Ustavna žalba protiv odluke Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu funkcionera protiv odluke Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa. Sud je utvrdio da osporena odluka, kojom se izriče mera javnog objavljivanja preporuke za ostavku, ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2362/2009
27.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olivera Glišića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Olivera Glišića izjavljena protiv odluke Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa broj 020-97/09-08 od 18. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Oliver Glišić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 9. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv odluke Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa broj 020-97/09-08 od 18. novembra 2009. godine, zbog povrede „prava na jednakost svih pred Ustavom i zakonom", odnosno povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije. Predložio je da Ustavni sud održi javnu raspravu i da poništi osporenu odluku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj
odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom odlukom Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa broj 020-97/09-08 od 18. novembra 2009. godine u stavu prvom izreke utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe, na javnoj funkciji člana Gradskog veća grada Beograda, postupio suprotno odredbi člana 28. u vezi sa članom 27. stav 1. Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija („Službeni glasnik RS" broj 43/04) (u daljem tekstu: Zakon o sprečavanju sukoba interesa), pa mu je izrečena mera javnog objavljivanja preporuke da podnese ostavku na funkciju člana Gradskog veća grada Beograda, a u stavu drugom izreke je obustavljen postupak protiv podnosioca ustavne žalbe u delu koji se odnosi na povredu odredbe člana 9. stav 2. Zakona o sprečavanju sukoba interesa.

Ustavni sud, sa jedne strane, konstatuje da zabrana diskriminacije utvrđena članom 21. Ustava predstavlja jedno od osnovnih načela na kojima počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, odnosno ona može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca ustavne žalbe, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, koje u podnetoj ustavnoj žalbi nije označeno. Ustavni sud ističe da pozivanje podnosioca ustavne žalbe na odredbu člana 19. Ustava da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava, samo za sebe ne može predstavljati osnov ustavne žalbe, jer je reč o ustavnoj proklamaciji kojom se na najopštiji način utvrđuje svrha ustavnih jemstava, a što je takođe jedno od načela kojima je ustavotvorac izrazio opšti cilj u kome su ljudska i manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da je Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa, u vreme važenja Zakona o sprečavanju sukoba interesa, bio samostalan i nezavisan državni organ, koji je bio nadležan, između ostalog, da utvrđuje da li je određeni javni funkcioner u vršenju svoje javne funkcije povredio zakonske odredbe o zabrani sukoba interesa i da, ukoliko nađe da tome ima mesta, funkcioneru izrekne Zakonom propisane mere. Ustavni sud naglašava da se merama čije je izricanje bilo u nadležnosti ovog organa nije odlučivalo o pravima i obavezama funkcionera, niti je za nepostupanje po izrečenoj meri Republički odbor imao pravo da javnom funkcioneru izrekne sankciju. Tako i u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe osporenim aktom nije lišen svoje javne funkcije, već se izrečena mera sastoji u javnom objavljivanju preporuke da na javnu funkciju podnese ostavku. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da osporena odluka po svojoj pravnoj prirodi predstavlja pravni osnov za javno objavljivanje preporuke podnosiocu ustavne žalbe, a ne pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o njegovim pravima i obavezama i protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti.

Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

4. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba protiv odluke Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti