Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Iako je predmet bio složen, neefikasno postupanje sudova predstavlja glavni razlog predugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2372/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. P . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 2. aprila 2015. godine, preko punomoćnika S . S , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6831/14 od 11. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2372/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4867/96, a nakon toga i Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58606/10) .

Podnosilac, u suštini, istaknutu povredu svih navedenih ustavnih prava vezuje isključivo za dužinu trajanja postupka . Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu osporenim aktom povređena označena ustavna prava, kao i da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je takođe tražio i da mu Ustavni sud utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu 2372/12 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zadruga radnika U. u N . S . „T .“ iz Novog Sada podnela je 23. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe , radi isplate duga u iznosu od 23.484,08 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , a po osnovu zaključenog ugovora o zajmu. Predmet je zaveden pod brojem P. 4867/96.

U periodu od 1996. godine pa do 30. juna 2004. godine održano je pet ročišta na kojima su izveden i dokaz i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, dok četiri ročišta ni su održan a zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, nakon čega je Opštinski sud rešenjem P. 4867/96 od 30. juna 2004. godine na predlog tužioca odredio prekid postupka u ovoj parnici.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, dostavljajući uz predlog odluku Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije povodom zahteva Opštinskog suda za zauzimanje pravnog stava o spornom pravnom pitanju.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 11657/10 od 29. novembra 2010. godine određen je nastavak postupka, predmet je dobio nov poslovni broj P. 58606/10, ali ročište koje je zakazano za 30. novembar 2010. godine, nije održano zbog izostanka tužioca.

Osnovni sud je rešenjem P. 58606/10 od 1. decembra 2010. godine ponovo prekinuo postupak u ovoj parnici, zbog nastupanja posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca od 28. februara 2011. godine kojim je obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, Osnovni sud je rešenjem P. 58606/10 od 4. aprila 2011. godine nastavio postupak i odredio da se predmet vodi pod brojem P. 3137/11 , nakon čega se rešenjem P. 3137/11 od 18. aprila 2011. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, gde je predmet zaveden pod brojem P. 1187/11.

Privredni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) je rešenjem donetim na ročištu održanom 20. marta 2012. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, odredio prekid postupka do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti. Na predlog tužioca postupak je nastavljen rešenjem Privrednog suda P. 2372/12 od 30. oktobra 2012. godine.

Pred Privrednim sudom održana su dva ročišta i izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, dok su dva ročišta odložena.

Presudom Privrednog suda P. 2372/12 od 3. juna 2014. godine je, u stavovima prvom i drugom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 8.909,51 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1996. godine , pa do isplate. U stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio isplatu zakonske zatezne kamate na utuženi iznos od 25. januara 1994. godine pa do 22. avgusta 1996. godine, dok je stavom četvrtim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbama stranaka , Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 6831/14 od 11. februara 2015. godine , u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i delimično žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 2372/12 od 3. juna 2014. godine u stavovima prvom, drugom i trećem njene izreke. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke u pogledu odluke o troškovima postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac, kao zajmodavac, predao u svojinu tuženom, kao zajmoprimcu, ugovorenu količinu novca, a tuženi se obavezao da primljeni iznos vrati, da je tuženi tužiocu isplaćivao nominalne iznose po osnovu ugovorenih rata zajma u periodu kada je vladala enormna inflacija od 15. avgusta 1991. godine pa do 24. januara 1994. godine, kada je izvršena poslednja denominacija, da su usled dejstva inflacije iznosi isplaćenih rata višestruko obezvređeni, tako da primenom načela ekvivalencije uzajamnih davanja i komparativnom metodom obračuna duga preko tržišnog kursa deviza na dan isplate zajma, na dan kada su rate isplaćivane, a potom na dan uvođenja novog dinara, dug tuženog prema tužiocu iznosi 8.909,51 dinara. sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 23. avgusta 1996. godine, kada je, prema stanovištu Privrednog apelacionog suda, tuženi pao u docnju sa izmirenjem utuženog potraživanja, saglasno odredbi člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6831/14 od 11. februara 2015. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 18 godina i šest meseci , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za osamnaestogodišnje trajanje postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je kao tuženi imao legitiman interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu postojanja i obima njegove obaveze prema tužiocu.

Nadalje, podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Štaviše , Ustavni sud ukazuje da su same činjenice - da predmetna parnica koja se vodila radi isplate duga, trajala 18 i po godina, da je u periodu od 1996. godine pa do 30. juna 2004. godine održano samo pet ročišta, te da je prvostepena presuda doneta tek u postupku pred Privrednim sudom 3. juna 2014. godine, dakle 18 godina nakon podnošenja tužbe , dovoljne da se utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali i to da podnosilac ustavne žalbe u vremenskom periodu od preko šest godina nije pokazao nikakvo interesovanje za nastavak postupka koji je Opštinski sud prekinuo rešenjem od 30. juna 2004. godine, a koji je nastavljen tek rešenjem Osnovnog suda P. 11657/10 od 29. novembra 2010. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, Ustavni sud je pošao od toga da je predmetni parnični postupak vođen između dva privatno-pravna subjekta i da bez obzira što podnosilac povredu ovih prava vezuje za dužinu trajanja postupka, ovi navodi se ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu, imajući u vidu pravnu prirodu kamate kao akcesornog potraživanja čija je osnovna funkcija zaštita realne vrednosti potraživanja poverioca, dok se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje, ne navodeći nikakve razloge.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti