Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Posebno je istaknuta dugogodišnja neaktivnost suda nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, što predstavlja primarnu odgovornost suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Mihajlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Mihajlovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3089/03 (P. 6156/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Mihajlović iz Beograda, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo je 17. maja 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3089/03 (P. 6156/04).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina, ali da predmetni parnični postupak, „jednostavan i nimalo složen prvostepeni postupak nije okončan i neizvesno je kada će biti završen“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo, ali nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podneskom od 12. marta 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da se ni posle podnošenja ustavne žalbe „nije ništa promenilo, te da trpi duševne bolove zbog povrede Ustavom garantovanog prava, pa sa ovih razloga predlaže da sud obaveže Republiku Srbiju da joj nadoknadi štetu u iznosu od 500.000 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3089/03 (P. 6156/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 6. maja 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za određeni period isplati navedene novčane iznose.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 19. septembra 2003. godine doneo rešenje P. 3089/03 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 3. decembra 2003. godine doneo rešenje Gž. 12193/03 kojim je uvažio žalbu tužioca, ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 26. decembra 2007. godine doneo rešenje P. 6156/04 kojim je prekinuo postupak u predmetu P. 6156/04. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je punomoćnik tužioca podneskom od 27. septembra 2007. godine predložio da sud pokrene postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, radi rešavanja spornog pravnog pitanja i postupak u ovoj pravnoj stvari prekine i da je sud uvažavajući predlog tužioca od 27. septembra 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

U predmetnom parničnom postupku, do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 21. februara 2013. godine, sud je zakazao šest ročišta, ali su ročišta odlagana zbog nedolaska uredno pozvane tužene.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom , od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 6. maja 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 17. maja 2010. godina, trajao sedam godina i jedanaet dana, s tim da je postupak u prekidu od 26. decembra 2007. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se navedena dužina od sada već više od devet godina, odnosno četiri godine, sedam meseci i dvadeset dana do prekida postupka, ne može smatrati razumnom dužinom trajanja jednog postupka, niti može biti opravdana bilo kakvom složenošću pravnih pitanja i činjeničnog stanja .

Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Vrhovnog suda Srbije izveštaj o tome da li je zauzet stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na nj egov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno izuzetno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede , u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe, koja je Ustavnom sudu podneta 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

6. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocu povređeni načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog prekida postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti