Odluka o povredi prava zbog proizvoljne primene propisa o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer Apelacioni sud nije razmotrio navode o zastoju zastarelosti potraživanja naknade štete zbog ratnih sukoba. Osporena presuda je poništena i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Z . iz O . kod K, Republika Hrvatska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Z . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14295/10 od 11. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14295/10 od 11. novembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 od 14. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Z . iz O . kod K, Republika Hrvatska , podneo je 18. januara 201 1. godine, preko punomoćnika R. K , advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14295/10 od 11. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio da je podnosiocu šteta prouzrokovana kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ SRJ , za koje je propisan rok zastarevanja krivičnog gonjenja od 15 godina ; da je štetni događaj (ranjavanje) nastupio 23. aprila 1992. godine , a da je tužba podne ta 10. marta 200 8. godine, zbog čega je , u konkretnom slučaju , nastupila zastarelost potraživanja naknade štete; da je podnosilac u parničnom postupku dokazao da je postojao zastoj zastarelosti potraživanja naknade štete, s obzirom na to da se do avgusta 1995. godine nalazio na području K, kao pripadnik pozadinske jedinice Vojske Republike Srpske krajine, kada je u akciji "Oluja" izbegao iz K; da je, u smislu odredbe člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, podnosiocu, zbog oružanih sukoba na području njegovog prebivališta i neposredne opasnosti od tih sukoba, bilo nemoguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete; da zastoj zastarevanja u takvim slučajevima postoji i prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine; da je sudska praksa u poslednjih deset i više godina nedvosmisleno stala na stanovište da zastarevanje ne teče za potraživanja poverilaca koji imaju sedište, odnosno prebivalište na teritoriji na kojoj je proglašena neposredna ratna opasnost ili ratno stanje; da su na istom činjeničnom i pravnom osnovu redovni sudovi usvajali tužbene zahteve drugih tužilaca i donosili presude koje su izvršene; da je isto veće Apelacionog suda u Beogradu, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donelo dijametralno različitu presudu u odnosu na presudu koja se ustavnom žalbom osporava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. marta 2008. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete, kao posledice ranjavanja u toku vršenja vojne službe.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 od 14. septembra 20 09. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je tužena obavezana da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete po svim vidovima, isplati ukupan iznos od 1.355.000 dinara, sa zateznom kamatom počev od 14. septembra 2009. godine do konačne isplate, kao i sve troškove parničnog postupka, dok je deo tužbenog zahteva za isplatu preko dosuđenih do traženih iznosa odbijen kao neosnovan .

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14295/10 od 11. novembra 2010. godine preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 od 14. septembra 20 09. godine, na taj način što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ranjen 23. aprila 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine, kao pripadnik bivše JNA, u sukobu sa paravojnom formacijom Republike Hrvatske; da je tužilac usled ranjavanja pretrpeo teške telesne povrede, da se od posledica lečio u bolnici do 2. maja 1992. godine i da je tužbu podneo 10. marta 2008. godine; da Apelacioni sud prihvata činjenične zaključke prvostepenog suda koji se tiču vremena i mesta ranjavanja tužioca, zatim radnji, posledica i uzročno-posledičnih veza štetnog događaja, kao i pripadnosti tužioca u vreme njegovog ranjavanja; da bi, po oceni Apelacionog suda, tužena bila odgovorna za sve posledice štetnog događaja da se u toku postupka nije branila isticanjem prigovora zastarelosti potraživanja; da je prvostepeni sud, umesto da usvoji istaknuti prigovor zastarelosti i odbije tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, našao da potraživanje tužioca nije zastarelo, zato što se tužilac još uvek leči; da lečenje tužioca od posledica ranjavanja ne odlaže dospelost njegovog prava na naknadu tzv. ratne štete, niti početak toka zastarelosti tog potraživanja; da je šteta tužiocu pričinjena u oružanoj akciji organizovanoj od strane bivše države SFRJ i njenih vojnih organa vlasti na sprečavanju paravojnih formacija Republike Hrvatske u vršenju krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ SFRJ; da imajući u vidu da radnja štetnog događaja sadrži obeležja navedenog krivičnog dela, to je potraživanje tužioca dospelo sa izvršenjem tog krivičnog dela; da je odmah nakon ranjavanja, odnosno sutradan, počeo teći rok zastarelosti krivičnog gonjenja od petnaest godina, koji se na osnovu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, računa i kao rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela; da su se obe grupe posledica ranjavanja (fizički bol i strah i duševni bolovi zbog naruženosti i umanjenja opšte životne aktivnosti) kod tužioca manifestovale u roku od petnaest godina; da je tužilac u odnosu na nematerijalnu štetu koja se javila u trenutku ranjavanja imao gotovo petnaest godina da od tužene traži prinudnu naplatu tih vidova nematerijalne štete; da se pomenuti rok vremenom faktički smanjivao kada su u pitanju indirektene posledice ranjavanja, što je logično, s obzirom na to da su neke posledice kasnije nastupile i da je tužilac imao vremensku razliku za podnošenje tužbe od momenta njihovog nastupanja do isteka roka od petnaest godina; da je, prema tome, protekom roka od petnaest godina tužilac izgubio pravo prinudne naplate svih potraživanja nematerijalne štete koja su dospela u okviru tog roka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (član 382. stav 1.) ; da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da a ko zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a a ko je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 i 24/94) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SFRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u suštini, ukazuje na pogrešnu primenu merodavnog materijalnog prava, koje se ogleda u tome da Apelacioni sud u Beogradu, u postupku donošenja osporene drugostepene presude, nije primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan zastoj zastarelosti potraživanja.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je osporen a drugostepena presud a zasnova na na činjenici da je potraživanje podnosioca prema tuženo j zastarelo na osnovu odredbe člana 377. stav 1. ZOO. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, u postupku donošenja osporene drugostepene presude, nije uzeo u obzir navode podnosioca iz podneska od 16. juna 2008. godine i odgovora na žalbu od 19. marta 2010. godine, da je i pre i nakon ranjavanja živeo na području K, koji je bio zahvaćen oružanim sukobima, zbog čega sve do avgusta 1995. godine, kada je u akciji "Oluja" napustio ovo područje, nije mogao da podnese tužbu sudu. Podnosilac se u ovim podnescima pozvao na odredbu člana 383. ZOO, ističući da je zastarevanje njegovog potraživanja naknade nematerijalne štete u periodu do avgusta 1995. godine bilo u zastoju. Ove tvrdnje podnosilac je ponovio i u ustavnoj žalbi.

Po shvatanju Ustavnog suda, propust Apelacionog suda u Beogradu da oceni navode podnosioca o postojanju ratnih sukoba i vojnih operacija na području mesta njegovog prebivališta (K.), kao i uticaj ove činjenice na tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, odnosno da li je postojanje ratnih sukoba moglo imati za posledicu nemogućnost podnosioca da se do avgusta 1995. godine obrati sudu, posledično je doveo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca.

Ustavni sud podseća na opštepoznatu činjenicu da je operacija hrvatske vojske, poznata pod nazivom "Oluja", izvedena u periodu od 4. do 7. avgusta 1995. godine, da je u toj akciji grad K. stavljen pod kontrolu hrvatske vojske i da su tada zvanično okončane vojne operacije na području Republike Srpske krajine. Ustavni sud ukazuje i na stav izražen u Odluci Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine, čija se suština ogleda u sledećem: da primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti potraživanja iz ZOO nije isključena ni kada je u pitanju prvilegovani rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO; da bi se isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava moglo doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen na osnovu člana 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da de facto bude kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO; da p rema odredbi člana 377. ZOO, prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, te da to isto važi i za zastoj zastarevanja; da iz svega navedenog proizlazi da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.) , bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakonika koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14295/10 od 11. novembra 2010. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 od 14. septembra 2009. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da će Apelacioni sud u Beogradu iznova odlučivati o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1272/08 od 14. septembra 2009. godine, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe kojima je ukazano na povredu podnosiočevog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava zbog proizvoljne primene propisa o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti