Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da osporena presuda, kojom je odbijen zahtev za naknadu izmakle koristi zbog isključenja vode, nije proizvoljna niti arbitrerna, te da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2370/2011
05.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . Ž . iz G . H , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Ž . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1012/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Ž . iz G . H . podnela je 26. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1012/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da revizijski sud nije cenio uzročno-posledičnu povezanost između potpunog ukidanja vode za objekat podnositeljke i nemogućnosti ostvarivanja dobiti. Stoga, podnositeljka smatra da Vrhovni kasacioni sud nije pravično odlučio o postojanju odgovornosti tužene u skladu sa odredbom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, a potom ni o njenom pravu na naknadu štete zbog izgubljene dobiti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je na osnovu uvida u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ustavnom žalbom se osporava revizijska presuda doneta u parničnom postupku koji se vodio po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tužene Direkcije za puteve i komunalne delatnosti, radi naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 1222/07 od 5. decembra 2008. godine u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 667.996,00 dinara, za zakonskom zateznom kamatom počev od 13. februara 2007. godine pa do isplate, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju ove presude se, između ostalog navodi: da je tužilja kao vlasnik radnje za preradu kafe obavljala delatnost u poslovno-stambenom objektu koji se nalazi u G. H; da je nakon prijave kvara na vodovodnoj mreži tuženi 21. juna 2005. godine izvršio isključenje dela vodovodne mreže i objekata tužilje; da je u sudskom postupku utvrđeno da je tuženi smetao tužilju i njenog supruga tako što je potpuno ukinuo priključak na stambeno-poslovnom objektu tužilje; da je nakon izvršene korekcije u postupku premrežavanja na vodovodnu mrežu izvršeno priključivanje samo na stambenom objektu dok je poslovno-stambeni objekat ostao bez priključka; da je ponovno priključenje izvršeno 5. oktobra 2007. godine; da je tužilja dobila odobrenje za izgradnju stambeno-poslovnog objekta koje je na snazi; da je tužena stoga odgovorna za štetu koju tužilja trpi, jer nije mogla da obavlja delatnost u objektu u kome nema vodu.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 743/09 od 25. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1012/10 od 26. januara 2011. godine preinačene su presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 743/09 od 25. februara 2009. godine i presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1222/07 od 5. decembra 2008. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 667.996,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. februara 2007. godine do konačne isplate i da joj na ime troškova isplati iznos od 151.650, 00 dinara.

U obrazloženju osporene presude revizijski sud je, između ostalog, naveo: da je tužilja kao vlasnik radnje za preradu kafe svoju delatnost obavljala u poslovno-stambenom objektu do 21. juna 2005. godine; da je zbog nastalog kvara isključena sa vodovodnog priključka; da je ponovno priključenje izvršeno 5. oktobra 2007. godine u postupku prinudnog izvršenja rešenja kojim je utvrđeno smetanje i uspostavljena obaveza tužene za vraćanje u pređašnje stanje; da je tužilja posedovala odobrenje za izgradnju i upotrebnu dozvolu za izgrađeni objekat, ali je to rešenje naknadno poništeno; da je u toku upravni spor za ocenu njegove zakonitosti; da je po prijavi tužilje utvrđen privremeni prestanak poslovanja njene radnje od 27. jula 2005. godine do 27. jula 2006. godine zbog koga tužilja nije obavljala delatnost, ali zbog pripreme prostora za promenu poslovnog sedišta radnje, a ne zbog isključenja vode, pa tuženi nije u obavezi da joj nadoknadi štetu za period od 27. jula 2005. godine do 27. jula 2006. godine, kao ni za kasniji period, posebno imajući u vidu da nije okončan upravni spor u kome će se oceniti zakonitost odluke nadležnog upravnog organa tužene o izdavanju upotrebne dozvole.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu (član 184.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zbog čega je ustavna žalba neosnovana . Ovo iz sledećih razloga:

U konkretnom slučaju, tokom postupka je utvrđeno da podnositeljka nije obavljala delatnost prerade kafe u periodu od 21. juna 2005. godine do 2. marta 2007. godine, te da je zbog toga pretrpela štetu. Šteta je, u suštini, gubitak koji oštećeni trpi mimo njegove volje, a izmakla dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zato što ga je tuđa protivpravna radnja sprečila da stekle imovinsku korist. Za podnositeljku je šteta nastala kao posledica privremenog prestanka rada radnje koja je odjavljena po njenoj prijavi radi pripreme prostora za promenu poslovnog sedišta radnje. Stoga, dakle, šteta nije nastala mimo njene volje, odnosno usled radnji tuženog, te se zaključak revizijskog suda prema kome tužena nije odgovorna za nastalu štetu ne može smatrati proizvoljnim ni arbitrernim.

Revizijski sud je jasno naveo da je rešenjem Službe za pravne i inspekcijske poslove, koje je doneto po prijavi tužilje radi pripreme prostora za promenu poslovnog sedišta radnje, utvrđen privremeni prestanak poslovanja radnje u periodu od 27. jula 2005. godine do 27. jula 2006. godine. Stoga se tužena ne može smatrati odgovornom za eventualno nastalu materijalnu štetu, niti ima uslova za primenu člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kome oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi.

Ustavni sud konstatuje da iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i osporene presude proizlazi da je tuženi ponovno priključio stambeno-poslovni objekat tek u postupku prinudnog izvršenja, kao i da je utvrdio nepravilnosti u priključku lokala podnositeljke na vodovodnu mrežu, zbog čega je rešenje o odobrenju za izgradnju i upotrebnoj dozvoli bilo predmet preispitivanja, i zbog čega se vodio upravni spor. Stoga, zaključak revizijskog suda da tuženi nije odgovoran za nastalu štetu ni u preostalom periodu, od ponovnog prijavljivanja radnje - 27. jula 2006. godine do ponovnog prinudnog priključenja vode - 5. oktobra 2007. godine, nije nepravičan. Ovo tim pre što podnositeljka ni u postupku ustavnosudske zaštite nije pružila dokaze da je (i kako) okončan upravni spor koji se vodio oko zakonitosti odluke upravnog organa o izdavanju upotrebne dozvole. Ovakva ocena je, po mišljenju Ustavnog suda, svakako bila od značaja za odluku, s obzirom na to da pravnu, odnosno sudsku zaštitu mogu uživati samo radnje učinjene u svemu u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je ocenio da su, sa ustavnopravnog stanovišta, u konkretnom slučaju, bez značaja navodi podnositeljke da Vrhovni sud Srbije u presudi Rev. 4566/98 od 10. juna 1999. godine i presudi Rev. 3186/99 od 1. septembra 1999. godine "potvrđuje da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu kada bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoje usluge", imajući u vidu da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila navedene revizijske presude, te se ne može utvrtiti o kakvim je činjeničnim i pravnim situacijama reč.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), te je odlučio kao u izreci.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1) i čla na 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti