Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredaba Pravilnika o sistematizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje da odredbe Pravilnika o sistematizaciji Sportskog saveza Grada Vranja nisu u saglasnosti sa Zakonom o radu. Kao uslov za radna mesta nije predviđena vrsta stručne spreme, a za jedno mesto suprotno zakonu utvrđeni neuzastopni stepeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Mitkovića iz Nove Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Mitkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5497/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7461/10 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Mitković iz Nove Pazove je 17. maja 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st av 1. i 2. Ustava , kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5497/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 2 7. avgusta 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „ postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u podnesku od 12. marta 2012. godine postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7461/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5497/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dejan Mitković, ovde podnosilac ustavne žalbe, Milorad Đerić i Boris Elez podneli su 27. avgusta 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime neisplaćene zakonom garantovane zarade za period od 1. januara 2000. godine do 30. avgusta 2003. godine isplati svakom po 424.107,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate.

Drugi opštinski sud u Beogradu je po ovoj tužbi postupao u predmetu P. 5497/03 i u periodu od 2003. do 2010. godine zakazao sedam, a održao pet ročišta za glavnu raspravu (28. novembra 2003. godine, 12. septembra 2007. godine, 18. marta, 15. juna i 6. jula 2009 . godine). Ročište zakazano za 20 februar 2004. godine nije održano, jer Vojna pošta 9858 Batajnica nije dostavila izveštaj o ličnim primanjima tužilaca, a ročište zakazano za 3 decembar 2009. godine je otkazano zbog predstojećih promena u organizaciji pravosuđa nastalih uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji. Postupajući sud je u navedenom periodu naizmenično nalagao Vojnoj pošti 9858 Batajnica, Direkciji za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane i Računovodstvenom centru tog ministarstva da dostave izveštaje o ličnim primanjima tužilaca, naredbe o postavljenju tužilaca i izveštaj o vrednosti boda u spornom periodu, a ovlašćeni organi tužene su odbijali nadležnost za postupanje po tim nalozima. Na predlog podnosioca ustavne žalbe, prvostepeni sud je 8. novembra 2007. godine doneo rešenje da zastaje sa postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, a postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 18. mart 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova 2010. godine, postupak se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7461/10, a otada je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri održana (7. maja, 13. septembra, 29. oktobra i 23. decembra 2010. godine). Taj sud je prihvatio predlog podnosioca ustavne žalbe za dopunu dokaznog postupka, pa je i u ovom delu postupka izostalo postupanje Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane po nalozima suda, sve do decembra 2010. godine, kada je tom organu zaprećeno novčanom kaznom od 30.000 dinara. Ročišta od 21. marta i 1 3. maja 2011. godine nisu održana, jer podnosilac ustavne žalbe nije bio u mogućnosti da se izjasni o dokazima koje je dostavio tuženi, a 21. septembra 2011. godine ročište nije održano jer zastupnik tuženog nije uredno pozvan. Na ročištu održanom 9. decembra 2011. godine punimoćnik tužilaca je predložio da se postupak u ovoj parnici prekine do donošenja odluke pred Evropskim sudom za ljudska prava u prarnicama sa sličnim pravnim i činjeničnim osnovom, a Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 7461/10 od 9. jula 2012. godine prekinuo postupak. Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu nije bilo drugog postupanja u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 27. avgusta 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 17. maja 2010. godina, trajao šest godina i devet meseci i da taj postupak još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja parničnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da odlučivanje suda o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu zakonom garantovane zarade traje devet godina, a da još uvek nije doneta ni prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji nije koristio zakonom predviđene sankcije protiv ovlašćenih organa tužene zbog nepoštovanja procesne discipline. Takođe, taj sud je 8. novembra 2007. godine doneo rešenje kojim se zastaje sa postupkom do okončanja postupka za rešenje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju izražen u revizijskim presudama koje su donete u istovrsnim predmetima još 2006. godine (na primer, presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine), te da je zastoj u predmetom parničnom postupku trajao godinu dana i pet meseci. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je i Prvi osnovni sud u Beogradu doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, davanjem nepreciznih naloga ovlašćenim organima tužene i propuštanjem da omogući podnosiocu ustavne žalbe blagovremeno upoznavanje sa sadržinom dostavljenih dokaza, zbog čega dva ročišta nisu održana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe, koja je Ustavnom sudu podneta 12. marta 2012. godine, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

8. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka povređena načela o vladavini prava i zabrani diskriminacije utvrđena čl. 3. i 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o nezakonitosti odredaba Pravilnika o sistematizaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti