Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništivši presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio pravila o zastarelosti, smatrajući da pogoršanje zdravstvenog stanja nakon ranije dosuđene naknade predstavlja novu štetu za koju teče novi rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Vučkovića iz Starčeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Vučkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1365/11 od 11. oktobra 2012. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Vučković iz Starčeva izjavio je, 27. marta 2013. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da drugostepeni sud nije pravično presudio kada je našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tužena istakla; da se, u konkretnom slučaju , radi o pogoršanju zdravlja i novoj šteti nastaloj nakon okončanja parničnog postupka 2007. godine, tako da se ne može uzeti da je predmetno potraživanje dospelo 2000. godine; da ja takav zaključak apelacionog suda suprotan dosadašnjoj sudskoj praksi. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1365/11 od 11. oktobra 2012. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravlja za pretrpljene duševne bolove zbog povećanja procenta umanjenja životne aktivnosti od 5%, isplati iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, preinačio prvostepenu presudu i u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac kao pripadnik JNA učestvovao na području zahvaćenom borbenim dejstvima u Republici Sloveniji i Bosni i Hercegovini počev od 25. juna 1991. godina, pa do 15. juna 1992. godine, kao i da je kao pripadnik Vojske SRJ izvršavao svoju obavezu i bio angažovan i poslovima i zadacima odbrane zemlje za vreme NATO bombardovanja u periodu od 25. februara do 25. juna 1999. godine, kao stariji vodnik I klase pri Vojnoj pošti 9808 Beograd; da je, usled vršenja službe i učestvovanje u borbenim dejstvima na navedenim područjima, kod tužioca nastupila bolest anksiozno-depresivni sindrom od koje se leči i koja je kod njega dovela do umanjenja životne aktivnosti od 18%; da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 7895/05 od 13. jula 2007. godine usvojen zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 280.000 dinara, sa pripadajućom kamatom; da se nakon donošenja prvostepene presude zdravstveno stanje tužioca pogoršalo, pa je tužilac bio hospitalizovan na klinici za psihijatriju od 2. do 8. oktobra 2009. godine, kao i u periodu od 13. oktobra do 15. decembra 2009. godine; da je neuropsihijatrijskim veštačenjem utvrđeno da su psihičke smetnje kod tužioca posledice produženog psiho-socijalnog stresa vezanog za boravak na ratištu gde je pogoršanje zdravstvenog stanja zahtevalo hospitalizaciju i da je bolest dobila konačan oblik 1. februara 2011. godine, ali da lečenje tužioca nije završeno; da je prvostepeni sud stanovišta da je neosnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene, nalazeći da rokovi predviđeni odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, ne mogu početi da teku pre dana završenog lečenja, odnosno pre nego što povreda dobije oblik konačnog stanja. Dalje je navedeno: da je na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev; da se u oceni istaknutog prigovora zastarelosti, prvostepeni sud držao samo saznanja tužioca za formu i konačni oblik svog oboljenja; da nije sporno da saznanje tužioca o prirodi bolesti dovodi do početka toka subjektivnog roka, ali Apelacioni sud nalazi da subjektivni rok teče i ističe u granicama objektivnog roka; da se u ovom slučaju šteta pojavila onog trenutka kada su se kod tužioca manifestovali simptomi duševne bolesti posttraumatskog stresnog poremećaja; da su se ti simptomi nesumnjivo ispoljili 2000. godine, jer je te godine tužilac počeo da se leči kod neuropsihijatra, kada mu je i postavljena dijagnoza; da se tužilac obratio zdravstvenoj ustanovi radi pružanja lekarske pomoći i da je nakon dijagnostifikovanja bolesti usledilo njegovo lečenje; da se posmatrano sa pravne tačke gledišta, odnosno sa stanovišta posledica kao bitnog elementa deliktne odgovornosti, tužilac razboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja po povratku sa ratišta, odnosno nakon NATO bombardovanja, a najkasnije 2000. godine, kada je kod njega započet proces lečenja; da se stoga 2000. godina ima uzeti kao početak toka objektivnog roka zastarelosti potraživanja tužioca, jer je umanjenje životne aktivnosti tužioca definitivno nastupilo 2000. godine; da s obzirom na to da je od oboljenja tužioca do podnošenja tužbe – 15. aprila 2011. godine proteklo 11 godina, to je apelacioni sud primenio odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i preinačio prvostepenu presudu, tako što je našao da je osnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu tog vida nematerijalne štete; da za početak objektivnog roka propisanog odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nije relevantno kada je tužilac saznao stručni naziv bolesti, niti kada su lekari uspešno dijagnostifikovali tu bolest, već kada se bolest objektivno ispoljila, jer se tim trenutkom smatra da je posledica definitivno nastupila; da se posledica, kao bitan element građansko-pravne odgovornosti vezuje za vremenski trenutak nastupanja bolesti - posttraumatskog stresnog poremećaja, kao uzročnika umanjenja životne aktivnosti tužioca; da što se tiče tužioca, on je po povratku sa ratišta i nakon NATO bombardovanja oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja i od tada je počeo teći objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete, koji je, u konkretnom slučaju, istekao pre podnošenja tužbe, pa je zaključak da je zastarelo njegovo potraživanje, odnosno da je njegov tužbeni zahtev neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine sa stanovišta navoda ustavne žalbe, citiranih odredaba zakona i odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise i primenili materijalno pravo, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila koja je od uticaja na odlučivanje suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u smislu zaštite prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Apelacioni sud u postupku po žalbi proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za zastarelost potraživanja naknade štete nastale usled naknadnog pogoršanja zdravstvenog stanja podnosioca ustavne žalbe.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje najpre se mora poći od sadržine odredbe člana 203. ZOO, kojom je, kao što je već navedeno, propisano da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Iz sadržine navedene odredbe ZOO proizlazi da ona daje mogućnost oštećenom da u parnici istakne i zahtev za naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti. To dalje znači da u slučaju kada nakon pravnosnažnosti presude kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog bez njegove krivice, pa zbog progresivnog toka i razvoja oboljenja koji predstavljaju posledicu prouzrokovane štete, dođe i do povećanja stepena umanjenja životne aktivnosti kod oštećenog, on ima pravo na naknadu te nove štete za duševne bolove koje po tom osnovu trpi. Takav stav je do sada dosledno izražen i primenjivan u praksi redovnih sudova (videti Odluku Ustavnog suda Už-961/2012 od 13. novembra 2014. godine).

Što se tiče okolnosti konkretne parnice, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe u prethodno okončanom parničnom postupku, pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P1. 7895/05 od 13. jula 2007. godine, dosuđen iznos od 280.000 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti prouzrokovane vršenjem vojne službe. U tom postupku je utvrđeno da umanjenje životne aktivnosti podnosioca ustavne žalbe iznosi 18%. Za naknadno pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca (povećanje procenta umanjenja životne aktivnosti od 5%), koje je nastupilo nakon okončanja navedenog parničnog postupka, utvrđeno je da je u neposrednoj kauzalnoj vezi sa ranijim oboljenjem, a što nedvosmisleno proizlazi iz obrazloženja osporene drugostepene presude. U situaciji kada nastanak buduće štete u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nije utvrđen u prvoj (prethodno okončanoj) parnici, odnosno kada podnosilac nije ni mogao da potražuje tu nematerijalnu štetu, Ustavni sud smatra da je proizvoljan stav drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, podnosiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo de facto pre nego je konkretna – nova šteta i nastala.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u predmetnoj parnici očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da je samim tim došlo i do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i u prvom delu tačke 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/12 od 10. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede označenog prava, poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1365/11 od 11. oktobra 2012. godine.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o različitom postupanju sudova, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude.

9. Ustavni sud je, na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti