Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o preobražaju radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke kojoj je odbijen zahtev za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme. Sud je ocenio da je primena materijalnog prava od strane redovnih sudova bila ustavnopravno prihvatljiva i da nije bilo povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. J. protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1243/10 od 23. februara 2011. godine, Okružnog suda u Vranju Gž1. 189/09 od 9. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Vranju P1. 717/07 od 14. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz V. je 30. maja 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1243/10 od 23. februara 2011. godine, Okružnog suda u Vranju Gž1. 189/09 od 9. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Vranju P1. 717/07 od 14. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su redovni sudovi tokom postupka povredili pravo podnositeljke na pravično suđenje, arbitrernom primenom materijalnog prava; da je u toku postupka nesporno utvrđeno da je podnositeljka 2001. godine zasnovala radni odnos kod preduzeća "K." d.o.o, na osnovu odluke o izboru, kada je stupila na rad, bez zaključenog ugovora o radu; da je ta činjenica, koju tuženi nije uspeo da opovrgne, bila najrelevantnija za presuđenje, imajući u vidu član 18. tada važećeg Zakona o radu, koji je propisivao zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, u slučaju da poslodavac pre stupanja na rad ne zaključi ugovor o radu sa zaposlenim; da je preduzeće "K." d.o.o. kasnije pripojeno preduzeću "G. i." d.o.o. iz V. b, koje je preuzelo sve radnike preduzeća "K." d.o.o, s tim da su svi radnici, uključujući i podnositeljku, kod već zasnovanog radnog odnosa, pod pritiskom bili u obavezi da zaključe nove ugovore o radu na određeno vreme; da sudovi nisu cenili ništavost novih ugovora o radu, s obzirom na to da u radnom pravu ne postoji institut pretvaranja radnog odnosa na neodređeno vreme u radni odnos na određeno vreme; da su sudovi, takođe, izrazili nepravičan stav, prema kome samo pripajanje preduzeća "K." d.o.o. preduzeću "G. i." d.o.o. nije predstavljalo kontinuitet već zasnovanog radnog odnosa podnositeljke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odluku objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke osporene presude Opštinskog suda u Vranju P1. 717/07 od 14. januara 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje D. J, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se prema tuženom "G. i." d.o.o. V. b. utvrdi da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme sa 11. aprilom 2005. godine, da se poništi rešenje direktora tuženog broj 927-257-03.05 od 11. aprila 2005. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos sa 14. aprilom 2005. godine, te da se tuženom naloži da tužilju vrati na rad, na radno mesto na kome je radila pre prestanka radnog odnosa; stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužilji, na ime naknade zarade zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu u trajanju od četiri dana, isplati iznos od 3.848,63 dinara, sa zateznom kamatom počev od 29. novembra 2008. godine do konačne isplate. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je nesporno među strankama da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme, po prvom ugovoru za period od 13. septembra 2002. do 1. februara 2003. godine, a po drugom ugovoru za period od 1. februara 2003. do 11. aprila 2005. godine; da je pre toga tužilja radila u preduzeću "K." d.o.o, u periodu od 6. aprila 2002. do 12. septembra 2002. godine; da se iz osporenog rešenja od 11. aprila 2005. godine utvrđuje da je tužilji radni odnos kod tuženog prestao zbog isteka ugovora o radu na određeno vreme, sa 14. aprilom 2005. godine, dok se iz aneksa ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, zaključenog između tuženog i preduzeća "K." d.o.o, utvrđuje da je preduzeće "K." d.o.o. pripojeno tuženom preduzeću, sa danom 30. avgustom 2002. godine, od kada je prestalo da postoji, te da je sve radnike i sredstva tog preduzeća preuzelo tuženo preduzeće; da je sud, imajući u vidu primedbe Vrhovnog suda Srbije iz rešenja Rev. 1252/07 od 7. decembra 2007. godine, a kod činjenice da stranke nisu pružile pisane dokaze o tome kakav je bio radnopravni status tužilje u preduzeću "K." d.o.o. u periodu od 6. aprila 2002. do 12. septembra 2002. godine, s obzirom na to da sudu nije dostavljeno ni rešenje, ni ugovor o radu, našao da se ne može smatrati da je tužilja kod preduzeća "K." d.o.o. zasnovala radni odnos na određeno vreme; da se iz dopisa preduzeća "I. s." d.o.o. V. b. od 6. septembra 2008. godine utvrđuje da u dosijeu preduzeća "K." d.o.o ne postoji ugovor o radu između preduzeća "K." d.o.o i tužilje, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme neosnovan; da je tužilja propustila da pruži dokaze o tome da li je u preduzeću "K." d.o.o, u periodu od 6. aprila 2002. do 12. septembra 2002. godine bila u radnom odnosu na određeno vreme ili u radnom odnosu na neodređeno vreme, a teret dokazivanja ove činjenice bio je na strani tužilje.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Vranju je doneo osporenu presudu Gž1. 189/09 od 9. septembra 2009. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Opštinskog suda u Vranju P1. 717/07 od 14. januara 2009. godine potvrdio u pogledu odluke o glavnoj stvari, dok je odluku o troškovima parničnog postupka preinačio, na taj način što je tužilju obavezao da tuženom isplati iznos od 98.000 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je, po mišljenju Okružnog suda , pravilan zaključak prvostepenog suda po kome radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme nije prerastao u radni odnos na neodređeno vreme; da prema odredbi člana 23. stav 1. tada važećeg Zakona o radu , radni odnos na određeno vreme može da traje do tri godine, iz kog razloga radni odnos u dužem trajanju od propisanog dovodi do prerastanja u radni odnos na neodređeno vreme; da je tužilja kod preduzeća "K ." d.o.o. bila u radnom odnosu na određeno vreme; da se vreme provedeno na radu kod prethodnog poslodavca ne može uračunati u radni odnos na određeno vreme kod tuženog, u kom slučaju bi radni odnos tužilje trajao duže od tri godine i tako bili ispunjeni uslovi za preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme; da je reč o dva različita režima zasnivanja radnog odnosa kod različitih poslodavaca između kojih ne postoji kontinuitet; da, stoga, činjenica što je tužilja pre zaključenja ugovora o radu na određeno vreme radila kod drugog poslodavca, nije mogla dovesti do prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom na to da radni odnos tužilje nije trajao duže od tri godine; da je iz tog razloga tužilji radni odnos zakonito prestao na osnovu člana 97. tačka 1) Zakona o radu, istekom vremena na koji je zasnovan.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev 2. 1243/10 od 23. februara 2011. godine kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja bila u radnom odnosu u preduzeću "K." d.o.o. do njegovog prestanka i pripajanja tuženom, a kasnije kod tuženog u radnom odnosu na određeno vreme, po osnovu dva zaključena ugovora o radu, i to u periodu od 13. septembra 2002. do 1. februara 2003. godine i u periodu od 1. februara 2003. do 14. aprila 2005. godine; da je nakon toga tuženo preduzeće donelo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje, zbog proteka vremena za koje je drugi ugovor zaključen; da na osnovu odredbe člana 23. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 70/01) radni odnos na određeno vreme može da traje do tri godine, dok prema stavu 4. istog člana zakona radni odnos na određeno vreme, postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos; da je tuženi rešenje o prestanku radnog odnosa doneo 11. aprila 2005. godine, kada je istekao rok za koji je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme po drugom zaključenom ugovoru o radu od 1. februara 2003. godine; da s obzirom na to da tužilja nije radila pet dana po isteku roka za koji je zasnovala radni odnos, niti je njen radni odnos trajao duže od tri godine, to nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, saglasno odredbama člana 23. st. 1. i 4. Zakona o radu; da je, s tim u vezi, tužilji zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 97. stav 1. navedenog zakona, istekom vremena za koji je zasnovan; da je bez uticaja revizijski navod o radnopravnom statusu tužilje u pripojenom preduzeću (poslodavac prethodnik), jer u situaciji kada je izvršena statusna promena kod tuženog (poslodavac sledbenik), a tužilja pristala da sa tuženim zaključi ugovor o radu na određeno vreme i prihvatila takav način zasnivanja radnog odnosa, bez obzira na prethodni status, ne postoji kontinuitet u radnom odnosu kod prethodnog i novog poslodavca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku, a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 18.); da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova samo za period koji neprekidno ili sa prekidima traje najduže tri godine, te da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (član 23. st. 1. i 4.); da radni odnos, pored ostalog, prestaje i istekom roka za koji je zasnovan (član 97. tačka 1)); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a rok za pokretanje takvog spora jeste 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (član 122. st. 1. i 2.).

Zakon o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), koji je važio u vreme nastanka spora, propisivao je: da se preduzeće može spojiti sa drugim preduzećem (spajanje), podeliti na dva ili više preduzeća (podela) i promeniti oblik (promena oblika preduzeća) (član 421. stav 1.); da se dva ili više preduzeća mogu spojiti prenosom imovine jednog ili više preduzeća (preuzeta preduzeća) na drugo preduzeće (preduzeće preuzimalac), u zamenu za obezbeđenje akcija ili udela tog preduzeća (spajanje preuzimanjem - pripajanje) (član 422. tačka 1)); da upisom spajanja preuzimanjem u registar sedišta preduzeća preuzimaoca imovina preuzetih preduzeća, uključujući i obaveze, prelazi na preduzeće preuzimaoca i prestaju da postoje preuzeta preduzeća, a akcionari ili članovi preuzetih preduzeća postaju akcionari ili članovi preduzeća preuzimaoca (član 430. st. 3. i 4.).

5. Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u suštini žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova prilikom odlučivanja o njenom zahtevu za konverziju radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre konstatuje da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud jedinstveni u stavu da je podnositeljki radni odnos prestao na zakonit način, istekom vremena za koji je zasnovan po drugom ugovoru o radu na određeno vreme od 1. februara 2003. godine, saglasno odredbi člana 97. tačka 1) tada važećeg Zakona o radu, iz kog razloga je zakonito i rešenje o otkazu ugovora o radu od 11. aprila 2005. godine. Ustavni sud je ocenio da se obrazloženja osporenih presuda u tom delu zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, s obzirom na to da je radni odnos podnositeljke, prema ugovoru o radu od 1. februara 2003. godine, zasnovan za period od 1. februara 2003. do 14. aprila 2005. godine, zbog čega je istekom navedenog roka nastupio razlog za prestanak radnog odnosa, propisan pomenutom odredbom člana 97. tačka 1) tada važećeg Zakona o radu.

Međutim, pored navedenog, predmet parnice koja prethodi ustavnoj žalbi bilo je i utvrđenje ispunjenosti uslova za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, odnosno da li je radni odnos podnositeljke na određeno vreme kod tuženog preduzeća, kumulativno sa vremenom provedenim na radu kod preduzeća "K." d.o.o. pre izvršene statusne promene, tačnije do 12. septembra 2002. godine, mogao biti konvertovan u radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada postoji kontinuitet između radnog odnosa u preuzetom preduzeću i radnog odnosa u preduzeću preuzimaocu, samo radni odnos iste vrste može proizvesti određene pravne posledice, tj. samo radni odnos na određeno vreme u preuzetom preduzeću, sa radnim odnosom na određeno vreme u preduzeću preuzimaocu, može stvoriti uslove za konverziju u radni odnos na neodređeno vreme. Za pretvaranje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme jedan od uslova jeste da je rad na određeno vreme trajao duže od tri godine, a najmanje pet radnih dana. S tim u vezi, samo pod pretpostavkom da je podnositeljka u preduzeću "K." d.o.o. bila u radnom odnosu na određeno vreme, može se govoriti o ispunjenosti uslova za traženu konverziju. Po nalaženju Ustavnog suda, ključna činjenica jeste da je podnositeljka nakon izvršene statusne promene pristala da sa tuženim preduzećem zaključi ugovor o radu na određeno vreme, bez obzira na radnopravni status koji je imala u preduzeću "K." d.o.o, što pravilno konstatuje Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi. Podnositeljka u ustavnoj žalbi kategorično tvrdi da je njen radni odnos u preduzeću "K." d.o.o. imao karakter radnog odnosa na neodređeno vreme, iz razloga što je u radni odnos stupila bez zaključenog ugovora o radu, koja činjenica stvara zakonsku pretpostavku iz člana 18. tada važećeg Zakona o radu, da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Ustavni sud nalazi da je ovakav način tumačenja pomenute odredbe člana 18. Zakona o radu, u konkretnom slučaju, dosledan. Međutim, polazeći od činjenice da je podnositeljka pristala da sa tuženim preduzećem zasnuje radni odnos na određeno vreme, te da u zakonom propisanom postupku nije osporila ugovor o radu kojim je, faktički, njen radni odnos na neodređeno vreme transformisan u radni odnos na određeno vreme, ustavnopravno je prihvatljiva ocena Vrhovnog kasacionog suda da je podnositeljka prihvatila takav način zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, koji je istekom roka za koji je zasnovan prestao. Dakle, pod pretpostavkom da je radni odnos podnositeljke u preduzeću "K." d.o.o. imao karakter radnog odnosa na neodređeno vreme, zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme sa tuženim preduzećem isključena je mogućnost da se vreme provedeno na radu u preduzeću "K." d.o.o. kumulira sa vremenom provedenim u radnom odnosu kod tuženog preduzeća, u pravcu ostvarivanja uslova za pretvaranje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1243/10 od 23. februara 2011. godine, Okružnog suda u Vranju Gž1. 189/09 od 9. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Vranju P1. 717/07 od 14. januara 2009. godine nije povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.