Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Izvršni postupak nije okončan ni nakon devet godina zbog pasivnosti suda, koji nije preduzeo raspoložive mere izvršenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2388/2010
20.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D.o.o. “Tehnogradnja“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D.o.o. “Tehnogradnja“ i utvrđuje se da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 189/04 povređena prav a podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu , iz iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku .

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. “Tehnogradnja“ iz Beograda je 15. maja 2010. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 189/04.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je prvostepeni sud doneo 2. februara 2005. godine rešenje kojim je usvojio njegov predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika na osnovu pravnosnažne i izvršne parnične presude, te da prinudno izvršenje još nije sprovedeno. Navodi da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 32/2010 od 1. marta 2010. godine otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom, te da je on definitivno onemogućen da ostvari svoje potraživanje u izvršnom postupku, pa smatra da je, u konkretnom slučaju, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Privrednog suda u Leskovcu je 22. januara 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta Trgovinskog suda u Leskovcu I. 189/04 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovih ustavnih prava u ovom izvršnom postupku: da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo 23. februara 2004. godine Trgovinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika DP “Mehanizacija“ iz Vladičinog Hana, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 951/01 od 24. decembra 2001. godine, radi predaje utovarne lopate ULT-220; da je navedenom parničnom presudom obavezan dužnika da u roku od 15 dana po prijemu presude isporuči poveriocu 10.600 litara nafte D-2 ili plati dinarsku protivvrednost od 360.400,00 dinara, sa kamatom, kao i troškove parničnog postupka, te da je izvršni sudija doneo zaključak od 4. marta 2004. godine, kojim je naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje, s obzirom na to da predlog nije bio usklađen sa potraživanjem iz navedene izvršne isprave; da je izvršni poverilac 22. marta 2004. godine dostavio novi predlog za izvršenje, koji je takođe bio neuredan, jer nije imao oznaku sedišta Narodne banke Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu, PIB i matični broj za poverioca i dužnika, te mu je dostavljen novi zaključak od 26. oktobra 2004. godine da ponovo uredi predlog za izvršenje; da je izvršni poverilac 4. novembra 2004. godine ponovo dostavio sudu predlog za izvršenje, ali da mu je zaključkom suda od 15. decembra 2004. godine ponovo naloženo da uredi predlog tako što će precizirati da li od izvršnog dužnika traži isporuku 10.600 litara nafte D-2 ili da mu isplati dinarsku protivvrednost; da je izvršni poverilac konačno postupio po nalogu suda, te je 2. februara 2005. godine određeno izvršenje na novčanim sredstvima dužnika na njegovom tekućem računu; da je rešenje o prinudnom izvršenju dostavljeno Narodnoj banci Srbije – Ekspozitura Vranje; da Narodna banka Srbije nije sprovela izvršenje verovatno zbog nedostatka novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika i da u spisima predmeta nema drugih podataka; da je uvidom na veb-sajt Agencije za privredne registre utvrđeno da je nad izvršnim dužnikom, koji sada ima pravni status otvorenog akcionarskog društva, otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 32/2010 od 1. marta 2010. godine, te je za stečajnog upravnika imenovana Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj Beograd, a za poverenika Mile Denić iz Leskovca i da se stečajni postupak nalazi u fazi prodaje imovine stečajnog dužnika; da je, po mišljenju suda, netačno da je izvršni postupak dugo trajao zbog propusta suda, već zbog nedostatka novčanih sredstava na strani dužnika, koji je očigledno bio insolventan duže vreme, nakon čega je otišao u stečaj; da je sud efikasno postupao u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku, a izvršni poverilac očigledno nije tražio promenu sredstva izvršenja.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise navedenog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da su tačni navodi v.f. predsednika Privrednog suda u Leskovcu prema kojima je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u tri navrata podneo neuredan predlog za izvršenje čija sadržina nije bila u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku, te da je poverilac 27. decembra 2004. godine podneo Trgovinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika DP “Mehanizacija“ iz Vladičinog Hana, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 951/01 od 24. decembra 2001. godine, tražeći da se izvršenje sprovede prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika na njegov tekući račun i predlažući da se izvršenje sprovede popisom i prodajom pokretnih stvari dužnika u slučaju da na računu dužnika nema novčanih sredstava; da je Trgovinski sud u Leskovcu doneo rešenje I. 189/04 od 2. februara 2005. godine, kojim je usvojio navedeni predlog izvršnog poverioca; da nadležni sud nije više preduzimao radnje sprovođenja prinudnog izvršenja u ovom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP) , koji se primenjivao na ovaj izvršni postupak, bilo je propisano: da izvršenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je sud u postupku izvršenja dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 10. stav 1.); da sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje i da će sud, kad je poverilac predložio više sredstava ili više predmeta izvršenja, po službenoj dužnosti, izvršenje ograničiti samo na neka od tih sredstava, odnosno predmeta, ako su dovoljni za ostvarenje potraživanja (član 30.).

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je bilo propisano da će se postupci izvršenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001).

Odredbama čl. 47. - 49. i člana 57. Zakona o platnom prometu ( "Službeni list SRJ", br. 3/02 i 5/03, i ''Služben i glasnik RS'', br. 43/04, 62/06 i 31/11) bliže se reguliše postupak izvršenja prinudnom naplatom sa računa klijenta (izvršnog dužnika). Prema odredbama čl. 47. i 48. Zakona, prinudna naplata sa računa klijenta vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva i to na osnovu, pored ostalog, izvršnih sudskih rešenja, prema vremenu prijema kod organizacije za prinudnu naplatu, a sredstva na računu banke blokirana na osnovu naloga organizacije za prinudnu naplatu, klijenti banaka ne mogu koristiti za plaćanja dužnika ili za prinudnu naplatu po drugom osnovu, osim za izvršenje obaveze dužnika zbog koje su blokirana. Odredbama člana 57. Zakona propisano je da do osnivanja organizacije za prinudnu naplatu, prinudnu naplatu osnova i naloga za tu naplatu sa računa klijenta vrši Narodna banka Srbije, u postupku utvrđenom u čl. 47. do 49. ovog zakona, te da Narodna banka Srbije propisuje način prinudne naplate sa računa klijenta u smislu ovog člana. Navedenim zakonskim odredbama, međutim, izričito nije predviđena obaveza Narodne banke Srbije da obavesti sud koji sprovodi izvršenje o mogućnosti, odnosno nemogućnosti predmetne isplate.

Odredbama člana 93. st. 1. i 2. Zakona o stečaju (''Službeni glasnik RS'', br oj 104/09) je propisano da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka, te da se obustavljaju postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 23. februara 2004. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Trgovinskom sudu u Leskovcu i da ovo prinudno izvršenje traje nepunih devet godina i da još nije okončano, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 32/2010 od 1. marta 2010. godine otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom i da postoji razlog za obustavljanje ovog izvršenja, u smislu odredaba člana 93. st. 1. i 2. Zakona o stečaju.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da ovo prinudno izvršenje traje već skoro devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud treba lo da odluči o predlogu za izvršenje i pristupi radnjama sprovođenja izvršenja nakon donošenja rešenja o prinudnom izvršenju.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ovo prinudno izvršenje hitno okonča, uzimajući u obzir visinu potraživanja utvrđenog izvršnom ispravom na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je tri puta podneo predlog za izvršenje koji nije imao sve obavezne elemente propisane odredbama ranije važećeg ZIP, pa je prvostepeni sud naložio podnosiocu da uredi navedeni predlog kako bi mogao da postupi po njemu. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe predložio dva sredstva izvršenja – prenos novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i prodaju njegovih pokretnih stvari. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe pasivno držao nakon što je postalo jasno da se izvršenje ne može sprovesti zaplenom novčanih sredstava izvršnog dužnika zbog blokade njegovog računa, jer on nije predložio da se izvršenje ograniči na prodaju pokretnih stvari koju je predložio, niti je predložio da se izvršenje sprovede nekim drugim sredstvom izvršenja.

Analizirajući postupanje organa koji su vodili postupak, Ustavni sud je najpre konstatovao da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno kako postupanje izvršnog suda , tako i Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Prema stanovištu Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o postojanju povrede prava suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, potrebno je ispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Pri tome, Ustavni sud ističe da je odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije internog karaktera i kao takav je izvan uticaja podnosioca ustavne žalbe.

U tom smislu, Ustavni sud je najpre zaključio da je Trgovinskom sudu u Leskovcu trebalo više od mesec dana da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 10. stav 1. ranije važećeg ZIP bio dužan to da učini u roku od tri dana od dana podnošenja predloga. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje navedenog suda nakon donošenja rešenja o izvršenju, prvenstveno dovelo do prekomerno dugog trajanja ovog izvršnog postupka. Ovo iz razloga što izvršni sud u periodu dužem od pet godina (do donošenja rešenja Privrednog suda u Leskovcu St. 32/2010 od 1. marta 2010. godine kojim je otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom, od kada ne postoje zakonski uslovi za sprovođenje ovog izvršenja) nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja, jer nije ograničio sprovođenje izvršenja na prodaju pokretnih stvari koju je predložio izvršni poverilac, u situaciji kada izvršenje nije bilo moguće sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade. Ustavni sud smatra da je Trgovinski sud u Leskovcu bio dužan da preduzima ove radnje, jer izvršni sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje kada su za to ispunjeni uslovi. Na ovu obavezu izvršnog suda ne utiče ni činjenica da Narodna banka Srbije nije dostavila sudu obaveštenje da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika, jer na odnos izvršnog suda i Narodne banke podnosilac ustavne žalbe ne može da utiče, a iz same činjenice da sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje proizlazi njegova obaveza da sam utvrđuje da li je izvršenje sprovedeno od strane drugog organa kome je povereno preduzimanje određenih radnji tokom sprovođenja izvršenja. U slučaju da utvrdi da se izvršenje ne može sprovesti određenim sredstvima izvršenja, izvršni sud je dužan da izvršenje odredi drugim sredstvima izvršenja ako su ona predložena. Ustavni sud napominje da Narodna banka nije obavestila izvršni sud da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade i da takva obaveza Narodne banke nije izričito predviđena zakonom.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da Trgovinski sud u Leskovcu prvenstveno snosi odgovornost što nije sprovedeno prinudno izvršenje presude istog suda P. 951/01 od 24. decembra 2001. godine. Ustavni sud pri tom nalazi da na postojanje te odgovornosti ne utiče ni to što je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku propustio mogućnost da preduzme radnje kojima bi uticao na mogućnost naplate svog potraživanja, jer je i pored tih propusta izvršni sud bio dužan da u tom periodu po službenoj dužnosti preduzima radnje sprovođenja izvršenja. Ustavni sud ističe da je obaveza države da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće svog aparata ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima ''Pini i drugi protiv Rumunije'', predstavke broj 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', odluka od 15. januara 2008. godine, stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 189/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud smatra da navedeni propust sudova da sprovedu izvršenje u korist podnosioca ustavne žalbe, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim pravnosnažnom parničnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presudu u predmetu "Vlahović protiv Srbije" od 16. decembra 2008. godine). Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine zauzeo pravni stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovanog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede navedenih ustavnih prava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti