Ustavna žalba zbog nehitnog odlučivanja o žalbi na rešenje o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava, jer nadležni sudovi nisu hitno odlučili o njegovoj žalbi na rešenje o produženju pritvora, čime je narušen standard hitnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Z. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član oma 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. D . i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženih podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 14. marta 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede člana 84. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosilac ustavne žalbe i S. T. sa Skupštinom stambene zgrade zaključili ugovor o prenošenju prava trajnog korišćenja na ravnoj krovnoj terasi, radi sanacije ravnog krova i izgradnje stambenog prostora; da je Skupština stambene zgrade podnela tužbu radu utvrđenja ništavosti predmetnog ugovora; da je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev jer podnosilac ustavne žalbe i S. T. kao investitori nisu imali potrebnu saglasnost stanara za zaključivanje predmetnog ugovora, pri čemu je ocenjeno da su bez pravnog značaja naknadno date saglanosti tri vlasnika stanova za zaključenje ugovora; da je u osporenim parničnim presudama navedeno da je naknadna saglasnost bez pravnog značaja i iz razloga što je Ustavni sud doneo Odluku objavljenu 20. aprila 2011. godine i u smislu navedene Odluke potrebna je saglasnost svih vlasnika stanova za zaključenje predmetnog ugovora.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Stambena zgrada u ulici V . br. 39 u Beogradu je podnela tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv prvotužene S. T . i drugotuženog Z . D, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora zaključenog između tužioca i tuženih kao investitora, a kojim se prenosi tuženima pravo trajnog korišćenja na ravnoj krovnoj terasi, radi sanacije ravnog krova i izgradnje stambenog prostora, kao i radi predaje ravne krovne terase.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništvosti predmetnog ugovora, dok je odbio tužbeni zahtev za predaju ravne krovne terase. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da za zaključenje predmetnog ugovora tuženi nisu imali potrebnu saglasnost stanara, u smislu tada važeće odredbe člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada; da je naknadno data saglasnost tri vlasnika stanova bez pravnog značaja, jer je data nakon zaključenja predmetnog ugovora; da je naknadna saglasnost tri vlasnika stanova bez pravnog značaja, jer se u smislu Odluke Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, koja se primenjuje na konkretan parnični postupak koji nije pravnosnažno okončan, traži saglasnost svih vlasnika etažnih stanova u stambenoj zgradi za zaključenje ugovora, što ovde nije slučaj.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe tuženih da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju predmetnog ugovora na osnovu naknadne saglasnosti koju su dala tri vlasnika stanova; da je odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrđeno da odredba člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada u jednom delu nije u saglasnosti sa Ustavom i pošto sporni odnos parničnih stranaka koji je nastao pre dana objavljivanja te odluke nije pravnosnažno okončan, sledi da se navedena Odluka Ustavnog suda primenjuje u konkretnom slučaju i da je u skladu sa njom za zaključenje predmetnog ugovora potrebna saglasnost svih vlasnika stanova u toj zgradi, a to ovde nije slučaj.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom č lana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku dr ugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakonom o održavanju stambenih zgrada („ Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01 i 101/05), koji je važio u vreme zaključenja spornih ugovora, bilo je propisano: da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade mo že doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izg radnji objekta, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. s tav 1.); da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u st an ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.).

Zakonom o održavanju stambenih zgrada („ Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01, 101/05, 27/11-Odluka US i 88/11), izmenjenim Odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 27/11), propisano je: da skupština zgrade većinom od ukupnog broja članova mo že doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izg radnji objekta, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. s tav 1.): da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u st an ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.)

Zakonom o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je: da kad Ustavni sud utvrdi da zakon, atatut autonomomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorom, taj zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 58. stav 1.); da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 60. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud podseća da je Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrdio da odredbe člana 18. stav 1, u delu koji glasi „saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98 i 1/01), nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Ustavni sud je u ovoj odluci ocenio da su osporene odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada pružile mogućnost za proizvoljno i nepravedno lišenje svojine pojedinih etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade, te da osporenim odredbama nije obezbeđena jednakost, ravnopravnost i pravna sigurnost svih etažnih vlasnika u mirnom uživanju svojine na zajedničkim delovima zgrade, jer se omogućava licima koja imaju više od polovine ukupne površine posebnih delova zgrade da liše ostale etažne vlasnike njihove imovine u sopstvenu korist ili u korist trećih lica. Shodno navedenom, u Odluci Suda je istaknuto da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. Međutim, Ustavni sud napominje da ovakav pravni stav ne podrazumeva da se odluke o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade mogu doneti samo pod uslovom postojanja saglasnosti svih etažnih vlasnika.

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da u prilog ovakvog zaključka govori i činjenica da je Sud, Rešenjem IUz-729/2011 od 3. jula 2014. godine, odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 1. do 3. Zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 88/11), a koji je donet nakon objavljivanja Odluke IU-95/2006 u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i kojim je predviđeno da se većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade donose odluke o izvođenju radova na sanaciji krova, pretvaranju zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor i pripajanju zajedničke prostorije susednom stanu ili poslovnoj prostoriji. Ustavni sud je, baveći se pitanjem saglasnosti novih zakonskih rešenja sa njegovim ocenama i stavovima iznetim u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, našao da „pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade“ znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne i da se ovakve odluke mogu doneti isključivo jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika.

Vraćajući se na konkretni slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporenim parničnim presudama pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO, kojim se podnosiocu ustavne žalbe i drugom investitoru prenosi pravo trajnog korišćenja na ravnoj krovnoj terasi radi sanacije ravnog krova i izgradnje stambenog prostora, jer podnosilac i drugi investitor, u smislu odredbe člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada, nisu imali potrebnu saglasnost vlasnika stanova. Takođe, u osporenim parničnim presudama je ocenjeno da nisu ispunjeni ni uslovi za konvalidaciju predmetnog ugovora, na osnovu naknadne saglasnosti koju su dali tri vlasnika stanova, jer se u skladu sa Odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, koja se primenjuje u konkretnom slučaju, za zaključenje predmetnog ugovora traži saglasnost svih vlasnika stanova u toj zgradi, a to ovde nije slučaj.

Ustavni sud nalazi da stanovište izraženo u osporenim parničnim presudama predstavlja očigledan propust u tumačenju navedene Odluke Ustavnog suda I U-95/2006 od 17. marta 2011. godine, jer, kako je već istaknuto, pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost, nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne da je za odluku o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničkih delova zgrade potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući ishod parničnog postupka (videti presudu u predmetu ESLjP Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, kao i mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije, broj predstavke 30544/96, stav 28.), našao da je u osporenim parničnim presudama proizvoljno primenjeno merodavno materijalno pravo kada je Odluka Ustavnog suda protumačena tako da je za promenu namene zajedničkih delova zgrade potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade.

Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-6443/2012 od 14. maja 2015. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2192/12 od 8. januara 2014. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi tuženih podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13112/10 od 24. oktobra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na jednaku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe samo usputno i neobrazloženo pozvao na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, a da se sadržina ustavne žalbe u suštini odnosi samo na osporavanje parničnih presuda, kao i da se zahtevom iz ustavne žalbe izričito traži samo poništaj osporenih presuda. Stoga se Sud nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

7. Ustavni sud ukazuje da član 84. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe, ne jemči nijedno ustavno pravo, te ne može biti osnov za podnošenje ustavne žalbe. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Uzimajući u obzir da je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i prvotuženoj S. T, koja nije podnela ustavnu žalbu, a nalazi se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6443/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 965/2018: Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• Už 712/2017: Odbijanje ustavne žalbe povodom odobrenja za adaptaciju tavanskog prostora u zgradi
• Už 8284/2016: Odbijanje ustavne žalbe protiv odobrenja za adaptaciju zajedničkih prostorija zgrade