Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Deo žalbe koji se odnosio na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2362/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Katice Petrović iz Subotice i Sanele Dimović iz Malog Iđoša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Katice Petrović i Sanele Dimović i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 80/10 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Katica Petrović iz Subotice i Sanela Dimović iz Malog Iđoša su, 27. marta 2012. godine, preko punomoćnika Vikt ora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je protiv njih vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu K. 80/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 80/10 od 13. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 787/11 od 21. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljke ustavne žalbe, u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, navode da im je označeno pravo povređeno, jer je krivični postupak koji je protiv njih vođen pred Osnovnim, ranije Okružnim sudom u Subotici, trajao skoro osam godina, a prvostepena presuda je u više navrata ukidana.

U odnosu na povredu prava na pravično suđenje, podnositeljke ustavne žalbe su navele da je pravnosnažnu presudu doneo sud koji nije postojao u pravnom sistemu Srbije u vreme otpočinjanja krivičnog postupka, da „istražni sudija nije nepristrasan ako je uvek u kontaktu sa policijom“, da su tužilaštvo i sud „delovali kao ujedinjeni tim“, te da sud „nije pružio finansijsku pomoć braniocu okrivljenih koja mu je bila potrebna za angažovanje stručnog saradnika za veštačenja DNK“. Podnositeljke ustavne žalbe su istakle i „da se zapisnik o uviđaju kao ključan dokaz, pojavio pod okolnostima koje izazivaju sumnju u njegovu tačnost i autentičnost, okolnostima koje odbrana nije mogla da proveri (prisustvom samom uviđaju), niti da informisano ospori na glavnom pretresu (branilac ne može argumentovano da osporava tačnost tog zapisnika kada nije prisustvovao uviđaju pa nije video da li ga je bilo i šta se na njemu zapravo dešavalo“.

Predložile su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i ukine osporene presude. Naknadu štete nisu tražile.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu kao i u spise predmeta K. 80/10 Osnovnog suda u Subotici, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljki ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Okružnim) sudom u Subotici zbog krivičnog dela teške krađe, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 19. aprila 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 25/04, da se protiv podnositeljki ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršile krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Subotici.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Subotici je 24. januara 2005. godine protiv podnositeljki ustavne žalbe podiglo optužnicu zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Odlučujući o prigovoru protiv optužnice, Okružni sud u Subotici je 11. februara 2005. godine doneo rešenje Kv. 20/05 kojim je prigovor odbijen.

Okružni sud u Subotici je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 26. maja 2006. godine doneo presudu K. 8/05 kojom je okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije, pa je okrivljenu Katicu Petrović osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a okrivljenu Sanelu Dimović na kaznu zatvora od jedne godine i šest meseci.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi optuženih izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, 7. maja 2007. godine doneo rešenje Kž. 1826/06 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Subotici K. 8/05 od 29. maja 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Kv. 197/07 od 3. oktobra 2007. godine Okružni sud u Subotici se oglasio stvarno nenadležnim za dalje postupanje u ovom krivičnom postupku, s obzirom na to da je u međuvremenu na snagu stupio Krivični zakonik koji je za delo koje se okrivljenima stavljalo na teret propisao kaznu zatvora u trajanju od jedne do osam godin a, pa je shodno odredbama Zakona o uređenju sudova za postupanje u ovom konkretnom predmetu u prvom stepenu nadležan opštinski sud, te je odredio da je stvarno i mesno nadležan Opštinski sud u Subotici.

Opštinski sud u Subotici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 15. decembra 2008. godine doneo presudu K. 86/08 kojom je okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, pa je Katicu Petrović osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a Sanelu Dimović na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana i šest meseci.

Okružni sud u Subotici je, rešavajući o žalbi okrivljenih prvostepene presude, 26. juna 2009. godine doneo rešenje Kž. 84/09 kojim je žalbu uvažio, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, krivični postupak je nastavljen pred Osnovn im sud om u Subotici, koji je, u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 13. januara 2011. godine doneo osporenu presudu K. 80/10 kojom je okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, pa je Katicu Petrović osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a Sanelu Dimović na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana i šest meseci.

Apelacioni sud u Novom Sadu, rešavajući o žalbi okrivljenih izjavljenoj protiv prvostepene presude, 21. februara 2012. godine doneo je osporenu presudu Kž1. 787/12 kojom je žalbu okrivljenih odbio kao neosnovanu, a presudu Osnovnog suda u Subotici K. 80/10 od 13. januara 2011. godine preinačio, i to samo u pogledu pravne ocene dela, tako što je radnje okrivljenih opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

4. Ispitujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju podnositeljke u ustavnoj žalbi ukazuju, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasnivaju, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 19. aprila 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut (rešenje istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 25/04), do 21. februara 2012. godine, kada je donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 787/12 postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao sedam godina, deset meseci i dva dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta još 26. maja 2006. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, tek 21. februara 2012. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni eventualna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delom koje je bilo predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro osam godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljke ustavne žalbe nisu istakle zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke nisu navele razloge, niti pružile dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da im je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljki ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da su one, u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom, trebalo da budu oslobođene od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Takođe, Ustavni sud, u pogledu navoda podnositeljki ustavne žalbe koji se odnose na dovođenje u sumnju zapisnika o uviđaju, ističe da je ovaj navod, praktično doslovce već istican u žalbi na prvostepnu presudu, a Apelacioni sud u Novom Sadu je u drugostepenoj odluci (na str. 3. i 4.) dao jasan i ustavnopravno prihvatljiv odgovor na njega.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke.

6. Razmatrajući zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti