Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava drugostepenu presudu zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da su sudovi, odbijanjem zahteva za naknadu zarade tokom plaćenog odsustva, povredili princip pravne sigurnosti zbog donošenja različitih odluka u istovetnim pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2386/2009
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sadije Džanefendić iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sadije Džanefendić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 426/08 od 27. oktobra 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1498/09 od 30. novembra 2009. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1498/09 od 30. novembra 2009. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 426/08 od 27. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sadija Džanefendić iz Novog Pazara je 10. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Nataše Mijaljević, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi odbili zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da sud obaveže poslodavca da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu od 1. avgusta 2004. godine do 1. juna 2006. godine, pogrešnim tumačenjem da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, gde je ovaj sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava, da poništi osporene presude i da joj se nadoknadi nematerijalna šteta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je rešenjem broj 327/36 od 3. jula 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu prihvatanja jedne od opcija iz Socijalnog programa poslodavca.

Između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe zaključen je sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. U članu 2. navedenog sporazuma je, pored ostalog, utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe u pogledu neisplaćenih zarada prema preduzeću - poslodavcu nema bilo kakvih potraživanja.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 426/08 od 27. oktobra 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, podnet radi isplate minimalne zarade za period od 1. avgusta 2004. godine do 1. juna 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos i kojim bi se tuženi - Društveno preduzeće Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, obavezao da podnositeljki ustavne žalbe izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za sporni period (stav 1. izreke) i obavezana je podnositeljka ustavne žalbe da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 7.000,00 dinara (stav 2.). U obrazloženju presude je navedeno da je ''sporno među strankama da li tužilji pripada pravo na isplatu zarada i uplatu doprinosa'' te je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan ''jer je sud mišnjenja da tužilja u pogledu isplate zarada to pravo nema, jer je sporazumom utvrđeno da nema nikakvih potraživanja po tom osnovu prema tuženiku''. Dalje je navedeno da „obzirom na to da je uplata doprinosa pravo i obaveza po osnovu radnog odnosa, a kako je na napred navedeni način utvrđeno da tužilja u navedenom periodu nije bila u radnom odnosu, odbio je tužbeni zahtev i u tom delu“.

Protiv prvostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je preko svog punomoćnika izjavila žalbu.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1498/09 od 30. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika podnositeljke i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 426/08 od 27. oktobra 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je podnositeljka ustavne žalbe sa tuženim, kao svojim poslodavcem, zaključila sporazum koji je regulisao međusobna prava i obaveze po osnovu rada, te da tuženi nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada. Dalje je navedeno da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, „jer je članom 2. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, utvrđeno da tuženik prema tužiocu nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilac sa tuženim postigao pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih naknada zarada sve do prestanka radnog odnosa“.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja, Bahrija Mustafić, potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, „okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa“.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (član 2. sporazuma) nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava, po oceni Ustavnog suda, utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći – kao što se ne može odreći nijednog prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja – podnositeljka ustavne žalbe se nije mogla odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnositeljka ustavne žalbe bila na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav. 4. Ustava, ne može odreći.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje koja je učinjena različitim postupanjem nadležnih sudova u Novom Pazaru. Ustavni sud naglašava da različite sudske odluke donete u istovrsnim sudskim sporovima same po sebi ne znače automatski povredu prava na pravično suđenje. Prvi preduslov da bi se moglo postaviti pitanje povrede prava na pravično suđenje jeste da se odluke temelje na bitno sličnom činjeničnom i pravnom stanju stvari, a drugi je da je sudska odluka koja je povod za ukazivanje na različito postupanje sudova zasnovana na primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te da takvom sudskom odlukom nije učinjena povreda ili uskraćivanje nekog od Ustavom zajemčenih prava.

U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Novom Pazaru i Okružni sud u Novom Pazaru su u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli potpuno različite presude. Naime, u oba postupka je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod istog tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos i da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi poslodavac osporio iz razloga što su tužilje potpisale gotovo identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, pri čemu je usvajanje tužbenog zahteva upravo bilo rezultat primene odredaba Zakona o radu na način saglasan pravu na rad kako to jemči odredba člana 60. stav 4. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenog zahteva u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud ocenjuje i da je ovakva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti, posebno kada se ima u vidu da se radi u periodu kraćem od godinu dana. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Međunarodnog suda za ljudska prava (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 426/08 od 27. oktobra 2009. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1498/09 od 30. novembra 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, na osnovu odredabe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u odnosu na isticanje povrede ovog prava ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti