Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane revizijskog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo i zanemario ključne dokaze prilikom odlučivanja o solidarnoj odgovornosti novoosnovanog društva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . d . „S . K .“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. d . „S . K .“ Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3113/16 od 17. oktobra 2016. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. d . „S . K .“ Beograd je, 5. januara 2018. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih članom 32. stav 1. i člana 83. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž . S .“ a.d, koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. do 151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da privredno društvo „Ž. S .“ a.d. Beograd nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da sporazum o preuzimanju tužioca i aneks ugovora o radu koji je sa njim zaključen ne mogu biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd, koji i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena odvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može da bude osnov nastanka takve obaveze; da su kroz Plan statusne promene, koji sadrži i deobni bilans, na podnosioca ustavne žalbe preneta jednaka vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž. S .“ a.d. Beograd; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgusta 2015. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporenog akta, kao i da proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac T.K. je podneo tužbu Osnovnom sudu u Subotici protiv tuženih „Ž. S .“ a.d. Beograd i podnosioca ustavne žalbe , kojom je tražio da se tuženi obavežu da mu, na ime razlike između isplaćene zarade i pripadajućih iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada u periodu od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine, isplati opredeljene novčane iznose.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 183/16 od 14. jula 2016. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi „Ž. S .“ a.d. da na ime razlike uvećane zarade za rad u smenama za period od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine, isplati tužiocu ukupan iznos od 39.069,53 dinara, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke, usvojen je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog A.d. „S . K .“ i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu navedeni tuženi solidarno sa tuženim „Ž . S .“ a.d. isplati traženi iznos uvećane zarade za period od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine, i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate; u stavu trećem izreke, obavezan je tuženi „Ž. S .“ a.d. da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.660,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate; u stavu četvrtom izreke, obavezan je tužilac da tuženom A.d. „S . K .“ naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3113/16 od 17. oktobra 2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog „Ž . S .“ a.d. i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Subotici P1. 183/16 od 14. jula 2016. godine.

U obrazloženju presude, pored ostalog, je navedeno: da su Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog „Ž . S .“ Beograd 2. jula 2015. godine izvršene statusne promene osnivanjem novih akcionarskih društava koja su stekla svojstvo pravnih lica sa danom 10. avgustom 2015, godine kada su upisana u registar APR; da je Protokolom o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž . S .“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine predviđeno da se obaveze po osnovu „dugoročnih rezervisanja“ za sudske sporove i obaveze zaposlenih do statusne promene 10. avgusta 2015. godine prenose u početni bilans tuženog „Ž. S .“ a.d. Beograd, čime je isti subjekt preuzeo sve obaveze prema zaposlenima nastale do statusne promene; da statusna promena tuženog „Ž. S .“ a.d. od 9. avgusta 2015. godine nema značaja za obavezu tuženog za isplatu uvećanih zarada tužiocu jer se radi o obavezama koje se odnose na period rada tužioca kod tuženog „Ž. S .“ a.d, koji nije brisan iz sudskog registra, a po Protokolu od 24. juna 2016. godine preuzeo je iste obaveze.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine , u stavu prvom izreke , prihv aćeno je odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3113/16 od 17. oktobra 2016. godine, kao izuzetno dozvoljenoj; u stavu drugom izreke, preinač ena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3113/16 od 17. oktobra 2016. godine i presuda Osnovnog suda u Subotici P1. 183/16 od 14. jula 2016. godine u odbijajućem delu, u odnosu na tuženog A . d . „S . K .“ Beograd, tako što je obavezan isti tuženi da tužiocu solidarno sa tuženim „Ž . S .“ a.d, na ime razlike uvećane zarade za rad u smenama za period od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine isplati iznos od 39.069,53 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenom u usvajajućem delu izreke prvostepene presude, kao i u odnosu na odluku o troškovima postupka, tako što je tuženi „S. K .“ obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati 92.760,00 dinara.

U obrazloženju presude je navedeno: da je tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog A.d. „Ž . S .“ Beograd, a u spornom periodu je obavljao, prema zaključenom ugovoru o radu, poslove bravara za održavanje kočionih uređaja u Sektoru za održavanje voznih sredstava u Subotici, da je tuženi „Ž. S .“ Beograd prema pojedinačnom kolektivnom ugovoru tuženog, tužiocu isplaćivao zaradu uvećanu za 4% na ime smenskog rada; da dosuđeni iznos predstavlja razliku između zarade koja je tužiocu isplaćena u spornom periodu od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine, koja u sebi sadrži uvećanje od 4% po osnovu smenskog rada i iznosa koji bi primio sa uvećanjem od 26%; da je 10. avgusta 2015. godine došlo do statusnih promena kod tuženog A.d. „Ž. S .“ Beograd – osnivanjem novih akcionarskih društava, među kojima je i tuženi A.d. „S. K .“ Beograd, pa je tužilac sa navedenim novoosnovnim društvom, 1. septembra 2015. godine zaključio aneks broj 5 ugovora o radu, za obavljanje istih poslova; da je tužilac podneo tužbu protiv A.d. „Ž . S .“ Beograd i A.d. „S. K .“, sa zahtevom da se tuženi solidarno obavežu da mu isplate traženu razliku u zaradi za period od 1. januara 2014. do 30. juna 2014. godine, po osnovu rada u smenama; da su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za iznos od 39.069,53 dinara, sa pripadajućom kamatom, obavezujući samo tuženog A.d. „Ž. S .“ Beograd na isplatu dosuđenog iznosa, dok su u odnosu na tuženog A.d. „S. K .“ Beograd odbili tuženi zahtev, nalazeći da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije istaknut od strane ovog tuženog, a da je tužilac u spornom periodu radio kod tuženog A.d. „Ž . S .“ Beograd, koji nakon izvršenih statusnih promena nije prestao da postoji (nije brisan iz Registra), a da osnivanje novih akcionarskih društava ne dovodi do solidarne obaveze tuženih po samom zakonu, niti je tužilac dokazao da je njihova solidarna obaveza nastala na osnovu sporazuma o deobi ili nekog drugog sporazuma; da Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom ocene osnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije tuženog A.d. „S . K .“ Beograd i njegove solidarne obaveze za isplatu traženog iznosa: da je odredbom člana 147. Zakona o radu propisano da u slučaju statusne promene u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da su prava i obaveze društva prenosioca i društva sticaoca, regulisane i odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14 i 5/15) po kome, društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem, za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drukčije ugovoreno; da primenom citiranih zakonskih odredaba na napred utvrđeno činjenično stanje proizlazi da zakonom jeste predviđena solidarna obaveza društva prenosioca i društva sticaoca, jer preuzimanje ugovora o radu predstavlja obavezu poslodavca – novoosnovanog društva od momenta zasnivanja radnog odnosa zaposlenih, a ne od momenta preuzimanja zaposlenog i zaključenja aneksa ugovora o radu zaposlenog sa novoosnovanim preduzećem, jer zaključeni i preuzeti ugovor, u slučaju statusnih promena, podrazumevaju ispunjenje obaveza nastalih i po ranijem ugovoru, osim ako aktima o statusnim promenama nije drukčije odlučeno; da imajući u vidu odredbe člana 7. stav 2. i člana 228. Zakona o parničnom postupku, kojima je regulisano pravilo o teretu dokazivanja, po kojima je svaka stranka dužna da sudu iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, upravo na tuženom A.d. „S . K .“ Beograd bio teret dokazivanja činjenica koje utiču na prestanak ili nepostojanje njegove solidarne obaveze sa tuženim A.d. „Ž . S .“ Beograd; da kako ovaj tuženi nije postupio na ovaj način, jer nije dokazao da je aktima o izvršenim statusnim promenama (ili nekim drugim sporazumom) drugačije ugovoreno, odnosno nije dokazao da je bilo kojim aktom ili sporazumom isključena njegova solidarna obaveza za potraživanje zaposlenog prema društvu prenosiocu, nastalog pre preuzimanja i zaključenja aneksa ugovora o radu sa tim zaposlenim, to je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog A .d. „S . K .“ Beograd, a tužbeni zahtev u odnosu na njega je osnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži o značenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine - predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to - imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice - društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je od preuzeo, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (A.d. „I . Ž . S .“ i A.d. za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput društva prenosioca priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skupština društva, u formi odluke, odobrava usvojen plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojilo nacrt plana podele, koji je, potom, skupština tog društva, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač ovog privrednog društva, Vlada Republike Srbije je, rešenjem od 2. jula 2015. godine, dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene ovog društva. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiocem zaključen aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod društva prenosioca.

Stanovište Vrhovnog kasacionog suda je da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem, a ne ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužiocu isplati razliku u zaradi po osnovu smenskog rada. Vrhovni kasacioni sud takvo stanovište temelji na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je, prima facie , ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe automatski prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prethodnog poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, u vezi sa tim, nužno mora praviti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, uključujući i tužioca, kao ni dokaze o aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti iz člana 505. stav 1. tačka 2) Zakona o privrednim društvima, osim tvrdnje da deobni bilans između društva prenosioca i društava sticalaca nije usvojen.

Ustavni sud konstatuje da je Odluka o statusnoj promeni privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd od 11. maja 2015. godine, čiji je sastavni deo Plan podele tog pravnog lica (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20), izvedena kao dokaz u prvostepenom postupku. Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim Planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora. Podnosilac ustavne žalbe je u parničnom postupku ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, u početni bilans tog društva (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku. Obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa Protokolom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena.

Ustavni sud ukazuje da redovni sudovi nisu dužni da daju detaljne odgovore na svako pitanje koje se u toku postupka postavi, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, presude od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, broj predstavke 18064/91, stav 28 . i Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, stav 29.). Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud nalazi da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, koji je takođe izveden kao dokaz u prvostepenom postupku, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre , Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je iste stavove izrazio i u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju, a povodom ustavne žalbe istog podnosioca.

Takođe, Ustavni sud je na sednici održanoj 29. decembra 2020. godine doneo Odluku Už-5949/2017 kojom je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu A . d . „S . K .“ Beograd i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 68/17 od 22. februara 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; u tački 2. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 68/17 od 22. februara 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2893/16 od septembra 2016. godine; u tački 3. izreke odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja iz tačke 1.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao isti podnosilac u predmetu Už-5949/2017.

Ustavni sud takođe ukazuje da je doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi istog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određen dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj Odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, a ne i prema trećim licima.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 297/17 od 8. juna 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3113/16 od 17. oktobra 2016. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane revizijskog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti