Odbijena ustavna žalba u vezi sa zastarelošću potraživanja iz komisionog posla

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je utvrđena zastarelost potraživanja. Sud je ocenio da tumačenje Sporazuma o pitanjima sukcesije od strane redovnih sudova, koje ne podrazumeva prekid zastarevanja, nije proizvoljno niti povređuje ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „BNT Holding“ d.d. iz Novog Travnika, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i „BNT Holding“ d.d. izjavljena protiv delimične presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4477/07 od 12. juna 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9440/08 od 7. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 321/09 od 15. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „BNT Holding“ d.d. iz Novog Travnika, Bosna i Hercegovina, su 9. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Borovčanina, advokata iz Beograda, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca sa obrazloženjem da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da prema shvatanju podnosilaca, Sporazum o pitanj ima sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da je prvostepeni sud praktično odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje, jer im je onemogućeno pravo na dokazivanje; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se takođe poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom ne može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom delimičnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4477/07 od 12. juna 2008. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P. 4477/07 od 20. novembra 2008. godine , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tuženi Javno preduzeće Jugoimport – SDPR iz Beograda da im isplati iznos od 271.670,85 američkih dolara, na ime glavnog duga.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9440/08 od 7. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena delimična presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4477/07 od 12. juna 2008. godine, čiji je sastavni deo i rešenje o ispravci presude od 20. novembra 2008. godine.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Prev. 321/09 od 15. septembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9440/08 od 7. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su tuženi i pravni prethodnik tužioca drugog reda, ovde podnosioca ustavne žalbe „BNT Holding“ d. d, zaključili ugovor o izvozu naoružanja u Narodnu Republiku Angolu; da je tuženi imao položaj komisionara sa obavezom da naoružanje proda kupcu u svoje ime, a za račun pravnog prethodnika tužioca drugog reda; da je ugovorom bilo predviđeno da će ino-partner platiti avans u visini od 15%, a preostalih 85% biće plaćeno u deset jednakih polugodišnjih rata, s tim da prva rata dospeva 31. decembra 1986. godine; da je obaveza tuženog bila je da devizni priliv doznači u korist računa pravnog prethodnika tužioca drugog reda u roku od sedam dana od prispeća deviznog priliva na račun tuženog; da je na dan 31. decembar 1990. godine ostalo neisplaćeno potraživanje od ino-partnera u utuženom iznosu od 271.670,85 američkih dolara; da iz odredaba ugovora proizilazi da je potraživanje tužioca dospelo u toku 1991. godine; da kako je do zastoja zastarelosti potraživanja došlo za vreme ratnog stanja na teritoriji Bosne i Hercegovine u periodu od 6. aprila 1992. godine pa do 21. novembra 1995. godine, a da je tužba podneta 1. juna 2007. godine, to su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog osnovan, te su odbili tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati glavni dug, pravilno primenjujući odredbe člana 361. stav 1. i člana 374. u vezi sa članom 780 st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, ceneći pri tom da su tužioci zahtev za kamatu postavili od 1. januara 1991. godine; da je neosnovan navod revizije da određivanjem datuma za kamatu tužioci nisu odredili dan dospeća, te da je zaključak sudova da je potraživanje zastarelo u suprotnosti sa pravnim institutom komisionog posla i odredbama zaključenog komisionog ugovora; da je pogrešno stanovište tužilaca da se za slučaj da strani kupac nije izvršio plaćanje početak toka zastarevanja ima računati od momenta kada je tuženi kao izvoznik i ugovorna strana u poslu sa ino-kupcem izgubio sva svoja izvorna i neposredna prava prema stranom kupcu; da bi ovako rezonovanje tužilaca obesmislilo institut zastarelosti; da prema odredbi člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom nije nešto drugo propisano; da je prema ugovornim odredbama obaveza tuženog bila da komitentu u roku od sedam dana preda uplatu koju je primio po osnovu komisionog posla izvršenog za njegov račun; da ukoliko uplatu nije primio, a s obzirom na to da se ne radi o del credere komisionu, komisionar je bio dužan da na komitenta u smislu člana 780. Zakona o obligacionim odnosima prenese sva potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem licu sa kojim je obavio posao u ime i za račun komitenta; da neispunjenje navedenih ugovornih obaveza komisionara daje pravo komitentu da u smislu člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva ispunjenje obaveze, što u konkretnom slučaju znači da je pravni prethodnik tuženog drugog reda istekom ugovorenih rokova od tuženog imao pravo zahtevati isplatu svega onoga što je primljeno po osnovu posla izvršenog za račun komitenta, odnosno prenos potraživanja i ostalih prava stečenih prema trećem licu sa kojim je tuženi obavio posao u svoje ime, a za račun komitenta; da imajući u vidu odredbe ugovora, kao i činjenicu da je poslednja rata ino-partnera trebalo da bude plaćena 30. juna 1991. godine, pravni prethodnik tužioca drugog reda je od tuženog mogao zahtevati prenos sredstava ako su ista isplaćena , odnosno prenos potraživanja , najkasnije nakon isteka sedmog dana od dospelosti poslednje rate za isplatu, odnosno počev od 7. jula 1991. godine , od kad a mu i teče rok zastarelosti u smislu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud; da se stoga početak toka zastarelosti iz internog odnosa komitenta i komisionara ne može vezivati za gubitak izvornih i neposrednih prava komisionara prema trećem lipu iz eksternog odnosa; da je neosnovano i pozivanje tužilaca na institut naknade štete zbog nepostupanja tuženog u smislu člana 780. Zakona o obligacionim odnosima, jer i po tom osnovu potraživanje tužilaca je zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravni prethodnik tužioca drugog reda za štetu i lice koje mu je štetu pričinilo, s obzirom na to da se radi o šteti zbog neispunjenja ugovorne obaveze, imao saznanje istekom krajnjeg roka za prenos sredstava po predmetnom ugovoru; da je neosnovano i bez pravnog utemeljenja u Sporazumu o pitanjima sukcesije stanovište tužilaca da je Sporazumom konstituisana neoboriva pretpostavka, odnosno fikcija, postojanja uzroka zastoja zastarevanja za sve vreme počev od datuma koji je uzet kao dan raspada SFRJ 31. decembra 1990. godine do 3. juna 2004. godine kada je stupio na snagu Sporazum o pitanjima sukcesije na snagu; da je poveriocima pristup sudovima u Republici Srbiji bio omogućen sve vreme, bez obzira na državljanstvo parničnih stranaka, te da se za poverioce iz Bosne i Hercegovine samo ratno stanje na njihovoj teritoriji može smatrati kao objektivna okolnost koja ih je onemogućila da svoje potraživanje ostvare pred sudom u Srbiji.

4. Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine, u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da obezbedi sprovođenje odredbi ovog sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge Države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane Država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine , uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, bi ti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i dr ugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu Država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi“, broj 30/72) kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pored toga, odredbom člana 28. Bečke konvencije je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).



5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 374. stav 1. ZOO . Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizilazi volja Država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba Sporazuma se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe ZOO kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa navedenim odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu, kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Konačno, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba ZPP koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 7. jula 1991. godine. Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na postupanje prvostepenog suda koji je odbio dokazne predloge podnosilaca ustavne žalbe i time im povredio „pravo na dokazivanje“, Ustavni sud, pre svega, napominje da iz principa procesne ravnopravnosti parničnih stranaka, proizilazi i njihovo pravo na predlaganje dokaza i izvođenje predloženih dokaza, iako samo to pravo nije izričito garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Navedeno pravo nije apsolutno, a zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, u konkretnom slučaju, postupajući redovni sudovi arbitrerno i proizvoljno primenili procesna pravila. Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi ustavne žalbe nisu osnovani. Naime, saglasno odredbi člana 221. stav 2. ZPP, nadležni sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizilazi da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude, čim se sredstvo odbrane koje je uzeo u razmatranje, pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalno-pravni prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog osnovan, te stoga nije ni bilo potrebe da se izvode drugi dokazi. Iz svega navedenog, proizilazi da procesna pravila nisu na arbitreran i proizvoljan način primenjena na štetu podnosilaca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim navodima kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 3916/2011: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja
• Už 1468/2009: Odbijanje ustavne žalbe povodom zastarelosti potraživanja iz perioda SFRJ
• Už 3923/2011: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja
• Už 2291/2009: Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja nakon raspada SFRJ