Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za isplatu ratnih dnevnica. Iako je pravno stanovište o zastarelosti u osporenim presudama ustavnopravno prihvatljivo, postojanje različitih odluka narušava pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Manojlovića, Ljubiše Petkovića i Vladimira Ristića, svih iz Kruševca, Žarka Todosijevića iz Begovog Brda i Radoslava Ilića iz Donjeg Stepoša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Manojlovića, Ljubiše Petkovića, Vladimira Ristića, Žarka Todosijevića i Radoslava Ilića i utvrđuje da su presudom Višeg suda u Nišu Gž. 3994/10 od 14. decembra 2010. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P. 9151/10 od 30. jula 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Ilijev, Miodrag Đorđević, Miroljub Pavličević, Dragan Milanović, Dragan Manojlović, Ljubiša Petković, Vladimir Ristić, svi iz Kruševca, Dragan Maksimović i Branko Kostić, obojica iz Čitluka, Savić Zoran iz Velikog Golovoda, Rade Nikolić iz Doljana, Nebojša Dabetić i Goran Dabetić, obojica iz Parunovca, Žarko Todosijević iz Begovog Brda i Radoslav Ilić iz Donjeg Stepoša, su 11. marta 2011. godine, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Beogradu, Prvog osnovnog suda u Beogradu, Višeg suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu koje su donete u tri različita parnična postupka u kojima su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo tužilaca, a koja je zavedena u Ustavnom sudu pod brojem Už-1146/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. tada važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučuio da se postupak po ustavnoj žalbi razdvoji, kako bi se posebno odlučilo o ustavnoj žalbi u odnosu na svaki osporeni postupak. Tako su iz predmeta Už-1146/2011 izdvojene ustavne žalbe Dragana Milanovića, Branka Kostića, Radeta Nikolića, Nebojše Dabetića i Gorana Dabetića i zavedene u predmet pod brojem Už–2355/2011, dok su ustavne žalbe Dragana Manojlovića, Žarka Todosijevića, Ljubiše Petkovića, Radoslava Ilića i Vladimira Ristića izdvojene i zavedene pod brojem Už–2356/2011, te su one predmet odlučivanja u ovom postupku.

Podnosioci ustavne žalbe navode: da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 3994/10 od 14. decembra 2010. godine potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 9151/10 od 30. jula 2010. godine, kojom je odbijen njihov tužbeni zahtev da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da im isplati neisplaćene „ratne dnevnice“ na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, u tužbom opredeljenim iznosima; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno čl. 32. i 36. Ustava. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporene odluke, a stavljen je i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava, objavljivanje odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe. Kao dokaz iznetih navoda o nejednakom postupanju sudova uz ustavnu žalbu je priloženo više prvostepenih i drugostepenih presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustav om zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 9151/10 od 30. jula 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane obaveže da im na ime duga za neisplaćene „ratne dnevnice“ u 1999. godini isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom. Osporena presuda se zasniva na stavu prvostepenog suda da je pravni osnov koji je u tužbi naveden kao dug pogrešno označen, uz obrazloženje iz kojih razloga se u konkretnom slučaju ne radi o dugu, već o naknadi štete i zbog čega je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca koji je istakla tužena strana.

Protiv ove presude podnosioci su izjavili žalbu, koju je Viši sud u Nišu osporenom presudom Gž. 3994/10 od 14. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

3.2. Vezano za dostavljene sudske odluke kojima podnosioci argumentuju tvrdnju o nejednakom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih „ratnih dnevnica“ od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih „ratnih dnevnica“ u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe ukazali na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatraju da im je povređeno pravo pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Smatrajući da su pravilne i na zakonu zasnovane odluke kojima su sudovi pravnosnažno usvajali istovrsne tužbene zahteve, nalazeći da se radilo o sticanju bez osnova na strani tužene, podnosioci tvrde da im je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da priložene pravnosnažne presude potkrepljuju tvrdnju podnosilaca da su sudovi poslednje instance donosili različite odluke o osnovanosti tužebenih zahteva koji su bili zasnovani na istom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Međutim, kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka donetih u predmetima ustavnih žalbi izjavljenih povodom istog spornog pravnog pitanja (videti, između ostalih, odluke Už-389/2008 od 10. jula 2008. godine i Už-2293/2010 od 17. februara 2011. godine, koje su objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda - www.ustavni. sud.rs), detaljno obrazložio svoj stav zašto je stanovište redovnih sudova da se u navedenim slučajevima radilo o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocima u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da se zato na ova potraživanja imao primeniti rok zastarelosti po osnovu naknade štete iz člana 376. istog zakona, te da je, prema tome, trebalo usvojiti prigovor tužene da je tužbeni zahtev tužilaca zastareo, utemeljeno na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava na pravično suđenje.

6. S obzirom na ocenu Ustavnog suda da se osporene presude zasnivaju na na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje od strane nadležnih sudova, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio zahtev podnosilaca za naknadu nematerijalne štete nastale usled povrede ustavnih prava, jer je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, ostvaruje samim utvrđivanjem povrede.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), kao i prethodno odredbom člana 44. ranije važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda iz 2008. godine, predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45 . tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić