Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u radnom sporu. Sud smatra da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na rad, potvrđujući da je otkaz ugovora o radu dat unutar zakonskih rokova zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2383/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bernadete Cibolje iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bernadete Cibolje izjavljena protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 1080/10 od 26. januara 2011. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 123/09 od 30. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 13/08 od 10. juna 2009. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bernadeta Cibolja iz Subotice je 27. maja 2011. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 1080/10 od 26. januara 2011. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 123/09 od 30. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 13/08 od 10. juna 2009. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P1. 13/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su svi sudovi (prvostepeni, drugostepeni i revizijski) pogrešno primenili odredbe člana 185. stav 5. Zakona o radu i člana 131. Kolektivnog ugovora tuženog, na taj način što su kao početak roka zastarelosti za otkaz ugovora o radu uzeli dan 12. septembar 2007. godine, kada je tuženi poslodavac saznao za manjak sravnjenjem trgovačkih knjiga, a ne 18. jul 2007. godine, koji je izričito naveden u rešenju o otkazu ugovora o radu, kao dan kada je podnositeljki utvrđen manjak; da imajući u vidu da je tuženi poslodavac sam u rešenju naveo dan kada je saznao za manjak, sudske instance nisu smele uzimati neki drugi datum kao datum saznanja tuženog za štetu; da su sudovi pogrešno utvrdili i kraj roka zastarelosti za otkaz ugovora o radu, s obzirom na to da su kao relevantan uzeli dan donošenja rešenja, a ne dan njegovog uručenja podnositeljki; da je sporno rešenje podnositeljki uručeno 19. novembra 2007. godine, i to licu sa nečitkim potpisom, što je podnositeljka takođe isticala i osporavala u parnici; da čak i u slučaju da je navedeni datum zaista onaj datum kada je podnositeljka primila sporno rešenje, činjenica je da je otkaz ugovora o radu dat jedan dan nakon isteka roka propisanog odredbom člana 185. stav 4. Zakona o radu (tri meseca od saznanja za učinjenu povredu radne obaveze); da je podnositeljka, u postupku pred redovnim sudovima, bez uspeha isticala i činjenicu da u rešenju o otkazu ugovora o radu nije navedeno vreme kada je izvršena povreda radne obaveze, već samo datum kada je poslodavac otkrio štetu, što je predstavljalo smetnju za računanje objektivnog roka zastarelosti (šest meseci od nastupanja činjenice koja je bila osnov za davanje otkaza); da je drugostepeni sud protivzakonito teret dokazivanja činjenice da li su radnje koje su dovele do otkaza počinjene šest meseci pre davanja otkaza prebacio na podnositeljku; da je teret dokazivanja činjenice kada je nastao manjak bio isključivo na poslodavcu; da su sudovi, protivno odredbi člana 163. Zakona o radu, utvrdili činjenice koje tuženi poslodavac nije naveo u rešenju o otkazu ugovora o radu (uzročnu vezu između povrede radne obaveze i nastale štete, kao i nameru, odnosno krajnju nepažnju); da tuženi nije bio siguran u karakter povrede koju je podnositeljki stavio na teret; da uzimajući u obzir da je tužba predata sudu 8. januara 2008. godine, a da je osporena revizijska presuda doneta 26. januara 2011. godine i podnositeljki uručena 6. maja 2011. godine, proizlazi da je podnositeljki povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100.000 dinara, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke osporene presude Opštinskog suda u Subotici P1. 13/08 od 10. juna 2009. godine odbačena je tužba tuži lje Bernadete Cibolje iz Subotice, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi poništaja rešenja tuženog "Trgopromet" a.d. iz Subotice broj 02-119/2-07 od 2. novembra 2007. godine; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj 02-13/12-3-07 od 15. novembra 2007. godine o otkazu ugovora o radu i njegovih aneksa, kao i da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad; stavom trećim izreke konstatovano je da prigovor zastarelosti nije osnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je 18. avgusta 2007. godine izvršen popis robe u prodavnici tuženog broj 54, u kojoj su tužilja, kao poslovođa i O.C.F, kao zamenik poslovođe, bile jedine zaposlene; da tužilja i njena zamenica nisu imale primedbi na zapisnik kojim je utvrđen manjak i da su tom prilikom potpisale pismenu saglasnost da se manjak po inventaru odbije od njihove zarade do konačne otplate; da je zapisnikom o sravnjenju trgovačke knjige za period od 1. do 19. avgusta 2007. godine utvrđen manjak u ukupnom iznosu od 1.278.904,13 dinara, od čega je na ime rastura i loma priznat iznos od 48.945,13 dinara, na ime utrošenog klobučnog mesarskog papira iznos od 3.038,40 dinara, a na ime ličnog konto manjka iznos od 1.226.920,60 dinara; da je zapisnik u trgovačkoj knjizi proknjižen 12. septembra 2007. godine, pod rednim brojevima 1402 i 1403; da je rešenjem generalnog direktora tuženog broj 02-119/2-07 od 2. novembra 2007. godine tužilja obavezana da tuženom naknadi štetu koju je prouzrkovala krajnjom nepažnjom, u iznosu od 613.460,30 dinara; da je tužilja 5. oktobra 2007. godine pismeno upozorena da je učinila povredu radne obaveze koja je razlog za otkaz i da joj je ostavljen rok od pet dana da se izjasni; da se tužilja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu pismeno izjasnila 9. oktobra 2007. godine, dok je sindikalna organizacija 12. oktobra 2007. godine dala mišljenje da tužilja ne može odgovarati za nastali manjak; da je rešenjem generalnog direktora tuženog broj 02-13/12-3-07 od 15. novembra 2007. godine utvrđen prestanak radnog odnosa tužilje otkazom ugovora o radu od 30. decembra 2005. godine i aneksa od 14. aprila 2006. godine, 18. avgusta i 21. septembra 2007. godine, sa danom 15. novembrom 2007. godine, jer je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze (prouzrokovanje imovinske štete poslodavcu radnjama i propustima računopolagača zbog iskazane negativne razlike po popisu, kada šteta prelazi iznos od dve prosečne zarade odgovornog lica u poslednja tri meseca) iz člana 128. tačka 3) Kolektivnog ugovora tuženog, tako što je krajnjom nepažnjom prouzrokovala materijalnu štetu tuženom u iznosu od 613.460,30 dinara, s obzirom na to da je kao poslovođa i odgovorno lice u prodajnom objektu – prodavnici broj 54 u Subotici propustila da preduzme sve neophodne radnje kako bi objekat poslovao bez negativne razlike koja je utvrđena prilikom inventara izvršenog 18. avgusta 2007. godine; da je rešenje o otkazu tužilji upućeno na kućnu adresu 17. novembra 2007. godine, a da je isto primljeno 19. novembra 2007. godine sa potpisom "Cibolja", za koji je tužilja u toku postupka tvrdila da nije njen potpis; da je na pitanje suda kako je došla u posed osporenog rešenja, tužilja uputila na svog punomoćnika, koji je izjavio da mu ta činjenica nije poznata; da je tužbu tužilje radi poništaja rešenja od 2. novembra 2007. godine sud odbacio, iz razloga što tužilja nema pravni interes da to rešenje pobija, s obzirom na to da se i nakon njegove pravnosnažnosti nije moglo izvršiti bez pristanka tužilje da joj se izvrši obustava od zarade; da tužilja nije pružila dokaz da je tuženi postupio po tom rešenju, odnosno da je vršio obustave od zarade bez njenog pristanka; da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i njegovih aneksa neosnovan, imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilja učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret ugovorom o radu i kolektivnim ugovorom; da su tužilja i njena zamenica bile dužne da zbog malog broja zaposlenih postupaju sa većom pažnjom, odnosno da obraćaju veću pažnju na kupce koji ulaze u prodavnicu, kako ne bi došlo do krađe, što je, u konkretnom slučaju, izostalo; da je tužilja, kao poslovođa, odgovorna za tačno i blagovremeno obavljanje svojih zadataka, kao i za rad zaposlenih kojima rukovodi; da je tuženom prouzrokovana imovinska šteta u visini utvrđenog manjaka po popisu od 18. avgusta 2007. godine; da je utvrđeni manjak iznad rashoda dozvoljenog Pravilnikom o normativima rashoda po osnovu kala, rastura, kvara i loma, odnosno da isti prelazi iznos dve prosečne zarade tužilje u poslednja tri meseca; da je prigovor zastarelosti neosnovan, jer je tuženi za nastali manjak saznao 12. septembra 2007. godine, i to sravnjenjem trgovačke knjige, o čemu je sačinjen zapisnik u kome je konstatovan ukupan manjak i utvrđeno koliko je od toga na ime ličnog konto manjka; da je rešenje o otkazu doneto 15. novembra 2007. godine, zbog čega nije protekao rok od tri meseca propisan odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Subotici je doneo osporenu presudu Gž1. 123/09 od 30. septembra 2009. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 13/08 od 10. juna 2009. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da pored postojanja povrede radne dužnosti, koja je utvrđena, postoji i uzročno-posledična veza između povrede i posledice; da je neosnovan prigovor zastarelosti, jer tužilja nije pružila dokaze sudu da je radnje koje su dovele do otkaza (manjak utvrđen na popisu) počinila šest meseci ranije od dana davanja otkaza, usled čega bi nastupila zastarelost u smislu člana 184. Zakona o radu (objetivni rok); da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je tuženi za nastali manjak saznao 12. septembra 2007. godine, kada je sravnjena trovačka knjiga, a da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 15. novembra 2007. godine.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II . 1080/10 od 26. januara 2011. godine kojom je revizija odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, s obzirom na to da je u postupku utvrđeno da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđenu članom 128 tačka 3) Kolektivnog ugovora tuženog i članom 26. stav 2. tačka b) alineja 10. ugovora o radu, te da su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu; da je, prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog, tužilja, kao poslovođa mini-marketa, dužna da rukovodi i da organizuje poslovanje maloprodajnog objekta, da odgovara za svoj rad i za rad zaposlenih u prodavnici, te da pored materijalne odgovornosti za poslovanje prodavnice snosi i deo materijalne odgovornosti za štetu nastalu usled propusta u svom radu i radu zaposlenih kojima rukovodi; da su pravilno nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan prigovor zastarelosti, budući da je tuženi za manjak saznao sravnjenjem trgovačkih knjiga koje je izvršeno 12. septembra 2007. godine, a rešenje o prestanku radnog odnosa doneo 15. novembra 2007. godine, u okviru zakonskog roka iz člana 184. Zakona o radu; da čak i u slučaju da se uzme kao momenat saznanja za štetu dan kada je izvršen popis (18. avgust 2007. godine), do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa nije protekao subjektivni rok od tri meseca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1. i 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da je zaposleni odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom, da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje - utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (član 163. st. 1. i 5.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (član 179. tačka 2)) ; da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 184. stav 1.); da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku, i da obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku , da rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok (član 185. st. 1, 2. i 5.); da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona (član 193. stav 1.).

Članom 223. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u predmetnom postupku, bilo je propisano: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, a da s tranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnositeljke.

Ustavni sud konstatuje da se osporene presude zasnivaju na jedinstvenom stavu da je tuženi poslodavac otkaz ugovora o radu iz razloga propisanog odredbom člana 179. tačka 2) Zakona o radu dao podnositeljki u okviru subjektivnog roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su bile osnov za davanje otkaza . Prvostepeni i drugostepeni sud su kao dan saznanja za nastalu štetu, tačnije manjak, izričito označili 12. septembar 2007. godine, kada je izvršeno tzv. sravnjenje trgovačke knjige, dok je revizijski sud ostavio mogućnost da se kao dan početka navedenog roka može uzeti i 18. avgust 2007. godine, kada je izvršen popis na kome je utvrđeno postojanje manjka u prodavnici broj 54, u kojoj je podnositeljka imala svojstvo računopolagača i bila odgovorno lice. Navodima ustavne žalbe se prevashodno ukazuje na proizvoljnu pravnu ocenu redovnih sudova koja se tiče načina na koji je utvrđen početak računanja subjektivnog roka za davanje otkaza ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze, kao i poslednji dan ovog roka, nakon kojeg bi tuženi poslodavac izgubio pravo da otkaže ugovor o radu po navedenom osnovu. Po mišljenju podnositeljke, proizvoljna primena merodavnog prava naročito se ogleda u tome što su redovni sudovi, kao dan prestanka njenog radnog odnosa, izričito uzeli dan kada je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto (15. novembar 2007. godine), a ne dan kada je rešenje uručeno (19. novembar 2007. godine), u kom slučaju bi se moglo govoriti o prekoračenju subjektivnog roka zastarelosti za jedan dan.

Činjenica da je popisom od 18. avgusta 2007. godine utvrđen veliki iznos manjka, koji prema odgovarajućim odredbama kolektivnog ugovora tuženog i ugovora o radu predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu (prelazi iznos dve prosečne zarade podnositeljke u poslednja tri meseca), predstavljala je, po oceni Ustavnog suda, dovoljnu indikaciju za tuženog poslodavca da je podnositeljka, kao odgovorno lice u maloprodajnom objektu, učinila povredu radne obaveze. S tim u vezi, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu Vrhovnog kasacionog suda da je dan saznanja tuženog poslodavca za učinjenu povredu radne obaveze 18. avgust 2007. godine, kada je popis izvršen, te da je rok za davanje otkaza, u konkretnom slučaju, istekao 18. novembra 2007. godine. S druge strane, okolnost da je rešenje o otkazu ugovora o radu podnositeljka primila 19. novembra 2011. godine, po shvatanju Ustavnog suda, ne utiče na ocenu revizijskog suda da je podnositeljki otkaz dat u okviru subjektivnog roka iz člana 184. stav 1. Zakona o radu. Naime, odredbom člana 185. stav 5. Zakona o radu propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja, osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok . Prema tome, datum prijema rešenja o otkazu ugovora o radu, kao dan prestanka radnog odnosa, predstavlja zakonsko pravilo za koje su propisana dva izuzetka. Jedan od izuzetaka jeste i slučaj kada se samim rešenjem o otkazu ugovora o radu odredi dan prestanka radnog odnosa, kao što je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da podnositeljki radni odnos prestaje sa 15. novembrom 2007. godine. Ustavni sud je imao u vidu načelo da izuzetke treba usko tumačiti (exeptionis sunt strictissimae interpretationis), međutim, nalazi da činjenica da između datuma koji je rešenjem određen kao dan prestanka radnog odnosa i datuma kada je podnositeljki uručeno rešenje nije protekao značajan vremenski period (četiri dana) isključuje mogućnost za zloupotrebu prava, zbog čega se primena izuzetka iz člana 185. stav 5. Zakona o radu, u konkretnom slučaju, ne bi mogla dovesti u pitanje.

Ustavni sud, takođe, zaključuje da se ocena drugostepenog suda o teretu dokazivanja činjenice da je povreda radne obaveze učinjena izvan tzv. objektivnog roka od šest meseci (teret dokazivanja na strani podnositeljke) zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnih odredaba kojima je regulisano pravilo o teretu dokazivanja. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, tuženi kao poslodavac je bio u obavezi da dokaže postojanje činjenice koja je bila osnov za otkaz ugovora o radu (manjak), dok je, saglasno odredbi člana 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, podnositeljka snosila teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak raloga za otkaz ugovora o radu (protek objektivnog roka zastarelosti).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 1080/10 od 26. januara 2011. godine, Okružnog suda u Subotici Gž1. 123/09 od 30. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Subotici P1. 13/08 od 10. juna 2009. godine nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao ukupno tri godine. Navedeno trajanje postupka se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući pre svega u vidu da je postupak vođen pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom. Stoga, navod e ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud smatra očigledno neosnovanim, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti