Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem prvostepenom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je devetogodišnje trajanje parničnog postupka u prvom stepenu, obeleženo dugim periodima neaktivnosti suda, povredilo pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Naloženo je hitno okončanje postupka.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2362/2010
20.02.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Đurića iz Golub inaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dragomira Đurića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P 1. 1052/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragomir Đurić iz Golubinaca je 17. maja 2010. godine , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13/04.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 23. decembra 2003. godine podneo tužbu Četvrtim opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade; da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan iako su se stekli uslovi da se postupak okonča i da je neizvesno koliko će još trajati; da mu je time povređeno označeno ustavno pravo.
Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 12. marta 2012. godine podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1052/12 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2003. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, a 4. avgusta 2004. godine je , postupajući po nalogu suda uredio tužbu tako što je sva potraživanja naznačio pojedinačno u mesečnim iznosima.
Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 26. april 2005. godine , kada je sud doneo rešenje P 1. 13/04 od 26. aprila 2005. godine da se određuje zastoj postupka do okončanja postupka rešavanja spornog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije u parničnim postupcima čiji je osnov spora isplata neisplaćenih vojnih mesečnih zarada.
Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 13/04 od 3. oktobra 200 6. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je podneskom od 21. avgusta 2006. godine tužilac predložio da sud odredi prekid postupka s obzirom na ustavne promene u zemlji nastale prestankom postojanja tužene, a do donošenja propisa kojim će se regulisati pravni sledbenik tužene, te je imajući u vidu predlog tužioca, sud odredio prekid postupka.
Podneskom tužioca od 3. decembra 2007. godine kao tužena je označena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane.
Zatim je prekinuti parnični postupak nastavljen i prvo ročište zakazano za 4. mart 2009. godine je odloženo radi pribavljanja izveštaja od Arhiva Srbije i Crne Gore i Vojnoračunskog centra u Beogradu. Sledeće ročište zakazano za 6. jun 2008. godine nije održano jer na strani tužene niko nije pristupio. Sledeće ročište zakazano za 20. mart 2009. godine je odloženo zbog dopune dokaznog postupka od Vojnoračunskog centra u Beogradu. Zatim, ročišta zakazana za 6. jul i 30. oktobar 2009. godine nisu održana jer na strani tužene niko nije pristupio. Ročište održano 4. decembra 2009. godine je odloženo zbog pribavljanja novih dokaza od Vojnoračunskog centra Beograd i Ministarstva odbrane Republike Srbije.
Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P1. 6732/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.
Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održana su dva ročišta : 18. juna i 12. novembra 2010. godine. Na ročištu od 12. novembra 2010. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbeni zahtev tako što će označi ti tačno svoje potraživanje, dostavi ti sudu odluku Vojnog suda Srbije na koju se pozvao i dostavi ti sudu sve odluke na koje se pozvao u svojoj reči. Tužilac je 17. novembra 2010. godine postupio po nalogu suda i prvo sledeće ročište je zakazano za 14. jun 2011. godine ali nije održano zbog bolesti tužioca. Sledeće ročište je održano 18. novembra 2011. godine, dok ročište zakazano za 12. mart 2012. godine nij e održano jer na strani tužene niko nije došao. Zatim je predmet dobio broj P1. 1052/12 i ročište zakazano za 19. septembar 2012. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Na ročišt u od 17. decembra 2012. godine tužilac je predložio da sud prekine postupak do okončanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava po predstavci zasnovanoj na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ovoj parnici. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1052/12 od 16. januara 2013. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.
5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 30. decembra 2003. godine , pa nadalje.
Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.
Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali da bi se parnični postupak okonča o u najkraćem roku.
Naime, od podnošenja tužbe 30. decembra 2003. godine sud je posle godinu dana i četiri meseca zakazao prvo ročište za glavnu raspravu na kome je određen zastoj postupka, a na predlog podnosioca posle godinu ipo dana postupak je prekinut. Zatim je posle godinu dana postupak nastavljen i dalje je održano sedam ročišta dok šest ročišta nije održano bez krivice podnosioca , da bi 16. januara 2013. godine postupak bio prekinut na predlog podnosioca ustavne žalbe. Dakle parnični postupak pokrenut 30. decembra 2003. godine do sada nije okončan ni u prvom stepenu što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka jer postupak pred prvostepenim sudom traje više od devet godina.
Po oceni Suda podnosilac ustavne žalbe nije znatno doprineo dužini trajanja postupka jer je postupao po nalozima suda, uredno se odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a njegovo neprisustvovanje jedn om ročištu nema značajnog uticaja na odlučivanje ovog Suda.
Takođe, za podnosioca je bio od značaja predmet spora koji se odnosi na neisplaćene zarade.
Polazeći od svega navedenog Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke , dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava , na osnovu člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.
U pogledu zahteva za ocenu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Ustavni sud nalazi da nema pretpostavki za odlučivanje o povred i prava na pravično suđenje u postupku koji još uvek nije okončan, te je u tom delu ustavna žalba odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje , kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 12. marta 2012. godine podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio zahtev kao neblagovremen u tački 3. izreke jer je podnet p o isteku roka iz člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da taj zahtev treba da bude podnet kad i ustavna žalba.
6. Na osnovu izloženog, člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević