Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji, nakon više od sedam godina, nije bio pravnosnažno okončan. Naloženo je hitno okončanje postupka i dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2367/2010
12.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Emsa Tabakovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Emsa Tabakovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi u predmetu Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 75884/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Emso Tabaković iz Beograda je 17. maja 2010. godine , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni postu pak pokrenut 27. decembra 2005. godine, te da jednostavan i nimalo složen parnični prvostepeni postupak nije završen i da je neizvesno kada će biti završen . Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75884/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. decembra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete.

Do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75884/10 od 22. oktobra 2012. godine , prvostepeni sud je zakazao ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu od kojih je sedam održano i na kojima je sproved en dokazni postupak veštačenjem, odnosno saslušanjem veštaka. Ostalih sedam ročišta nije održano , i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno usled promene veća, jedno radi upućivanja spisa predmeta zbog veštačenja, jedno zbog dostave preciziranog tužbenog zahteva tuženom.

Predmetni parnični postupak je u dva navrata prekidan. Najpre je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10438/05 od 5. jula 2006. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je zbog proglašenja nezavisnosti R epublike Crne Gore tužena prestala da postoji. Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu. Tužilac je podnescima od 19. septembra 2006. godine, 7. novembra 2006. godine i 8. maja 2007. godine predlagao da se nastavi prekinuti postupak navodeći da kao tuženu označava Republiku Srbiju. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10438/05 od 18. maja 2007. godine nastavljen je prekinuti parni čni postupak sa obrazloženjem da je tužilac podneskom od 7. novembra 2006. godine označio kao tuženu Republiku Srbiju i zatražio nastavak prekinutog postupka, te da je sud utvrdio da su se, saglasno odredbi člana 217. Zakona o parničnom postupku, stekli uslovi za nastavak postupka.

Potom je rešenjem Prvog op štinskog suda u Beogradu P. 9705/07 od 19. septembra 2008. godine, saglasno odredbi člana 215. Zakona o parničnom postupku, prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari zbog odlučivanja Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke o vrednosti boda, odnosno koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije. Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu . Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3269/10 od 1. aprila 2010. godine nastavljen je postupak prekinut rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9705/07 od 19. septembra 2008. godine sa obrazloženjem da je tužilac podneskom od 1. septembra 2009. godine zatražio nastavak prekinutog postupka, te da je sud utvrdio da su se, saglasno odredbi člana 217. Zakona o parničnom postupku, stekli uslovi za nastavak postupka.

U toku postupka, punomoćnik podnosioca je u više navrata urgirao da se zakažu ročišta za glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je takođe, na predlog tužioca odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje rešenjem donetim na ročištu održanom 23. februara 2011. godine , a nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni prvostepenom sudu 8. februara 2012 . godine. U navedenom periodu podneskom od 24. februara 2011. godine punomoćnik tužioca je zatražio izuzeće veštaka M.M. koji je određen od strane suda. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75884/10 od 19. aprila 2011. godine odbijen je predlog tužioca kojim je tražio izuzeće sudskog veštaka M.M, da bi na ročištu održanom 21. decembra 2011. godine prvostepeni sud doneo rešenje kojim se menja navedeno rešenje tog suda od 19. aprila 2011. godine u delu kojim je veštačenje povereno sudskom veštaku M.M, budući da nije dostavio traženi nalaz, i za sudskog veštaka je određen Ž.J.

Protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75884/10 od 22. oktobra 2012. godine tužena je izjavila žalbu 19. novembra 2012. godine o kojoj još nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka u obzir uzme celokupan period ovog trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo sedam godina i pet meseci, a da još nije pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo veštačenje m, odnosno saslušanjem veštaka.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da se njegov punomoćnik uredno odazivao pozivima za ročišta za glavnu raspravu, da je u više navrata urgirao da se zakažu ročišta, te da je u više navrata predlagao da se nastavi prekinuti postupak . Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi za njega značajnog novčanog iznosa.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon skoro sedam godina od podnošenja tužbe. Pri tom e, neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je više puta došlo do izraž aja u ovom postupku, i to pre svega zbog činjenice da je taj sud za skoro sedam godina održao ukupno sedam ročišta, na kojima je izveden dokazni postupak samo veštačenjem, odnosno saslušanjem veštaka . Pored toga, od donošenja rešenja kojim je određeno veštačenje do dostavljanja odgovarajućeg nalaza i mišljenja veštaka proteklo je godinu dana, za šta je delimično odgovo ran i prvostepeni sud. Ovo stoga što je taj sud prvo odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za izuzeće veštaka koga je sud odredio i koji nije postupio po nalogu suda u pogledu dostavljanja nalaza i mišljenja da bi nakon deset meseci od odbijanja izuzeća veštaka ipak odredio drugog veštaka koji je u roku od dva meseca dostavio traženi nalaz i mišljenje.

Zatim, Ustavni sud naglašava da je prvi prekid u predmetnom parničnom postupku određen zbog prestanka tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora , i da je trajao skoro 11 meseci, iako je podnosilac već nakon dva i po meseca od prekida postupka zatražio nastavak prekinutog postupka i kao novotuženu označio Republiku Srbiju.

Ustavni sud konstatuje da je drugi prekid u predmetnom postupku određen do odlučivanja Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Dakle, osporeni parnični postupak je drugi put bio prekinut godinu dana i sedam meseci zbog rešavanja „prethodnog pitanja“ pred Ustavnim sudom da bi postupak na predlog podnosioca ustavne žalbe koji je podnet prvostepeno sudu 1. septembra 2009. godine, bio nastavljen tek 1. aprila 2010. godine , i to pre nego što je to pitanje rešeno pred Ustavnim sudom .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 75884/10.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti