Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu od 800 evra. Radni spor je trajao skoro osam godina, a odgovornost za odugovlačenje pretežno leži na neefikasnom postupanju parničnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2390/2017
29.12.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N. i z Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1874/11 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 167/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N . iz Beograda podne o je Ustavnom sudu, 24. marta 201 7. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustav Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1874/11.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak, iako hitne prirode, trajao osam godina, da tokom postupka nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koje bi zahtevale naročito obiman dokazni postupak, kao i da podnosilac nije doprineo dužini trajanja tog postupka, već da je osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, koji nisu preduzeli sve zakonom propisane mere za efikasno okončanje spora. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 1874/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 18. februara 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv određenog fakulteta, njegovog bivšeg poslodavca, kao prvotuženog, i protiv univerziteta u čijem sastavu je bio taj fakultet, kao drugotuženog, kojom je tražio, između ostalog, da sud obaveže tužene da mu, na ime neisplaćenih zarada za sedam meseci, solidarno isplate opredeljene novčane iznose, kao i da na te iznose uplate doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1.167/09.

Presudom zbog propuštanja P1. 167/09 od 13. aprila 2009. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 7. maja 2009. godine, Četvrti opštinski sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda je, u postupku po žalbama tuženih od 22. jula 2009. godine, ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4443/10 od 24. marta 2011. godine, a spisi predmeta su 6. aprila 2011. godine dostavljeni na ponovno suđenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 1. decembar 2011. godine, ali ono nije održano, na zahtev drugotuženog. Naredno ročište, zakazano za 18. april 2012. godine, nije održano, jer nisu došli tužilac i prvotuženi, a nije bilo dokaza da su uredno pozvani. Ni sledeće ročište, koje je zakazano za 1. jun 2012. godine, nije održano jer prvotuženi nije došao, a na povratnici je upisana konstatacija pozivara da je prvotuženi odseljen sa date adrese. Tužilac je tražio da se novi poziv prvotuženom pošalje na istu adresu i preko oglasne table. Sledeća dva ročišta (zakazana za 5. septembar i 1. novembar 2012. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Prvi o snovni sud u Beogradu je zakazao još četiri ročišta (za 7. decembar 2012. godine, 25. mart, 11. jun i 23. oktobar 2013. godine), od kojih su tri održana. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz saslušanjem tužioca, kao stranke, kao i dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke.

Posle uspostavljanja nove mreže sudova u 2014. godini, postupak je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu. Na zahtev drugotuženog, rešenjem od 7. februara 2014. godine, prekinut je postupak u odnosu na prvotuženog, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tim pravnim licem. U ovoj fazi postupka zakazano je šest ročišta, od kojih je jedno održano. Od pet neodržanih ročišta – jedno, zakazano za 3. februar 2014. godine, nije održano na zahtev drugotuženog, jedno, zakazano za 11. april 2014. godine, jer primedbe na nalaz nisu dostavljene sudskom veštaku, dva, zaka zana za 27. jun i 5. novembar 2014. godine, zbog obustave rada advokata, a ročište zakazano za 27. mart 2015. godine nije održano jer je drugotuženom , neposredno pre početka ročišta , predat podnesak tužioca , dostavljen sudu tog dana, te je drugotuženi zatražio rok da se izjasni na navode iz pod neska. Ovim podneskom tužilac je povukao tužbu u odnosu na prvotuženog, jer je to pravno lice, u međuvremenu, brisano iz registra i precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom sudskog veštaka. Nakon ročišta održanog 21. septembra 2015. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 1874/11 od 21. septembra 2015. godine utvrđeno je da je tužba u odnosu na prvotuženog povučena , a tužbeni zahtev tužioca u odnosu na (drugo)tuženog je usvojen , osim u delu kojim je (naknadno) traženo da se tuženi obaveže na uplatu poreza, u kom delu se sud oglasio nenadležnim i odbacio tužbu.

Protiv označene presude tuženi je izjavio žalbu 18. novembra 2015. godine . Apelacioni sud u Beogradu je 18. januara 2017. godine , nakon održane rasprave pred tim sudom, doneo presudu Gž1. 212/16, kojom je prvostepenu presudu u usvajajućem delu preinačio, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 18. februara 20 09. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 18. januara 201 7. godine, trajao sedam godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno sprovede, budući da je, između ostalog, odlučivano o osnovanosti njenog zahteva za isplatu neisplaćenih zarada i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac svojim ponašanjem, dostavljanjem podneska neposredno pre početka ročišta, usled čega ono nije održano jer je druga stranka tražila rok da se na tek primljeni podnesak izjasni, u manjoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, dva na zahtev drugotuženog, kao i da jedno ni je održano jer prvotuženom nije mogao da bude dostavljen poziv za ročište, što je sve zajedno uticalo na dužinu trajanja postupka . S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da opisan doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti ne mogu da budu opravdanje što je taj postupak okončan posle skoro osam godina, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud prvo ročište zakazao osam meseci pošto su mu spisi predmeta dostavljeni na ponovno postupanje, kao i da je pojedina ročišta zakazivao u razmaku od četiri i po, a jedno posle šest meseci od prethodnog. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je drugostepenom sudu bilo potrebno godinu i po dana da odluči o žalbi izjavljenoj protiv presude zbog propuštanja, odnosno o postojanju uslova da takva presuda bude doneta.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je prilikom ocene imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije, predstavka broj 12870/87, od 26. februara 1992. godine, stav 18.), kao i sopstvenu praksu (videti, između ostalih, Odluku u predmetu Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, opisani doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti