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3456/86.

Na ročištu održanom 4. juna 1986. godine prvostepeni sud je doneo rešenje na osnovu kojeg je postupak koji se vodio u predmetu P. 3465/86 spojen postupku koji se vodio u predmetu P. 4845/84.

Na ročištu održanom 16. marta 1987. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim je konstatovano da je tužba u odnosu na tuženu Republiku Srbiju povučena.

Na ročištu održanom 6. septembra 1988. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim je konstatovano da je povučena tužba u delu koji se odnosi na potraživanje pok. tužilje D.B.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4854/84 od 6. septembra 1988. godine obavezani su tuženi T.B. i opštine Kraljevo, Kruševac i Varvarin da tužiocima solidarno naknade materijalnu i nematerijalnu štetu u iznosima kako je bliže opisano u izreci te presude. Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 917/89 od 16. maja 1989. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tuženog T.B. i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4854/84 od 6. septembra 1988. godine u delu kojim je taj tuženi obavezan da tužiocima naknadi štetu, dok je stavom drugim izreke ukinuo navedenu prvostepenu presudu u odnosu na tužene opštine Kraljevo, Kruševac i Varvarin, u kom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, podneskom od 4. novembra 1992. godine punomoćnik tužilaca je, pored tuženih T.B. i opština Kraljevo, Kruševac i Varvarin, kao tuženu označio i Republiku Srbiju, da bi podneskom od 22. maja 1995. godine punomoćnik tužilaca označio kao tužene samo Republiku Srbiju i T.B.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4599/95 od 9. oktobra 1997. godine obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu u iznosima bliže opisanim u izreci te presude, dok je tužba u odnosu na tuženog T.B. odbačena. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9963/98 od 28. juna 1999. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4599/95 od 9. oktobra 1997. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je delimičnu presudu P. 811/2000 od 15. septembra 2003. godine kojom je tužena Republika Srbija obavez ana da tužiocima (solidarno sa drugotuženim), naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog smrti bliskog srodnika . Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 8932/04 od 27. maja 2005. godine potvrdio u prvom, drugom i trećem stavu delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 811/2000 od 15. septembra 2003. godine u delu koji se odnosi na tužioca D.S, dok je u stavu četvrtom i petom navedenu presudu ukinuo u delu u kojem je odlu čeno o zahtevu tužioca D.S. za naknadu inflatorne štete i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 811/2000 od 12. decembra 2006. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda od 13. aprila 2007. godine, da bi rešenjem od 25. aprila 2007. godine ponovo bila ispravljena navedena prvostepena presuda. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9353/07 od 17. oktobra 2007. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 11373/07 od 4. septembra 2008. godine, ispravljenom rešenjem od 9. decembra 2008. godine, obavezao tužene T.B. i Republiku Srbiju da tužiocima solidarno naknade materijalnu štetu u iznosima bliže opisanim u izreci te presude, kao i troškove postupka, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi T.B. isplati određene iznose na ime nematerijalne štete.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2789/09 od 9. aprila 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11373/07 od 4. septembra 2008. godine, ispravljenu rešenjem od 9. decembra 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1613/10 od 2. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je revizija tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, te su preinačene presud a Okružnog suda u Beogradu Gž. 2789/09 od 9. aprila 2009. godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11373/07 od 4. septembra 2008. godine, tako što je u odnosu na tuženu Republiku Srbiju odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužila ca koji su tražili da im tužena, solidarno sa tuženim T.B, na ime naknade materijalne štete zbog smrti sina, supruga i oca, isplati sledeće iznose, i to: D .S. iznos od 290.555,00 dinara na ime naknade troškova podizanja nadgrobnog spomenika i 13.543,00 dinara na ime troškova sahrane, sa kamatom od 1. juna 2008. do isplate; V. S. iznos od 1.691.352,00 dinara na ime izgubljenog izdržavanja , sa kamatom od 1. juna 2008. godine do isplate i N . S. iznose od 1.691.352,00 dinara i 565.747,00 dinara na ime izgubljenog izdržavanja, sve sa kamatom od 1. juna 2008. godine do isplate, kao i njihov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, te je odlučeno da svaka od parničnih stra naka snosi svoje troškove spora. Stavom drugim izreke navedene revizijske presude odbačena je kao n edozvoljena revizija tuženog T.B. izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2789/09 od 9. aprila 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi T .B. pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Kruševcu K. 25/83 od 16. juna 1983. godine oglašen krivim za krivično delo ubistva T . S . (sina, supruga i oca tužilaca), iz člana 47. stav 1. KZ PC, zbog čega mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od deset godina; da je navedeno krivično delo tuženi T.B. izvršio 29. marta 1983. godine u prostorijama SUP-a Varvarin, u koje su obojica bila privedena, a čiji radnici nisu izvršili pretres tuženog T.B. i nisu mu oduzeli nož koji je držao sakriven; da su tužioci tužbu podneli 30. avgusta 1984. godine ; da su nižestepeni sudovi zaključ ili da su tuženi T.B. po osnovu krivice i Republika Srbija po osnovu objektivne odgovornosti u obavezi da tužiocima solidarno isplate traženu naknadu materijalne štete nastalu usled smrti njihovog sina, oca i supruga, u pretrpljenim vidovima i utvrđenim visinama naknada; da su ocenili da nije osnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja prema tuženom T.B. jer tužioci od njega potražuju inflatornu štetu koja zastareva prema odredbi iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nije osnovan ni istaknuti prigovor zastarelosti potraživanje tužene Republike Srbije; da je drugostepeni sud u pobijanoj presudi zauzeo pravno stanovište da u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nije protekao tzv. objektivni rok od pet godina propisan u članu 376. ZOO, računajući ga od dana nastanka štete 29. marta 1983. godine do dana podnošenja tužbe u ovoj parnici dana 30. avgusta 1984. godine . Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se ne može prihvatiti izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja tužilaca istaknutog od strane Republike Srbije. Ovo stoga što je, imajući u vidu pravne posledice povlačenja tužbe i činjenice da je tužba podneta prema tuženoj Republici Srbiji bila povučena na ročištu od ržanom 16. marta 1987. godine i ponovo protiv nje podneta 4. novembra 1992. godine, a da je šteta nastala 29. marta 1983. godine , da je očigledno protekao tzv. objektivni rok za zastarelost potraživanja naknade štete iz člana 376. stav 2. ZOO. Pri tome, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da se , iako je reč o potraživanju naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju ne može računati rok zastarelosti , u smislu člana 377. ZOO, budući da se u smi slu citirane zakonske odredbe, navedeni rok odnosi na lice odgovorno za nastanak štete prouzrokovane krivičnim delom, a ne na lice koje odgovara po osnovu objektivne odgovornosti, odnosno odgovornosti za drugoga.

4. Odredbama Ustava, koje podnosioci u ustavnoj žalbi označavaju kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)). Odredbom člana 47. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 i 42/89 i "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92) bilo je propisano da ko drugog liši života, kazniće se zatvorom najmanje pet godina.

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u vezi osporene revizijske presude, Ustavni sud je konstatovao da se kao sporno pitanje, u konkretnom slučaju, postavilo kako treba tumačiti odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima koje normiraju tzv. privilegovani (produženi) rok zastarelosti naknade štete koja je prouzrokovana krivičnim delom, odnosno da li se taj rok može odnositi samo na fizičko lice - štetnika ili može i na državu koje odgovara po osnovu objektivne odgovornosti.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi zauzeo stav da se u odnosu na tuženu Republiku Srbiju ne može računati tzv. privilegovani rok zastarelosti, s obzirom na to da se u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima navedeni rok odnosi na lice odgovorno za nastanak štete prouzrokovane krivičnim delom, a ne na lice koje odgovara po osnovu objektivne odgovornosti, odnosno odgovornosti za drugoga.

S tim u vezi, suprotno iskazanom stavu Vrhovnog kasacionog suda, prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo.

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda u ovoj odluci, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe nakon povlačenja tužbe u odnosu na Republiku Srbiju ponovo 4. novembra 1992. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije, a da je šteta nastala 29. marta 1983. godine, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je pitanje zastarelosti već bilo raspravljeno prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete i da je u tom delu pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je stavom prvim izreke osporene revizijske presud e podnosioc ima po vređeno prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem stava prvog izreke osporene presu de, kako bi Vrhovni kasacioni sud doneo novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2789/09 od 9. aprila 2009. godine , pa je odlučio kao u tački 1, prvi deo, i u tački 2. izreke.

Navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, a koji se odnose na to da su u donošenju osporene revizijske presude učestvovale sudije koje su po zakonu morale biti izuzete, Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporena presuda ovom odlukom poništena i da će revizija biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom.

6. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak trajao skoro 27 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca , Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, trajanje sudskog postupka od skoro 27 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo naročito zato što je Ustavni sud utvrdio da je tok om osporenog parničnog postupka doneto pet prvostepenih presuda , koje su u četiri navrata ukidane , neke u celini, a neke delimično, kao i tri rešenja o ispravci prvostepenih presuda. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet „Pavlyulynets v. Ukraine“ od 6. septembra 2005. godine) . Takođe, Ustavni sud ukazuje da činjenica du su tužioci tokom osporenog postupka u više navrata preinačili tužbu ne može predstavljati opravdanje za toliko dugo trajanje parničnog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosi ocima zbog nekog nj ihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, odnosno da podnosi oci ni su pružil i dokaze da postoje različite sudske odluke kod iste činjenične i pravne situacije, a što predstavlja uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje podnosi laca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji nalazi i tuži lac D.S. u predmet nom parničnom postupku, koji ni je podne o ustavnu žalbu, Ustavni sud je u tački 4. izreke, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema t om licu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države i dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti