Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja pravnog sledbeništva nakon likvidacije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sud je zaključio da imovina likvidiranog privatnog preduzeća, uključujući i potraživanja, prelazi na osnivača kao pravnog sledbenika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Radića iz Šajkaša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Radića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1556/10 od 25. marta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Petra Radića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6885/2007 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, donese novu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007 od 30. maja 2008. godine.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Petra Radića na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Radić iz Šajkaša je 13. maja 2010. godine, preko punomoćnika Branka Tatića, advokata iz Novog Sada, podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1556/10 od 25. marta 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007 od 30. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, koja su zajemčena odredbom člana 32. stav 2. Ustava Republike Srbije, i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz navedenu evropsku konvenciju.

Ustavni sud ukazuje da su označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njenih protokola garantovano pravo na pravično suđenje, pravo na delotvoran pravni lek i pravo na imovinu čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se u postupku pred ovim sudom ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao punih 13 godina i to bez ikakve krivice podnosioca; da je za 13 godina bilo zakazano samo 19 ročišta od kojih su mnoga bila odlagana; da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao na sve pozive na ročišta i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna prava; da je jedini krivac za ovako dugo trajanje postupka sud koji je vodio postupak.

U prilog tvrdnji da mu je povređeno pravo na parvično suđenje, podnosilac navodi da su „stavovi suda izneti u osporenim presudama dati kao posledica proizvoljnog tumačenja prava“, pogrešne i ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava, te da donete presude „nemaju nikakvog uporišta u odgovarajućim odredbama tada važećeg Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji“; da je „drugostepeni sud samo prepisao obrazloženje prvostepene presude, ne upuštajući se i ne ceneći na valjan način sve navode žalbe“; da je sud pogrešnom primenom prava i ne vodeći računa o tada važećim zakonima prihvatio prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, ovde podnosioca žalbe, te da je stoga, takođe pogrešno i na zakonu nezasnovano prihvatio i prigovor zastarelosti potraživanja.

Povredu prava na imovinu podnosilac izvodi iz navedenih povreda prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, jer „svoju imovinu nije mogao mirno da koristi“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njena Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , iz navoda ustavne žalbe, priložene dokumentacije i na osnovu izvršenog uvid a u spise predmeta tadašnjeg Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007, sada Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14980/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao direktor i zakonski zastupnik Privatnog preduzeća „Šajkaš – trans“, podneo je 10. aprila 1997. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Savezne Republike Jugoslavije – Savezna uprava carina, zbog naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, policija prilikom redovne kontrole oduzela motorno teretno vozilo marke „Man“ tip „19361-FG“, registarske oznake VU 107 - 16 i priključno vozilo marke „ Kaessbohrer“ tip „D 17B“, registarske oznake 15 – 61 VU, te uputila prekršaju prijavu Saveznoj upravi carina. Tokom carinskog postupka je utvrđeno da tužilac nije bio odgovoran za carinski prekršaj koji mu se stavljao na teret, pa su mu vozila bila vraćena. Kako vozila nije mogao da koristi u periodu od 24. oktobra 1995. godine do 13. januara 1997. godine, jer su mu neosnovano bila oduzeta, tužilac je navdo da je pretrpeo materijalnu štetu u vidu izgubljene dobiti, koju je tražio da mu nadoknadi tužena.

Predmet je dobio broj P. 2363/97.

Prvo ročište, zakazano za 26. jun 1997. godine, nije održano. Ročište zakazano za 6. novembar 1997. godine odloženo je, a naloženo je veštačenje veštaku saobraćajne struke. Sledeće ročište održano je 26. februara 1999. godine. Ročište zakazano za 5. maj 1999. godine odloženo je. Ročište zakazano za 21. mart 2000. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajuće sudije. Na ročištu održanom 16. maja 2000. godine glavna rasprava je zaključena i doneto je rešenje P. 2363/97 kojim se prekida postupak, jer je tužilac kao pravno lice prestao da postoji.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3454/2000 od 15. novembra 2000. godine uvažio žalbu tužioca i ukinuo osporeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2363/97 od 16. maja 2000. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Ročište zakazano za 15. novembar 2001. godine odloženo je. Na ročištu zakazanom za 7. decembar 2001. godine glavna rasprava je zaključena, ali je onda, rešenjem P. 3958/2011 od 7. decembra 2001. godine, ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka. Veštaku saobraćajne struke je naloženo dopunsko veštačenje. Ročište zakazano za 10. april 2002. godine odloženo je, a od Narodne banke Jugoslavije zatražena je zvanična kursna lista koja je važila na dan 13. januar 1997. godine. Ročište zakazano za 15. maj 2002. godine nije održano, a ročište zakazano za 5. jun 2002. godine odloženo je. Na ročištu od 3. jula 2002. godine glavna rasprava je zaključena, ali je onda ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka. Ročište zakazano za 27. mart 2003. godine odloženo je. Na ročištu zakazanom za 29. maj 2003. godine glavna rasprava je zaključena, ali je ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka. Ročište zakazano za 17. septembar 2003. godine je takođe odloženo.

Presudom P. 3958/2001 od 14. novembra 2003. godine, primarni tužbeni zahtev tužioca PP „Šajkaš –trans“ Predstavništvo Novi Sad odbijen je kao neosnovan (stav 1. izreke); eventualni tužbeni zahtev tužioca delimično je usvojen (stav 2. izreke); obavezana je tužena Republika Srbija – Uprava carina – Carinarnica Novi Sad, da isplati tužiocu iznos od 757.848,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, te da naknadi tužiocu sve troškove parničnog postupka u iznosu od 246.350,00 dinara, sa zateznom kamatom (stav 3. izreke); preostali deo eventualnog tužbenog zahteva odbijen je kao neosnovan (stav 4. izreke).

Protiv navedene prvostepene presude žalbe su podneli i tužilac (28. januara 2004. godine) i tuženi (9. januara 2004. godine).

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3063/05 od 26. oktobra 2006. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, i to tako što je obavezana tužena da tužiocu umesto 757.848,00 dinara isplati iznos od 1.608.969,60 dinara, za zakonskom zateznom kamatom (stav 1. izreke); obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 201.678,48 dinara (stav 2. izreke); u ostalom delu žalbe stranaka su odbijene (stav 3. izreke).

Tužena je 7. decembra 2006. godine izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije protiv navedene drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 425/07 od 27. juna 2007. godine ukinute su prvostepena i drugostepena presuda, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u Opštinskom sudu u Novom Sadu dobio novi broj P. 6885/2007.

Ročište zakazano za 19. oktobra 2007. godine odloženo je, a određeno je da će biti izvršeno dopunsko veštačenje, shodno uputstvu Vrhovnog suda Srbije.

Na ročištu od 29. januara 2008. godine, sud je doneo rešenje kojim se „dozvoljava subjektivno preinačenje tužbe tako što se kao tužilac označava Radić Petar (...)“. Tužilac u svom podnesku od 28. marta 2008. godine protivio ovome i istakao da nije u pitanju nikakvo „subjektivno preinačenje“, već uređenje tužbe, s obzirom na to da je tužilac bio jedini vlasnik, te i jedini i isključivi pravni sledbenik ranijeg tužioca PP „Šajkaš – Trans“.

Posle održana četiri ročišta, 30. maja 2008. godine, Opštinski sud u Novom Sadu doneo je osporenu presudu P. 6885/2007 kojom su odbijeni glavni i eventualni tužbeni zahtevi tužioca (st. 1. i 2. izreke), te je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 80.000,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je tužilac propustio da u postupku likvidacije unese eventualno potraživanje koje tužbom sada traži; da tužilac nije pravni sledbenik PP „Šajkaš – trans“, s obzirom na to da postupak likvidacije nije sproveden. Takođe, sud je dodatno obrazložio svoju odluku navodom da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan pošto tužilac Petar Radić „tek 29. januara 2008. godine, protekom roka od 10 godina vrši subjektivno preinačenje tužbe – uređenje tužđbe“.

Tužilac je Apelacinom sudu 5. avgusta 2008. godine izjavio žalbu na navedenu prvostepenu presudu.

Osporenom oresudom Apelacinog suda Gž. 1556/10 od 25. marta 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji koji je važio u vreme donošenja rešenja o likvidaciji PP „Šajkaš – trans“ nije izričito regulisao pitanje pravnog sledbeništva nad likvidiranim preduzećem u pogledu potraživanja koja je likvidacioni dužnik imao prema trećim licima; da odredbe navedenog zakona ne daju osnivaču PP svojstvo pravnog sledbenika, već samo odgovornost da, kao lice u čiju korist je uplaćen ostatak imovine likvidacione mase posle glavne deobe, izmiri potraživanja poverilaca koja nisu prijavljena do dana rasprave o glavnoj deobi likvidacione mase; da se pravo na pravno sledbeništvo ne stiče po sili zakona, jer ne postoji zakonska prezumpcija pravnog sledbeništva osnivača za prava i obaveze likvidiranog pravnog lica. Utvrdivši da tužilac nije pravni sledbenik likvidiranog pravnog lica, te da tako nema aktivnu legitimaciju u parnici, Apelacionin sud je iz ovoga izveo i zaključak da je potraživanje tužioca, kao fizičkog lica, zastarelo. Ovo iz razloga što tužilac kao fizičko lice, pošto nije pravni sledbenik, u parnicu stupa kao novi tužilac, te se zastarelost računa kao da je tužba podneta u momentu stupanja u parnicu novog tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", br. 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) koji je važio u vreme donošenja rešenja o likvidaciji koje je doneo Okružni sud u Belom Manastiru – Privredno odeljenje 1-24/97-5 od 15. maja 1997. godine. Odredbom člana 157. stav 1. Zakona bilo je propisano da se odredbe zakona koje se odnose na stečajni postupak shodno primenjuju i na postupak likvidacije, ako zakonom nije drukčije određeno; odredbama člana 95. Zakona propisano je da se danom otvaranja postupka stečaja obrazuje stečajna masa (stav 1.), da u stečajnu masu ulazi sva imovina dužnika, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.). Odredbom člana 148. stav 3. Zakona propisano je da ako preostanu neraspoređena sredstva u zadružnoj svojini, ona se predaju odgovarajućem zadružnom savezu, ako preostanu sredstva u privatnoj svojini, predaju se vlasniku, dok je odredbom člana 159. stav 1. Zakona propisano da će potraživanja poverilaca koja nisu prijavljena do dana rasprave o glavnoj deobi likvidacione mase izmiriti, po okončanju postupka likvidacije, lice u čiju je korist uplaćen ostatak imovine likvidacione mase posle glavne deobe, i to samo do visine vrednosti preuzete imovine.

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud nalazi da je osporenim presudama povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenog prava, Ustavni sud konstatuje da je glavno sporno pitanje u predmetnoj parnici pitanje prelaska prava na nedospela potraživanja sa likvidiranog privatnog preduzeća na njegovog osnivača, vlasnika Petra Radića, odnosno, kako su to redovni sudovi definisali – pitanje pravnog sledbeništva nad likvidiranim PP „Šajkaš – trans“ iz Pačetine. U zavisnosti od odgovora na ovo pitanje sledstevno se izvodi pravilan zaključak da li je potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, zastarelo ili nije.

Baveći se pitanjem pravnog sledbeništva, redovni sudovi u svojim presudama ističu da u suštini i nije bio sproveden postupak likvidacije, s obzirom na to da je postupak otvoren i odmah zaključen, te da u postupku nije utvrđeno šta čini likvidacionu masu, kao i da tužilac nije prijavio nedospelo novčano potraživanje koje je bilo predmet parnice, te da u tom postupku nije odlučeno o pravnom sledbeništvu.

Ustavni sud ističe i da je za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari od značaja i da je rešenjem o likvidaciji Okružnog suda u Belom Manastiru – Privredno odeljenje 1-24/97-5 od 15. maja 1997. godine, otvoren, ali potom, zbog neposlovanja privatnog preduzeća, odmah i zaključen postupak likvidacije PP „Šajkaš – trans“ Pačetina (stav 1. izreke); naloženo je Registru Okružnog suda Beli Manastir da izvrši brisanje preduzeća iz Registra, dok je određeno da osnovno sredstvo ostaje osnivaču preduzeća Petru Radiću (stav 2. izreke). Osnovno sredstvo koje je ovim rešenjem pripalo podnosiocu ustavne žalbe Petru Radiću, kao osnivaču i jedinom vlasniku likvidiranog preduzeća je isto ono motorno vozilo koje mu je kasnije oduzeto, a potom vraćeno, iz čega i proizlazi njegov tužbeni zahtev za naknadu štete.

Apelacioni sud je pravilno zaključio da u pogledu odredaba Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji postoji pravna praznina u odnosu na pitanje potraživanja pravnog subjekta nad kojim je sprovedena likvidacija. Ustavni sud ocenjuje da postojeća pravna praznina ne može ostati neregulisana, kao i da je popunjavanje pravnih praznina upravo zadatak redovnih sudova. Dakle, redovni sudovi bi, u konkretnim situacijama, pri određivanju pravila radi popunjavanja pravnih praznina, morali da vode računa o načelima i ciljevima koje postavlja zakonodavna vlast, te da traže rešenja koje su najpribližnija utvrđenim društvenim interesima, istovremeno vodeći računa o poštovanju osnovnih ljudskih prava garantovanih Ust avom. Pored pravnih načela, na koja se poziva prvostepeni sud, pravne praznine se popunjavaju i tumačenjem u širem smislu. Jedna vrsta tumačenja je i tumačenje po sličnosti ili analogija, koje spada u najvažnija sredstva za popunjavanje pravnih praznina i utvrđivanje pravog značenja i smisla pravne norme. Upravo se putem analogije pravna praznina popunjava tako što se na neregulisan slučaj primenjuje opšta pravna norma koja je predviđena za neki drugi sličan slučaj. Pomoću analogije kao sredstva ciljnog tumačenja, posebna pravna norma koja se odnosi na jedan slučaj proširuje se i na drugi, zato što i u jednom i u drugom slučaju postoji isti zakonski razlog (ratio legis), odnosno zato što postoji isti interes koji treba zaštititi. U konkretnom slučaju taj interes se odnosi na zaštitu osnivača ili člana privatnog preduzeća, tj. na zaštitu njegove imovine, koje on ne bi smeo biti lišen samo zbog činjenice što zakonodavac nije regulisao to pitanje pozitivnim propisima.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud ustavnopravno neprihvatljivo tumačio materijalno pravo, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što je odredbom člana 148. stav 3. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisano da se neraspoređena sredstva (nakon postupka likvidacije) u privatnoj svojini predaju vlasniku. U skladu sa odredbom člana 157. Zakona, kojom je regulisana shodna primena odredaba o stečaju na postupak likvidacije, bilo je propisano da se pod pojmom „neraspoređena sredstva“ imaju smatrati i nedospela potraživanja pravnog lica nad kojim se sprovodi postupak likvidacije, s obzirom na to da je odredbama člana 95. navedenog zakona bilo propisano da se danom otvaranja postupka stečaja obrazuje stečajna masa, a da u stečajnu masu ulazi sva imovina dužnika. Iz navedenih zakonskih odredaba jasno sledi zaključak da je posle likvidacije PP „Šajkaš – trans“ Pačetina, sva njegova imovina, kako osnovno sredstvo, tako i nedospelo potraživanje prešla na osnivača i vlasnika preduzeća Petra Radića. Ustavni sud nalazi da se obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu kojim je odbijena žalba kao neosnovana zbog nedostatka aktivne legitimacije i zastarelosti potraživanja temelji na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju merodavnog prava koje je od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, što je imalo za posledicu primenu zakona na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime mu je uskraćeno pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu da je pravo na nedospela potraživanja nesumnjivo prešlo na Petra Radića, prigovor zastarelosti potraživanja ne može se prihvatiti, s obzirom na to da je tužba podneta u zakonskom roku, 10. aprila 1997. godine, odnosno nepuna tri meseca od vraćanja vozila tužiocu 13. januara 1997. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljivo tumačenje materjalnog prava od strane Apelacionog suda u Novom Sadu, imalo takvu težinu da je dovelo u sumnju pravičnost postupka pred drugostepenim sudom, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje po ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud je, imajući u vidu da će presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007 od 30. maja 2008. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po podnetoj žalbi, utvrdio da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58 . Ustava, za sada, preuranjen.

Iz ovih razloga, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu odbacio.

6. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1556/10 od 25. marta 2010. godine i odredio da Apelacioni sud sud u Novom Sadu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , donese novu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6885/2007 od 30. maja 2008. godine.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. aprila 1997. godine , podnošenjem tužbe tužioca Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1556/10 od 25. marta 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe Petar Radić stupio u ovu parnicu 29. januara 2008. godine, kao pravni sledbenik PP „Šajkaš – trans“. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnični postupak u vreme kada je on trajao 11 godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u odnosu i na ovog podnosioca, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe . Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti odluku od 20. decembra 2001. godine).

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 12 godina i 11 meseci. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od skoro 13 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da su u toku parničnog postupka prvostepena i drugostepena presuda bile poništene i predmet vrać en prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U tom kontekstu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka, već je svojim podnescima i urgencijama nastojao da postupak ubrza.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6885/2007 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava Petra Radića na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir momenat stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. U odnosu na zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ističe da, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja pravnog sledbeništva nakon likvidacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti