Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Prekomerno trajanje postupka pripisano je neefikasnosti prvostepenog i drugostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz Manastirice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1944/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 544/97) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T. iz Manastirice je, 14. marta 2014. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Petrovca na Mlavi, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1944/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je još 1997. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv tuženih D. V. i S. V, radi tekovine i da je postupak pravnosnažno okončan tek 27. januara 2014. godine, dakle posle 17 godina, čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je „da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu kako bi podnositeljka shodno članu 90. Zakona o Ustavnom sudu mogla da se obrati Komisiji radi sporazuma o naknadi štete iz čega proizlazi da je zahtevala naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P. 1944/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. juna 1997. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv B. T, radi tekovine. Predmet je dobio broj P. 544/97.

Tuženi je 18. jula 1997. godine podneo protivtužbu i predmet po protivtužbi je zaveden pod brojem P. 665/97 .

Na ročištu od 3. septembra 1997. godine spojeni su predmeti po tužbi i protivtužbi radi vođenja jedinstvenog postupka i određeno je da se predmet dalje vodi pod brojem P. 544/97.

Pred Opštinskim sudom u Petrovcu na Mlavi bilo je održano 15 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične strane, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska pozvanih svedoka.

Podneskom od 8. oktobra 1998. godine tužilja je bliže opredelila imovinu koja je predmet spora, a 7. juna 1999. godine posle nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, bliže je opredelila imovinu.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je odlučio presudom P. 544/97 od 10. decembra 1999. godine, dok je rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 590/2000 od 26. juna 2000. godine ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je 24 ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke u više navrata, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: šest zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, tri zbog nedolaska pozvanih svedoka, dva zbog nedobijanja tražene dokumentacije od banke u Austriji, jedno na zahtev punomoćnika tuženih, dva na zahtev punomoćnika tužilje.

Postupak je bio u prekidu od 30. septembra 2007. do 13. decembra 2007. godine zbog smrti tuženog B.T. i od 13. decembra 2007. godine na mesto pok. B.T. u parnicu stupaju njegovi naslednici D.V. i S.N.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je odlučio presudom P. 695/07 od 11. avgusta 2008. godine, a Okružni sud u Požarevcu je presudom Gž. 1603/08 od 15. aprila 2009. godine delimično potvrdio navedenu prvostepenu presudu, a delimično je ukinuo i predmet je u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok tri ročišta nije bilo održano bez navođenja razloga.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1944/10 od 13. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je prema tuženim D. V. i S. N, pravnim sledbenicima pok. tuženog, da je tužilja po osnovu zajedničke tekovine sa pok. B.T, vlasnica ½ nepokretnosti navedenih u izreci; u stavu prvom - a izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje da tužena S.N. preda navedene nepokretnosti u državinu tužilji; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tužilja po osnovu tekovine sa pok. B.T. vlasnica ½ deviznih sredstava stare devizne štednje, koja ukupno iznosi 81.051,00 evra; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je tužilja po osnovu tekovine sa pok. B.T, vlasnica ½ pokretnih stvari, bliže navedenih u izreci; u stavu četvrtom izreke, utvrđeno je da nema pravne važnosti ugovor o doživotnom izdržavanju R. 279/01 od 18. januara 2001. godine, zaključen između pok. B.T, kao primaoca izdržavanja i tužene D.V, kao davaoca izdržavanja, i to u delu koji se odnosi na tekovinski udeo tužilje utvrđen ovom presudom; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja po osnovu zajedničke tekovine sa pok. B.T. vlasnica ½ od nepokretne imovine, stečene po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju Ov. 150/62, zaključenog između pok. P.M, kao primaoca izdržavanja i pok. B.T, kao davaoca izdržavanja, i ugovora o doživotnom izdržavanju R. 1/84, zaključenog između pok. M.M, kao primaoca izdržavanja i pok. B.T, kao davaoca izdržavanja; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan višak protivtužbenog zahteva do ¾ za devizna novčana sredstva, kao predmet ugovora o doživotnom izdržavanju R. 279/01 , i to 1.488,00 evra sa domicilnom kamatom, kao i za do ¾ određenih pokretnih stvari, koje predstavljaju zaostavštinu pok. B. T; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužilje D.V. da je ona po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 270/01 od 1. avgusta 2001. godine i nasleđa iza smrti pok. B.T, vlasnik na ¾ deviznog iznosa od 1.488,00 evra i određenih pokretnih stvari i odbijen je kao neosnovan i protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je protivtužilja D.V. po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 270/01 od 1. avgusta 2001. godine i nasleđa iza smrti B.T, vlasnica na ¾ deviznih sredstava na računu „ Eurobank EFG“; u stavu osmom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužilje D.V, da se utvrdi da je protivtužilja, po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 270/01 od 1. avgusta 2001. godine i nasleđa iza smrti B.T. vlasnica na ¾ deviznih sredstava koja se nalaze u Austriji, na računu Rajfajzen banke; u stavu devetom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužilje D.V. da se utvrdi da je protivtužilja, po osnovu ugovora o doživotnoj izdržavanju R. 270/01 1. avgusta 2001. godine i nasleđa iza smrti B.T, vlasnica na ¾ nepokretnosti k.p. … i njive u KO Požarevac; u stavu desetom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjima Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1944/10 od 4. aprila 2011. godine i 5. septembra 2013. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1944/10 od 13. decembra 2010. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7243/13 od 27. januara 2014. godine u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih strana i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1944/10 od 13. decembra 2010. godine, ispravljena rešenjima istog suda P. 1944/10 od 4. aprila 2011. godine i 5. septembra 2013. godine, u stav ovima prvom, prvom-a, drugom, trećem, četvrtom, delu stava petog njene izreke, u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja po osnovu zajedničke tekovine sa pok. B.T, vlasnica ½ nepokretne imovine, stečene po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 1/84, zaključenog između pok. M.M, kao primaoca izdržavanja i pok. B.T, kao davaoca izdržavanja, na bliže navedenim nepokretnostima, stavu šestom, sedmom, osmom, devetom i desetom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava petog izreke, tako što je utvrđeno da je tužilja vlasnica ½ nepokretne imovine, stečene po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju Ov. 150/62, zaključenog između pok. P.M. kao primaoca izdržavanja i pok. B.T. kao davaoca izdržavanja.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/92, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 4. juna 1997. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao 16 godina i sedam meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je drugu prvostepenu presudu doneo nakon više od osam godina od ukidanja prve prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, a takođe odgovornost snosi i drugostepeni sud, pred kojim je postupak trajao tri godine do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen jer je postupajući sud odlučivao o više tužbenih zahteva, kao i o protivtužbi, na strani parničnih stranaka je učestvovalo više lica, a takođe sud je tokom parnice morao da sprovede obiman dokazni postupak radi razrešenja većeg broja kako spornih činjeničnih tako i spornih pravnih pitanja.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja, dok je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer dva ročišta nisu bila održana na zahtev njenog punomoćnika.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1944/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 544/97), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu do 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.