Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud u Beogradu je u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različitu odluku u odnosu na svoju raniju praksu, narušavajući princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond i zjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 728/14 od 28. januara 201 5. godine i utvrđuje povreda prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredb om člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond podneo je Ustavnom sudu, 3. aprila 2015. godine, preko punomoćnika Miroslava Ivankovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 728/14 od 28. januara 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz član a 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi istič e da su mu drugi sudovi istog ranga, pre donošenja osporene presude, priznavali pravo na regres, ali da mu je osporenom presudom to pravo uskraćeno jer je Apelacioni sud u Beogradu prvostepenu presudu preinačio te njegov tužbeni zahtev odbio kao neosnovan . Takođe, podnosilac istič e da je osporena presuda nezakonito doneta , a da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno navedeno ustavno načelo i prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo prvostepenu presudu P. 4903/11 od 9. oktobra 2013. godine, ispravljenu rešenjem istog suda pod istim brojem od 21. novembra 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezao tuženog I.M. da mu isplati na ime regresa iznos od 568.584,00 dinara; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da mu na dosuđene iznose iz stava prvog izreke ožalbene presude isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 22. februara 2010. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Ovo sa obrazloženjem da je tužilac na osnovu člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica (pošto je nad osiguravačem vođen i okončan stečajni postupak) isplatio štetu oštećenima, na osnovu čega je stupio u prava oštećenih prema štetniku i mogućnost naplate duga prema štetniku jer je štetnik svojom krivicom izazvao saobraćajnu nesreću.

Apelacioni sud u Beogardu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 728/14 od 28. januara 2015. godine, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, ispravljenu rešenjem istog suda P. 4903/11 od 21. novembra 2013. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime regresa isplati traženi iznos, preinačio rešenje o troškovima postupka tako što je tužiočev zahtev za naknadu troškova parničnog po stupka odbio kao neosnovan, te odbio kao neosnovan i neopredeljeni zahtev tuženog za naknadu troškova postupka, pa tužioca obavezao da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je: da je tuženi 11. oktobra 2001. godine u Zmajevu, pod dejstvom alkohola (2,02 promila), u pravljao putničkim vozilom koje je u njegovom vlasništvu; da je tom prilikom izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je poginuo J.Č, a u kojoj su oštećeni J.Č, C.Č. i V.Č; da je vozilo tuženog na dan saobraćajne nezgode bilo osigurano kod A.D. za osiguranje „SIM osiguranje“, nad kojim je vođen i okončan stečajni postupak, pa je tužilac 22. februara 2010. godine iz svojih sredstava oštećenima isplatio štetu u visini od 1.134.562,38 dinara; da je tuženi delimično lišen poslovne sposobnosti i stavljen pod starateljstvo majka M.M; da je pred Okružnim sudom u Novom Sadu vođen krivični postupak protiv tuženog po optužnici Kt. 34/02 od 15. aprila 2002. godine, koja je odbačena rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu K. 123/03 od 29. oktobra 2007. godine, jer je iz nalaza i mišljenja tima sudskih veštaka utvrđeno da se za sada ne može voditi krivični postupak protiv tuženog pošto nije u mogućnosti da shvati svoju ulogu optuženog, niti da se stara o svojim pravima i obavezama u toku postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da nije pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog na isplatu regresa. Naime, odredbom člana 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, propisano je da se sredstva Garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja i za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koji jeste zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, ali sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. Međutim, po isplati sredstava Garantnog fonda izričitim zakonskim odredbama čl. 104. i 105. Zakona o osiguranju imovine i lica nije propisana mogućost tužioca za isticanje regresnog zahteva prema štetniku, za slučaj isplate naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je zaključen stečajni postupak. Drugostepeni sud je ocenio da tuženi ne spada ni u jednu od kategorija lica prema kojima bi saglasno odredbama čl. 99-107. navedog Zakona tužilac imao mogućnosti isticanja i ostvarenja regresnog potraživanja. Kod nepostojanja izričite zakonske odredbe kojom bi bila propisana mogućnost tužioca da ostvari pravo regresa prema licu koje je prouzrokovalo štetu nakon što ju je tužilac iz svojih sredstava naknadio oštećenom, a iz razloga što je nad osiguravajućom organizacijom štetnika zaključen stečajni postupak, drugostepenio sud je našao da tužilac, s obzirom na svrhu zbog koje je osnovan (radi zaštite trećih lica od negativnih posledice štetnog događaja i načinu formiranja sredstava), u tom delu snosi gubitak prava na regres kao svoj poslovni rizik i ne postoji njegova pravna mogućnost da se s pozivom na odredbu člana 939. ZOO regresira od bilo kog lica, pa ni od lica koje je prouzrokovalo nastanak štete, jer zakonom nije propisano pravo tužioca da stupi u prava osiguravača nad kojim je zaključen stečajni postupak.

4. Podnosilac ustavne žalbe je dostavi o presude za koje je smatra o da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on a nalazi la u osporenom postupku, i to presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14 15/11 od 14. oktobra 2011. godine , Gž. 1738/11 od 1 1. novembra 2011. godine i Gž. 4308/11 od 1 8. januara 2012. godine, te presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 7150/12 od 12. marta 2014. godine. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je Garantnom fondu, koji se i tamo javlja kao tužilac, pravnosnažno usvojen tužbeni (regresni) zahtev kojim je traži o da se tužen i štetnici (koji su skrivili saobraćajne nesreće), vozilima (u njihovom vlasništvu ili vlasništvo trećih lica) koja su u trenutku saobraćajne nesreće bila osigurana kod osiguravajućih društava nad kojima je kasnije otvaran i zaključen stečajni postupak. U navedenim presudama, sudovi su ocenili da Garantnom fodnu pripada ju dosuđeni iznosi na ime regresnog zahteva, zasnivajući svoje odluke na činjenici da osnov za regres Fondu proizlazi iz krivice tuženog (štetika) za saobraćajnu nesreću.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe koji ukazuju na povred u prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Međutim, Ustavni sud je, polazeći od osporene presud e i „uporednih“ presuda, koje je podnosi lac ustavne žalbe dostavi o kao dokaz o nejednakom postupanju, našao da u tim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja , posebno imajući u vidu da je tužilac i u „uporednim“ postupcima bio ovde podnosilac ustavne žalbe, te da su tuženi u tim postupcima bili štetnici koji su svojom krivicom prouzrokovali saobraćajnu nesreću koja je dovela do smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja oštećenog lica, tj. da se radi o ist im činjeničn im i pravn im situacij ama u „uporednim“ postupcima i postupku u kojem je doneta osporena presuda. Ustavni sud je utvr dio da su Apelacioni i Viši sud u Beogradu u „uporedni m postup cima“ usvajali regresne zahteve istog tužioca u odnosu na te tužene, koje su obavezivali da mu naknade iznose koje je isplatio oštećenim licima, dok je u osporenoj presudi takav regresni zahtev odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da po isplati sredstava Garantnog fonda, izričitim zakonskim odredbama čl. 104. i 105. Zakona o osiguranju imovine i lica, nije propisana njegova mogućnost za isticanje regresnog zahteva prema štetniku za slučaj isplate naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je zaključen stečajni postupak . Ovo stoga što Garantni fond, s obzirom na svrhu zbog koje je osnovan, odnosno radi zaštite trećih lica od negativnih posledica štetnog događaja i načinu formiranja sredstava u tom delu snosi gubitak prava na regres, kao svoj poslovni rizik.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu don eo različit u odluk u o osnovanosti tužben ih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju od odluka tog i drugih drugostepenih sudova, te da je na taj način podnosi oca ustavne žalbe, koj em je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni (regresni) zahtev doveo u bitno različit položaj u odnosu na situaciju u kojima mu je istovrsni tužbeni zahtev usv ajan. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Polazeći od toga da podnosilac povredu načela iz člana 21. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava, Sud samim tim takv e navod e nije posebno razmatrao.

6. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca kojima izražava nezadovoljstvo načinom na koji je primenjeno materijalno pravo , ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Naime, Ustavni sud ukazuje da je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv stav Apelacionog suda u Beogradu da je, u konkretnom slučaju, neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na pravo na regres, jer iz odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica („ Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), kojima je uređen Garantni fond, proizlazi mogućnost da podnosilac može ostvariti pravo na regres samo u odnosu na vlasnika koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju (član 104. stav 2.) ili u odnosu na organizaciju za osigranje kada je isplatio štetu zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja koja je prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila, ukoliko se naknadno sazna da je to vozilo ipak bilo osigurano, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti