Odbijanje ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu. Sud je ocenio da ukupno trajanje postupka od tri godine i pet meseci nije nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Lukić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubice Lukić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija u predmetu broj 501524 i upravnom sporu koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu broj U. 502/08.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ljubica Lukić iz Beograda je 19. februara 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija u predmetu broj 501524 i upravnom sporu koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu broj U. 502/08.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda Uvp. 204/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko siguranje zaposlenih, Filijala za grad Beograd broj 182.1-3 00037/0 od 13. jula 2005. godine je podnositeljki ustavne žalbe prestalo pravo na privremenu naknadu sa 9. aprilom 2003. godine i određeno da se od 10. aprila 2003. godine privremena naknada prevodi u najniži iznos invalidske penzije u iznosu bliže navedenom u tom rešenju.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja izjavila žalbu 25. jula 2005. godine, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 501518 od 23. septembra 2005. godine odbijena kao neosnovana. Drugostepeni organ uprave je o žalbi odlučio u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01).

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka ustavne žalbe je pokrenula upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Presudom Okružnog suda U. 1496/05 od 30. decembra 2005. godine tužba je uvažena i poništeno rešenje od 23. septembra 2005. godine.

U ponovnom postupku drugostepeni organ uprave je rešenjem broj 501524 od 2. marta 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu protiv prvostepenog rešenja od 13. jula 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o tužbi izjavljenoj protiv rešenja od 2. marta 2006. godine, doneo presudu U. 741/06 od 21. jula 2006. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno navedeno rešenje.

U ponovnom postupku, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko siguranje zaposlenih, Filijala za grad Beograd broj 181.6-1 03351/0 (broj dosijea 359735) od 12. decembra 2007. godine podnositeljki ustavne žalbe je određen nov iznos invalidske penzije od 23. marta 2007. godine u iznosu bliže navedenom u tom rešenju.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv prvostepenog rešenja blagovremeno izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 501524 od 2. februara 2008. godine. Drugostepeni organ uprave je o žalbi odlučio u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 501524 od 2. februara 2008. godine podnositeljka ustavne žalbe je 28. marta 2008. godine podnela tužbu Okružnom sudu u Beogradu. Okružni sud u Beogradu je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) primljenu tužbu dostavio 4. aprila 2008. godine drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave kompletni spisi predmeta. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija je 18. aprila 2008. godine dostavio odgovor na tužbu i spise predmeta, koji su u Okružnom sudu u Beogradu primljeni 6. maja 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu je na sednici održanoj 5. decembra 2008. godine doneo presudu U. 502/08 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju ove presude je navedeno da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, Okružni sud u Beogradu našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je zaključio da je tuženi organ na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primenio odgovarajući materijalni propis, bez povrede pravila postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. februara 2009. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Beogradu.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Služba filijale za grad Beograd broj 182.1-2-49/2009 od 25. februara 2009. godine određeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje pravo na invalidsku penziju sa 28. septembrom 2008. godine, te joj je rešenjem broj 182.1-2 00049/09 od 26. februara 2009. godine utvrđeno pravo na starosnu penziju od 29. septembra 2008. godine u mesečnom iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je period u kome se ima ceniti da li je učinjena povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava otpočeo podnošenjem žalbe od 25. jula 2005. godine protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko siguranje zaposlenih, Filijala za grad Beograd broj 182.1-3 00037/0 od 13. jula 2005. godine kojim je podnositeljki ustavne žalbe prestalo pravo na privremenu naknadu i određeno da se od 10. aprila 2003. godine privremena naknada prevodi u najniži iznos invalidske penzije. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko siguranje zaposlenih, Filijala za grad Beograd broj 181.6-1 03351/0 (broj dosijea 359735) od 12. decembra 2007. godine podnositeljki ustavne žalbe je određen nov iznos invalidske penzije od 23. marta 2007. godine u iznosu bliže navedenom u tom rešenju i ovaj postupak je pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu U. 502/08 od 5. decembra 2008. godine.

Imajući u vidu da je predmetni postupak pred organima uprave i nadležnim sudom pravnosnažno okončan u roku od tri godine i pet meseci, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je utvrdio da nadležni sud o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke koji je podnet 17. februara 2009. godine još uvek nije odlučio, ali je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je nakon podnošenja ovog zahteva rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Služba filijale za grad Beograd broj 182.1-2-49/2009 od 25. februara 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe prestalo pravo na invalidsku penziju sa 28. septembrom 2008. godine, jer joj je rešenjem broj 182.1-2 00049/09 od 26. februara 2009. godine utvrđeno pravo na starosnu penziju od 29. septembra 2008. godine u mesečnom iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

6. Polazeći od izloženog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić