Odluka Ustavnog suda o žalbi povodom dodele stambenih kredita u javnom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv sudskih presuda, utvrđujući da podnositeljka nema aktivnu legitimaciju za pobijanje odluka o dodeli kredita jer nije učestvovala na konkursu. Deo žalbe protiv akata JP „Srbijašume“ odbacuje jer to nisu akti organa javne vlasti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veselinke Đuretić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se, kao neosnovana, ustavna žalba Veselinke Đuretić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 785/08 od 17. septembra 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž I. 78/08 od 18. januara 2008. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 504/09 od 19. jula 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba obacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veselinka Đuretić iz Beograda, preko punomoćnika Ruže Zelenović, advokata iz Beograda, podnela je 9. decembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 785/08 od 17. septembra 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž I. 78/08 od 18. januara 2008. godine, presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 504/09 od 19. jula 2009. godine, predloga liste reda prvenstva broj 7978 od 8. novembra 2005. godine donete od Stambene komisije JP "Srbijašume", odluke Stambene komisije JP "Srbijašume" br. 7497/2 i 8290/2 od 17. novembra 2005. godine (delovodni broj 8546/05 od 29. novembra 2005. godine ) odluke Upravnog odobra JP "Srbijašume" broj 26/2005-7 od 15. decembra 2005. godine, konačne liste reda prvenstva JP "Srbijašume" broj 26/2005 od 15. decemb ra 2005. godine, te pojedinačne odluk e Stambene komisije JP "Srbijašume" br . 214/06, 215/06, 216/06 i 217/06, sve od 13. januara 2006. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava na rad iz člana 60. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava pred sudom ili drugim državnim organima iz člana 36. Ustava, zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, kao i odgovarajućih prava garantovanih čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i članom 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da su pravosudni organi donoseći osporene presude povredili pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, zbog toga što pravo na pravično suđenje podrazumeva da pravni stav suda koji, primenjujući iste pravne norme sudi u istim ili sličnim životnim situacijama i događajima, ne sme biti različit, a kao obrazloženje tvrdnje o povredi prava se citira rečenica iz obrazloženja odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1369/2003 od 25. marta 2004. godine i navodi da "postoje i druge sudske odluke koje govore o pravu prioriteta kod rešavanja stambenog pitanja, na koje stečeno pravo se i podnositeljka žalbe pozvala u zahtevu, svim prigovorima, tužbi, žalbi i reviziji". Takođe se navodi da su sudovi povredili pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, jer sud nije vodio računa da u ovom postupku koji se vodio kao postupak u parnicama iz radnog odnosa sa oznakom P1 . treba da postupa sa naročitom hitnošću, kako je to propisano odredbama Zakona o parničnom postupku, niti je spor prav nosnažno okončan u roku od šest meseci od dana podnošenja tužbe, kako to predviđa član 195. stav 3. Zakona o radu. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporne akte, utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u P. 504/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. februara 2006. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JP "Srbijašume" iz Beograda, radi utvrđenja i poništaja odluka o dodeli stambenih kredita, sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zbaranjuje tuženom da raspolaže novčanim sredstvima u opredeljenom iznosu, namenjenih za dodelu stambenih kredita po osporenim odlukama do pravnosnažnog okončanja ovog postupka.

Prvostepeni sud je 22. februara 2006. godine dostavio tužbu na odgovor tuženom, a rešenjem P1. 504/06 od istog datuma je odbio predlog za određivanje privremene mere. Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1850/06 od 12. maja 2006. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

Odgovor tuženog na tužbu je primljen u sudu 28. marta 2006. godine, a 4. aprila 2006. godine je dostavljen tužilji, koja se izjasnila na odgovor tuženog podneskom od 19. oktobra 2006. godine.

Pripremno ročište je održano 13. novembra 2006. godine, a nastavljeno 23. februara 2007. godine, zbog ostavljanja naknadnog roka punomoćnicima stranaka da se izjasne na upitane okolnosti. Ročište za glavnu raspravu je održano 7. juna 2007. godine, kada je punomoćnik tužioca pozvao na mirno rešenje spora i 19. jula 2007. godine, kada je utvrđeno da nema uslova za mirno rešenje spora i, nakon izvođenja dokaza, zaključena glavna rasprava.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 504/06 od 19. jula 2007. godine, u stavu prvom je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da ima pravo prvenstva u rešavanju stambenog pitanja u postupku sprovođenja odluke o raspisivanju oglasa za davanje stambenog kredita broj 6604/05 od 12. septembra 2005. godin e, da se ponište kao nezakonite odluke stambene komisije o dodeli stambenih kredita donete po oglasu broj 6604/05 od 12. septembra 2005. godine , i to odluke - 213/06, 215/06, 216/06 i 217/06, sve od 13. januara 2006. godine i da se naloži tuženom da u roku od 15 dana izvrši ponovno bodovanje i raspodelu navedenog kredita, te da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove ovog spora, a u stavu drugom izreke presud e tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena podnositeljki 19. novembra 2007. godine.

Protiv ove presude tužilja je 22. novembra 2007. godine izjavila žalbu, koju je Okružni sud u Beogradu odbio, kao neosnovanu, osporenom presudom GžI. 78/08 od 18. januara 2008. godine i potvrdio prvostepenu presudu, pošto je našao da u postupku donošenja ožalbene presude nisu učinjene nikave bitne povrede odredaba parničnog postupka, te da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno prava kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan i za svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge koje bitno prihvata i drugostepeni sud.

Protiv presude Okružnog suda u Beogradu tužilja je 31. marta 2008. godine podnela reviziju, koja je dostavljena Vrhovnom sudu Srbije 6. maja 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev II 785/08 od 17. septembra 2009. godine odbio reviziju kao neosnovanu, našavši da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a da je kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama pravilno primenjeno materijalno prao kada je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U sprovedenom parničnom postupku utvrđeno je: da je Upravni odbor tuženog doneo odluku broj 13/2000-28 od 18. septembra 2000. godine, kojim je na predlog Sindikalne organizacije prihvatio da se, između ostalog, reši i stambeno pitanje tužilje, pa je na osnovu ove odluke generalni direktor tuženog doneo rešenje broj 5343 od 6. novembra 2000. godine, kojim je tužilji dodeljen na trajno korišćenje po osnovu zakupa na neodređeno vreme stan u Beogradu u ul. Milana Rakoća broj 116 c, 3 sprat, stan broj 10, garsonjera, površine 35m2; da tužilja nije mogla da se useli u dodeljeni stan, jer treći sprat navedene zgrade nije izgrađen; da je predsednik Stambene komisije tuženog doneo odluku o raspisivanju oglasa za davanje stambenog kredita broj 6604/05 od 12. septembra 2005. godine i po tom oglasu su donete osporene odluke o dodeli kredita od 13. januara 2006. godine; da je na navedene odluke tužilja izjavila prigovor o kome tuženi nije doneo odluku; da tužilja nije podnela zahtev za davanje stambenog kredita po raspisanom oglasu, jer njen podnesak zaveden po brojem 7279 od 11. oktobra 2005. godine po svom sadržaju ne predstavlja prijavu na oglas koji sadrži potrebne elemente i dokaze, već je to zahtev da se bez bodovanja i utvrđenog reda prvenstva izvrši izdvajanje dela novčanih sredstava u iznos od 5 miliona dinara da bi se realizovalo njeno rešenje o dodeli stana kupovinom odgovarajućeg stana.

Nadležni sudovi su našli da je pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju potrebno odbiti tužbeni zahtev podnositeljke. U obrazloženju osporenih presuda je, pored ostalog, navedeno da s obzirom na to da tužilja nema svojstvo učesnika oglasa o dodeli stambenih kredita, to, saglasno članu 10. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika srestava u državnoj svojini, nema aktivnu legitimaciju da traži ni utvrđivanje prava prvenstva po tom oglasu, niti poništaj odluka o dodeli kredita, da se žalbom neosnovano ističe da tužilja iako ima pravnosnažnu i izvršnu odluku i rešenje o dodeli stana istu ne može da realizuje, jer stan nije izgrađen, te tužilja ima odluke za nepostojeći stan, što bi vodilo zaključku da njeno stambeno pitanje nije rešeno, te je upravo ta činjenica od odlučnog značaja za raspravljanje tužiljinog zahteva da joj se po pravu prioriteta, a bez bodovanja i rangiranja, realizuje odluka i rešenje o dodeli stana na taj način što će se izdvojiti deo novčanih sredstav a namenjenih za stambene kredite. Ovo stoga što tužilji niko nije zabranio niti ograničio pravo da učestvuje na konkursu za dodelu kredita za rešavanje stambenog pitanja, što i sama tužilja u žalbi navodi, ali je odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari to da tužilja nije podnosila zahtev, odnosno nije učestvovala na konkrusu za dodelu kredita, pa samim tim nema osnov da traži potvrđivanje prava prvenstva po tom oglasu, niti da traži poništaj odluka o dodeli kredita radnicima kojima je stambeni kredit dodeljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povred e ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br . 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao na osporeni postupak, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 10/07, 107/07 i 68/09) je propisano: da stambene potrebe u skladu sa odredbama ove uredbe mogu rešavati izabrana, postavljena i zaposlena lica koja su u radnom odnosu sa korisnikom državnih sredstava (u daljem tekstu: zaposleno lice) (član 2. stav 1.); da se z aposlenom licu može rešiti stambena potreba u skladu sa ovom uredbom pod uslovom: da je bez stana ili da ima neodgovarajući stan u smislu ove uredbe; da je podnelo pismeni zahtev korisniku državnih sredstava i da je ostvarilo pravo prvenstva na listi reda prvenstva, osim ako je ovom uredbom drugačije određeno (član 10) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 10. februara 2006. godine, a da je postupak okončan dostavljanjem presude Vrhovnog suda Srbije o reviziji podnositeljki ustavne žalbe 12. novembra 2009. godine.

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom sudskom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje u razumnom roku o njegovim pravima i obavezama. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja sudskog postupka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka pred sudom u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja - podnošenjem tužbe , do okončanja dostavljanjem odluke o reviziji podnositeljki ustavne žalbe , trajao tri godine i devet meseci, te je Ustavni sud našao da se njegovo trajnje kreće u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do dostavljanja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe prošla jedna godina, devet meseci i devet dana, a postupak po žalbi podnositeljke je od njenog izjavljivanja do dostavljanja drugostepene odluke podnositeljki trajao nepuna četiri meseca. Iz navedenog proizlazi da je o podnetoj tužbi pravnosnažno odlučeno za dve godine i mesec dana, dok je postupak po reviziji pred prvostepenim sudom i Vrhovnim sudom Srbije, koji je okončan odbijajućom presudom, trajao ukupno 19 meseci i 12 dana, tj. preko roka koji se uobičajeno smatra razumnim trajanjem sudskog postupka po vanrednom pravnom sredstvu. Međutim, imajući u vidu rok u kome je u osporenom parničnom postupku pravnosnažno odlučeno o tužbi podnositeljke, te ukupno trajanje ovog sudskog postupka, koje se kreće u okviru prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je ocenio da u osporenom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući tvrdnju ustavne žalbe da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II 785/08 od 17. septembra 2009. godine, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž I. 78/08 od 18. januara 2008. godine i presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 504/09 od 19. jula 2009. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se ona zasniva na navodima da je donošenjem osporenih presuda došlo do različite primene prava u istim činjeničnim situacijama, čime se ukazuje na povredu načela pravne sigurnosti, kao elementa prava na pravično suđenje, a ujedno osporava i pravilnost primene merodavnog prava. Podnositeljka, međutim, u ustavnoj žalbi i dostavljenoj dokumentaciji nije pružila nikakve dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi eventualna povreda ovog načela. Polazeći od odredaba navedene Uredbe, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalopravni propisi u konkretnom slučaju prozvoljno ili nepravilno primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da su donosioci osporenih presuda dali dovoljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Sud ne smatra proizvoljnim ili diskrimina torskim i da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

S ozbirom na napred izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv osporenih presuda odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojom se osporavaju predlog liste reda prvenstva broj 7978 od 8. novembra 2005. godine donete od Stambene komisije JP "Srbijašume" po oglasu za davanje stambenog kredita zaposlenima, odluke Stambene komisije JP "Srbijašume" br. 7497/2 i 8290/2 od 17. novembra 2005. godine (delovodni broj 8546/05 od 29. novembra 2005. godine, kojom se Stambena komisija oglasila nenadležnom za odlučivanje o zah tevu podnositeljke ustavne žalbe), odluke Upravnog odobra JP "Srbijašume" broj 26/2005-7 od 15. decembra 2005. godine o prigovorima na listu reda prvenstva; konačne liste reda prvenstva JP "Srbijašume" broj 26/2005 od 15. decembra 2005. godine, te pojedinačn e odluk e Stambe ne komisije JP "Srbijašume" br. 214/06, 215/06, 216/06 i 217/06, sve od 13. januara 2006. godine o odobravanju kerdita, Ustavni sud je utvrdio da JP „Srbijašume“ osporene pojedinačne akte nije donelo u vršenju poverenih javnih ovlašćenja, već kao poslodavac. Kako i z odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se u postupku po ustavnoj žalbi, pored pojedinačnog akta koji je doneo državni organ, može osporavati i pojedinačni akt koji je donela organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja, ali samo kada je takav akt donet u vršenju poverenih javnih ovlašćenja, to osporeni akti nemaju karakter pojedinačnog akta protiv koga se može izjaviti ustavna žalba. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević