Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 24 godine. Zbog malog značaja prava za podnosioce, zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miline Živković, Svetomira Živkovića i Radomira Živkovića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miline Živković, Svetomira Živkovića i Radomira Živkovića i utvrđuje se da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za građevinsko- stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove Opštine Rakovica u predmetu broj 463-74/1978-II povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz tačke 1.

3. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00083/2007 od 29. oktobra 200 8. godine, rešenja Opštine Rakovica - Odeljenje za imov insko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-258/2008-VII od 2. marta 200 9. godine, rešenja Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 5. novembra 2009 . godine, presude Upravnog suda U. 6643/10 od 2 4. marta 201 1. godine i presude Upravnog suda U. 16707/10 od 2 2. decembra 201 1. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milina Živković , Svetomir Živković i Radomir Živković, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 27. maja 201 1. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 29. oktobra 200 8. godine i presude Upravnog suda U. 6643/10 od 2 4. marta 201 1. godine , zbog povrede načela iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za građevinsko-stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove Opštine Rakovica u predmetu broj 463-74/1978-II.

Podnosioci ustavne žalbe su 8. jula 2013. godine izjavili ustavnu žalbu protiv rešenja Opštine Rakovica - Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-258/2008-VII od 2. marta 200 9. godine, rešenja Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 5. novembra 2009 . godine i presude Upravnog suda U. 16707/10 od 2 2. decembra 201 1. godine , zbog povrede istih načela i prava. Imajući u vidu da su akti osporeni novom ustavnom žalbom doneti u postupku rešavanja nadležnih organa o istoj upravnoj stvari, Ustavni sud nije formirao poseban predmet po ovoj ustavnoj žalbi, već je o njoj odlučivao u predmetu Už-2365/2011.

Podnosioci ustavne žalbe, između ostalog, navode da je njihov pravni prethodnik 3. decembra 1987. godine podneo nadležnom organu „zahtev za dodelu na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta radi redovne upotrebe porodične stambene zgrade“ i da su upravni organi za sve vreme trajanja postupka „davali logističku podršku zainteresovanim licima u zadržavanju k.p. 3616/3 u njihovom posedu“.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je prvostepeni organ u rešenju od 27. februara 2008. godine pravilno konstatovao da podnosioci imaju preče pravo gradnje; da je taj organ ovlašćen da vodi jedinstven postupak, kako za oduzimanje zemljišta od korisnika, tako i za dodelu na korišćenje radi redovne upotrebe izgrađenog objekta; da su, pre donošenja navedenog rešenja, zainteresovana lica pozvana da se izjasne u vezi sa oduzimanjem sporne parcele i da su u podnesku navela da se tome protive, jer im je to zemljište potrebno za redovnu upotrebu zgrade; da su podnosioci u toku postupka ukazivali na to da je rešenjem nadležnog organa od 27. februara 1981. godine „uz tešku povredu zakona“ zainteresovanim licima k.p. 3616/3 dodeljena na korišćenje, pošto je prethodno izuzeta iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca.

Podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, navodeći da je Upravni sud propustio da „meritorno“ odgovori na navode njihove tužbe i valjano obrazloži svoje stavove.

Podnosioci ustavne žalbe, takođe, ističu da im je povređeno pravo na imovinu, jer nije postignuta ravnoteža između zaštite njihovog prava svojine i „zainteresovanih lica, kojima je k.p. 3616/3 dodeljena na način koji nije u skladu sa planskim dokumentom“. U prilog tvrdnji o povredi načela iz člana 21. Ustava, navodi se da „otuđenje određene imovine (k.p. 3616/3)“ važi samo za podnosioce, jer je član 34. Zakona o građevinskom zemljištu iz 1995. godine primenjen „na način koji ukazuje na samovolju donosioca osporene presude“.

Podnosioci ustavne žalbe, pored navedenog, detaljno iznose i činjenice koje su prethodile upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda, tvrdnje koje se odnose na druge upravne postupke koje su vodili, a koji nisu osporeni ustavnom žalbom i daju svoje tumačenje brojnih pravnih propisa. Podnosioci predl ažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i „osnaži rešenje Opštine Rakovica - Odeljenje za imovinske, građevinske i inspekcijske poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-250/2006-VII od 27. februara 2008. godine. Podno sioci ustavne žalbe su tražili i naknadu materijalne štete u iznosu od 43.425 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Miodrag Živković (pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe) podneo je 3. decembra 1987. godine Sekretarijatu za privredu i finansije opštine Rakovica u Beogradu „zahtev za donošenje rešenja o dodeljivanju novoformirane građevinske parcele broj 3616/4 na trajno korišćenje“. U zahtevu je naveo da je, prema uslovima za uređenje prostora utvrđenim od strane Zavoda za urbanizam i projektovanje, zavedenim pod brojem 2275/87 od maja 1987. godine, formirana nova građevinska parcela označena kao k.p. 3616/4, od postojeće k.p. 3616/4 površine 670 m2 i k.p. 3616/3 površine 229 m2, ukupne površine 899 m2. Podnosilac zahteva je dalje naveo da na „novoformiranoj parceli 3616/4“ poseduje porodičnu stambenu zgradu i da je „do sada bio faktički korisnik dela zemljišta koje pokriva novoformirana parcela“, pa je potrebno uskladiti faktičko i pravno stanje i doneti rešenje kojim se njemu dodeljuje na korišćenje parcela 3616/4 površine 899m2, tako što će se istovremeno ranijim korisnicima izuzeti iz poseda k.p. 3616/3 površine 229 m2“.

Prvostepeni organ je 4. maja 1993. godine doneo prvo rešenje kojim se odbija zahtev, a nakon poništavanja tog rešenja u postupku po žalbi, nije rešavao u ponovnom postupku, sve do 13. juna 2003. godine, kada je doneo zaključak kojim se postupak obustavlja zbog smrti podnosioca zahteva. Ministarstvo finansija je rešenjem od 15. aprila 2004. godine poništilo navedeni zaključak, odlučujući o žalbi koju su izjavili podnosioci ustavne žalbe, kao pravni sledbenici podnosioca zahteva, a presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2431/04 od 29. decembra 2005. godine odbijena je tužba podnosilaca.

U daljem toku postupka donet je zaključak 28. juna 2004. godine, kojim se odbacuje zahtev podnosilaca ustavne žalbe za dodelu na korišćenje građevinske parcele 3616/4, KO Beograd 6 površine 899 m2, oformljene od k.p. 3616/4 površine 670 m2 i k.p. 3616/3, površine 229 m2 radi redovne upotrebe postojeće stambene zgrade na parceli 3616/4, KO Beograd 6. U obrazloženju zaključka je navedeno da su podnosioci oglašeni za naslednike pok. Miodraga Živkovića i postali korisnici parcele 3616/4 KO Beograd 6 površine 670 m2 na osnovu pravnosnažnog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 2947/03 od 9. oktobra 2003. godine, a da je stupanjem na snagu Zakona o planiranju i izgradnji 13. maja 2003. godine prestala nadležnost tog organa za utvrđivanje koje zemljište je potrebno za redovnu upotrebu i korišćenje stambene zgrade i da je to u isključivoj nadležnosti redovnog suda.

Ministarstvo finansija je rešenjem od 14. avgusta 2006. godine poništilo navedeni zaključak, pozivajući se na pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije izraženo u presudi U. 2431/04 od 29. decembra 2005. godine, prema kome se u konkretnom slučaju ne radi o zahtevu za utvrđivanje prava korišćenja radi redovne upotrebe porodične stambene zgrade, već o zahtevu za dodelu zemljišta (sticanje prava preče gradnje). Drugostepeni organ je rešenjem od 4. oktobra 2007. godine poništio zaključak prvostepenog organa od 22. novembra 2006. godine kojim je ponovo odbačen predmetni zahtev zbog nenadležnosti.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 27. februara 2008. godine, kojim se oduzima pravo korišćenja neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, radi formiranja građevinske parcele u KO Stara Rakovica, i to k.p. 632/2, kojoj odgovara k.p. 3616/3 starog premera površine 229 m2 zemljišnoknjižnih korisnika F.Đ, M.Đ. i M.Đ. (stav 1. dispozitiva) i određuje da će se naknada za predmetno zemljište odrediti u posebnom postupku po pravnosnažnosti ovog rešenja (stav 2. dispozitiva). Istim rešenjem određeno je da se dodeljuje na korišćenje podnosiocima ustavne žalbe radi redovne upotrebe izgrađene porodične stambene zgrade građevinska parcela ukupne površine 842 m2, koja je sastavljena od k.p. 623/1 površine 636 m2 (k.p. 3616/4 starog premera, površine 670 m2) i k.p. 623/2 površine 206 m2 (k.p. 3616/3 starog premera, površine 229 m2).

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 29. oktobra 2008. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 27. februara 2008. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, kako bi se utvrdilo da li su prestali da važe urbanistički uslovi za k.p. 3614/3, izdati pravnom prethodniku podnosilaca ustavne žalbe.

Osporenim rešenjem Opštine Rakovica - Odeljenje za imov insko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-258/2008-VII od 2. marta 200 9. godine, donetim u ponovnom postupku, prvostepeni organ je odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 6643/10 od 2 4. marta 201 1. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporili zakonitost rešenja drugostepenog organa od 29. oktobra 2008. godine.

Ministarstvo finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove je osporenim rešenjem 07 broj 463-02-00 083/2007 od 5. novembra 2009 . godine odbilo kao neosnovanu žalbu koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporenog rešenja Opštine Rakovica - Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-258/2008-VII od 2. marta 200 9. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16707/10 od 2 2. decembra 201 1. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv konačnog rešenja Ministarstva finansija od 5. novembra 2009 . godine.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je rešenjem Uprave za imovinsko-pravne poslove - Sekretarijata za finansije grada Beograda broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine, koje je postalo pravnosnažno 22. aprila 1981. godine, odlučeno da se izuzima iz poseda uz naknadu nacionalizovano, građevinsko neizgrađeno zemljište faktičkog korisnika Miodraga Živkovića, i to k.p. 3616/3 u površini od 229m2 upisana u ZKUL 2111, KO Beograd 6 (stav 1. dispozitiva rešenja), a da će se naknada za predmetno zemljište odrediti u posebnom postupku po pravnosnažnosti ovog rešenja (stav 2. dispozitiva rešenja). Istim rešenjem je određeno da se dodeljuje na korišćenje F.Đ, M.Đ. i M.Đ. k.p. 3617/5 u površini od 551 m2, upisane u ZKUL 3902, KO Beograd 6, i to u površini od 322 m2 bez naknade, a u površini 229 m2 uz naknadu, radi izgradnje porodične stambene zgrade prema urbanističkom planu. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, u smislu člana 25. Zakona o građevinskom zemljištu iskoristio pravo preče gradnje, koje mu je priznato na osnovu rešenja NOO Čukarica broj 3096/60 od 23. septembra 1959. godine, što je evidentirano u zemljišnim knjigama rešenjem Dn. broj 3/60 od 20. januara 1961. godine. U obrazloženju rešenja je, takođe, navedeno da iz uverenja Gradskog geodetskog zavoda od 25. decembra 1979. godine proizlazi da je građevinska parcela 3617/5 sastavljena od k.p. 3617/5 površine 322 m2 i k.p. 3616/3 površine 229 m2.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu ističu podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje: da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno u upravnom postupku koji je vođen po zahtevu njihovog pravnog prethodnika za dodeljivanje na korišćenj e „novoformirane građevinske parcele 3616/4“. Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni upravni postupak započeo 3. decembra 1987. godine, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 16707/10 od 2 2. decembra 201 1. godine.

Ustavni sud je dalje utvrdio da s u podnosi oci ustavne žalbe stupili u postupak podnošenjem žalbe protiv zaključka prvostepenog organa od 13. juna 2003. godine, kojim je postupak obustavljen. Ustavni sud je imao u vidu da su podnosi oci ustavne žalbe kao nasledni ci pokojnog podnosioca zahteva, preuz eli postupak kada je on već trajao 15 godina, ali je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ceni od momenta podnošenja zahteva nadležnom organu 3. decembra 1987. godine, nezavisno i od toga što je ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počela da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ovakav stav već zauzeo , pored ostalih, u odlukama Už-378/2008 od 15. jula 2010. godine i Už – 4195/2012 od 4. oktobra 2012. godine, a saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu Fütterer protiv Hrvatske, od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

S obzirom na to da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji vode upravni postupak i sa njim povezan upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud nije detaljnije ispitivao postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, imajući u vidu da je njihovo odlučivanje o tome da li su ispunjeni uslovi za dodeljivanje predmetnog građevinskog zemljišta na korišćenje trajalo 24 godine. Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka vraćanje predmeta prvostepenom upravnom organu radi ponovnog odlučivanja, s obzirom na to da prvostepeni organ nije postupao po nalozima iz rešenja drugostepenog organa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje takvih naloga u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom s istemu (videti mutatis mutandis, odluku Wierciszewska protiv Poljske , br. 41431/98, stav broj 46, od 25. novembra 2003. godine ). Ustavni sud, takođe ističe da je drugostepeni organ, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam dopuniti postupak i otkloniti nedostatke iz postupka koji je vođen pred prvostepenim organom, te sam rešiti predmetnu upravnu stvar.

Ustavni sud je dalje ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni svojim postupanjem nisu doprineli trajanju postupka.

Ispitujući značaj prava o kome se u postupku raspravljalo za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe podneo zahtev za dodeljivanje na korišćenj e „novoformirane građevinske parcele 3616/4, tako što će se istovremeno ranijim korisnicima izuzeti iz poseda k.p. 3616/3 površine 229 m2. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe 2004. godine pokrenuli pred nadležnim organom postupak na osnovu člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji, tražeći da im se utvrdi pravo korišćenja na k .p. 3616/3, površine 229 m2 . Opravdanost trajanja tog postupka je, pored ostalog, ocenjena u Odluci Už-3297/2010 od 4. aprila 2013. godine, kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a odbijen zahtev podnosilaca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava. Ustavni sud je u tom predmetu utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u posebnom upravnom postupku tražili da se oglasi ništavim, odnosno poništi rešenje broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine, ali i pored toga što nisu uspeli u ovim upravnim postupcima, istovremeno su i dalje vodili postupak po zahtevu da se k.p. 3616/3 izuzme iz poseda korisnika kojima je pre 22 godine dodeljena u postupku ostvarivanja prava preče gradnje. Dalje je utvrđeno da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Re. 58/84 od 24. maja 1984. godine utvrđena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, biljne kulture i pomoćne objekte na katastarskoj parceli broj 3616/3, ZKUL 2111, KO Beograd 6; da su F.Đ. i ostala lica kojima je navedena parcela dodeljena za izgradnju porodične stambene zgrade obavezani da pravnom prethodniku podnosilaca ustavne žalbe, kao ranijem korisniku izuzetog zemljišta, isplate na ime naknade iznose navedene u dispozitivu sudskog rešenja i da je navedena naknada i isplaćena

Sve izloženo, kao i činjenica da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe iskoristio pravo preče gradnje, koje mu je priznato na osnovu rešenja NOO Čukarica broj 3096/60 od 23. septembra 1959. godine, što je evidentirano u zemljišnim knjigama rešenjem Dn. broj 3/60 od 20. januara 1961. godine, umanjuje značaj prava o kome se odlučivalo u osporenom postupku.

Ocenjujući osnovanost tvrdnji podnosilaca da im je u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da, i pored objektivno malog značaja predmetnog prava za njih, nadležni organi nisu postupali delotvorno i dovoljno efikasno kako bi se taj postupak okončao u razumnom roku.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je zaključio da je, u ovom delu, ustavna žalba osnovana i da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za građevinsko- stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove Opštine Rakovica u predmetu broj 463-74/1978-II podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je stoga, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe istakli i zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 43.425 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Razmatrajući istaknuti zahtev, Ustavni sud je odlučio da u konkretnom slučaju, i pored toga što je utvrdio povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, istaknuti zahtev odbije.

Prilikom odlučivanja da odbije zahtev za naknadu štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu objektivno neveliki značaj prava o kome se odlučivalo u osporenom postupku za podnosioce, što je detaljnije izloženo u tački 5. obrazloženja ove odluke. Prema oceni Ustavnog suda, te okolnosti su od takvog značaja, u konkretnom predmetu, da zahtev za naknadu štete čine potpuno neopravdanim i neosnovanim, pri čemu je Ustavni sud, odlučujući na ovaj način, imao u vidu i postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ali i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud je, stoga, na osnovu odredba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe, kao i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta, te je zahtev za naknadu štete odbio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnosioci ustavne žalbe su u ustavnoj žalbi podnetoj 27. maja 2011. godine osporili rešenje Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 29. oktobra 200 8. godine i presudu Upravnog suda U. 6643/10 od 2 4. marta 201 1. godine .

Kako je navedenim osporenim rešenjem Ministarstva finansija poništeno rešenje prvostepenog organa od 27. februara 2008. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje, činjenica da je Upravni sud osporenom presudom U. 6643/10 od 2 4. marta 201 1. godine odbio tužbu podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovanu, ne znači da su u vreme podnošenja ustavne žalbe protiv navedenih akata bila iscrpljena pravna sredstva u ovoj pravnoj stvari , jer su podnosioci ustavne žalbe u postupku koji je usledio nakon odlučivanja prvostepenog organa u ponovnom postupku dobili mogućnost da brane svoja prava i zakonom zaštićene interese, osporavajući naknadno donete akte.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nisu iscrpli sva zakonom predviđena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Podnosioci ustavne žalbe su, takođe, osporili rešenj e Opštine Rakovica - Odeljenje za imov insko-pravne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove broj 463-258/2008-VII od 2. marta 200 9. godine, rešenje Ministarstva finansija - Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00 083/2007 od 5. novembra 2009 . godine i presudu Upravnog suda U. 16707/10 od 2 2. decembra 201 1. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić