Pogrešna primena zastarelosti potraživanja naknade štete nastale u ratnim dejstvima

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno primenili pravila o zastarelosti, propustivši da uzmu u obzir zastoj roka zastarevanja zbog postojanja nesavladive prepreke – ratnog stanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Majstorovića iz Gradiške, selo Novo Topola, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Majstorovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/11 od 22. februara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/11 od 22. februara 2012. godine, pa se određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužioca protiv presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10 od 23. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Majstorović iz Gradiške, selo Nova Topola, Republika Srpska, je 27. marta 2012. godine, preko punomoćnika Zorice Korenić, advokata iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/11 od 22. februara 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac je ustavnoj žalbi naveo: da je drugostepeni sud utvrdio da je za tužioca šteta prouzrokovana kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ SRJ za koje je propisan rok zastarevanja krivičnog gonjenja od 15 godina; da je štetni događaj nastupio u periodu od 1991-1992. godine, a da je tužilac tužbu podneo 3. septembra 2009. godine, te da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost potraživanja naknade štete; da je podnosilac dokazao da je postojao zastoj krivičnog gonjenja, jer je prema podacima sadržanim u vojnoj knjižici na vojnoj dužnosti bio sve do 1996. godine, što predstavlja razlog za zastoj zastarelosti, shodno odredbi člana 382. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je oboljenje podnosioca nastupilo naknadno, te da su se posledice pojavile tek 2009. godine, ali da bi se to moglo utvrditi medicinskim veštačenjem, koji predlog je sud u toku postupka odbio; da je podnosilac u konkretnom slučaju doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druga oštećena lica i ukazao je na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2726/10 od 17. marta 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spis predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10 od 23. marta 2011. godine , u stavu prvom izreke , je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 100.000,00 dinara, a za umanjenu životnu aktivnost iznos od 300.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. marta 2011. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3516/11 od 22. februara 2012. godine potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10 od 23. marta 2011. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju , tužilac učestvovao u ratu u periodu od 15. septembra 1991. godine do 19. maja 1992. godine u jedinici koja je bila pod komandom bivše JNA, a posle povlačenja jedinice JNA sa teritorije BiH ostao je na ratištu u okviru formiranih vojnih snaga Republike Srpske sve do 25. januara 1996. godine, da je prema navodima tužbe tužilac za vreme boravka na ratištu u periodu do 19. maja 1992. godine u borbama teško oboleo i da mu je umanjena životna aktivnost, te da je trpeo strah . Naime, kako je tužilac učestvovao u oružanim sukobima kao pripadnik vojne formacije bivše JNA, to se ovi sukobi kvalifikuju kao oružana pobuna iz člana 124. KZ Jugoslavije, te potraživanje naknade ove štete zastareva za 15 godina, a koji je rok zastarelosti propisan za krivično gonjenje za to delo (član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). U konkretnom slučaju se radi o roku u okviru koga je tužilac objektivno mogao zahtevati naknadu ove štete, pri čemu tužilac nije dokazao da je bilo prekida zastarelosti krivičnog gonjenja ili zastoja krivičnog gonjenja učinioca ovog krivičnog dela, a koji bi povlačio za sobom i prekid , odnosno zastoj zastarevanja potraživanja naknade ove štete, budući da tok lečenja, trajanje psihičkih bolova ili završetak lečenja ne prekidaju tok zastarelosti za krivično gonjenje, niti se krivično gonjenje prekida obraćanjem nadležnom organu radi obeštećenja van spora u smislu člana 391. Zakona o parničnom postupku. Imajući ovo u vidu, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je osnovan prigovor zastarelosti tuženog, jer je potraživanje naknade ove štete zastarelo istekom roka od 15 godina predviđenog za krivično gonjenje za ovo krivično delo 3. septembra 2007. godine, a što je pre podnošenja tužbe u ovoj parnici. Zbog toga su neosnovani navodi žalbe da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno i da je prvostepeni sud bio u obavezi da putem veštaka utvrdi kada je bolest tužioca poprimila konačan oblik.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (član 382. stav 1.) ; da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da a ko zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a a ko je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Iz sadržine osporene presude i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10, odnosno overene fotokopije vojne knjižice podnosioca, Sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik JNA učestvovao u ratu na prostoru Bosne i Hercegovine u periodu od 15. septembra 1991. godine do 19. maja 1992. godine, a da je posle povlačenja jedinica JNA sa teritorije Bosne i Hercegovine ostao na ratištu u okviru formiranih vojnih snaga Republike Srpske sve do 25. januara 1996. godine. Iz sadržine isprava priloženih uz tužbu, Ustavni sud primećuje da je tužilac dokazao svojstvo pripadnika oružanih snaga bivše JNA (teritorijalne odbrane koja je formacijski bila u sastavu JNA), te da svoj tužbeni zahtev zasniva na oboljenju koji je posledica njegovog boravka na ratištu do 19. maja 1992. godine, koje je dovelo do umanjenja opšte životne akivnosti tužioca .

Ustavni sud je ocenio da su sudovi osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosi oca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredbe člana 37 7. stav 1. ZOO. Sudovi, pri tome, nisu imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO, kojom je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je, u konkretnom slučaju, postojao za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine. Ovakav stav zauzeo je i Vrhovni sud Srbije u presudi Prev. 321/09 od 15. septembra 2009. godine.

Ustavni sud smatra da stav sudova nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava , mogl o bi se doći u situaciju da privilegovan i rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rok ova predviđenih član om 376. ZOO. Prema već citiranoj odredbi člana 377. ZOO, prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja. Stoga, Ustavni sud smatra da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.) , bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja . (videti Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine) .

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe nakon 19. maja 1992. godine ostao na ratištu u okviru snaga Republike Srpske, to Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe tužbu za naknadu štete mogao podneti nakon okončanja ratnih dejstva na prostoru Bosne i Hercegovine 21. novembra 1995. godine, te da su do navedenog datuma postojali razlozi za zastoj zastarelosti potraživanja podnosioca ustavne žalbe. Kako je podnosilac podneo tužbu 3. septembra 2009. godine, dakle, pre isteka roka zastarelosti od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i doneo je odluku kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3516/11 od 22. februara 2012. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60347/10 od 23. marta 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudovima, Ustavni sud podseća da se navedenim pravom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Podnosilac se žali na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Imajući u vidu pozivanje podnosioca ustavne žalbe na postojanje različitih sudskih odluka, koje nije dostavio uz ustavnu žalbu, Ustavni sud ipak nalazi, da u konkretnom slučaju, podnosiocu nije povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se presude na koje se podnosilac poziva odnose na zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete u roku od 15 godina od dana kada je bolest dobila konačan oblik. Ustavni sud zaklj učuje da se osporena presuda i presude kojima podnosilac ukazuje na različito postupanje sudova, ne zasnivaju na istoj činjeničnoj i pravoj situaciji, s obzirom na to da u osporenoj odluci nije ni utvrđivano kada je kod podnosioca bolest dobila konačan oblik, pa je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu utvrđenog načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu j e osporenom presudom povređeno naveden o ustavn o načelo, jer se sadržina označenog načela ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u ospore noj presud i.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Pogrešna primena zastarelosti potraživanja naknade štete nastale u ratnim dejstvima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti