Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra, a nadležnom sudu je naloženo da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2391/2009
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Prvoslava Ilića iz Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Prvoslava Ilića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 2/10-48 ( ranije predmet Opštinskog sud a u Požarevcu P. 1985/03-48) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Požarevcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Prvoslava Ilića izjavljena protiv rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija – Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela broj 116-4613/99 -01 od 22. jula 1999. godine, rešenja Ministarstva pravde broj 24-00-334/99-12 od 16. avgusta 1999. godine i presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Rev. II 65/08 od 15. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava , dok se u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Prvoslav Ilić iz Požarevca, preko punomoćnika Dijane Gajić, advokata iz Požarevca, podneo je 10. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21. i 22. Ustava, povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e i povrede prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi , pored ostalog, nav odi da je do 12. maja 1 999. godine radio u Kazneno -popravnom zavodu Požarevac – Zabela na radnom mestu prijemno-ulaznog kontrolora; da je navedenog dana policija izvršila pretres u njegovoj kući u Požarevcu i oduzela jedan elektroormar, nakon čega je priveden istražnom sudiji i određen mu je pritvor. Podnosilac dalje navodi da mu je rešenjem upravnika Zavoda izrečena mera prestanka radnog odnosa i da je radni spor u kome je odlučivano o zakonitosti tog akta trajao deset godina , nakon čega je Vrhovni sud Srbije preinačio drugostepenu presudu, tako što je potvrdio „nepravilnu i nezakonitu delimičnu presudu Opštinskog suda u Požarevcu, kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev kao neosnovan.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi: da je Opštinski sud u Požarevcu obustavio krivični postupak protiv podnosioca „po svim tačkama optužnice zbog odustanka tužilaštva od gonjenja“; da je „indikativno da ni KPZ „Zabela“...niti Republički javni pravobranilac“ nisu preuzeli krivično gonjenje.“; da su državni organi Republike Srbije „protivustavno i protvzakonito postupali i dalje, ne obazirući se na rešeno prethodno pitanje ... i na to da je otpao svaki mogući zakonski osnov za prestanak radnog
odnosa podnosiocu ustavne žalbe, jer on nije izvršio ni jedno krivično delo“.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je povređeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, jer je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta „u toku reforme pravosuđa i reizbora i izbora sudija, pa se mora postaviti pitanje da li je tome razlog što bi...tuženi državni organi...bili u obavezi... da mu isplate naknadu neisplaćene zarade za period od 22. jula 1999. godine sve do danas“.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe je podneo i predlog za odlaganje izvršenja „osporenih akata i to delimične presude Opštinskog suda Požarevac P. 1985/03-48, d o donošenja odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i navodi da će „tražiti naknadu štete zbog suđenja u radnom sporu koje do sada traje 10 godina i što mu je na izloženi način ugrožena egzistencija“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 2/10-48 ( ranije predmet Opštinskog sud a u Požarevcu P. 1985/03-48) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvoslav Ilić iz Požarevca (podnosilac ustavne žalbe) podneo je Opštinskom sudu u Požarevcu 12. novembra 1999. godine tužbu protiv tuženog Republike Srbije – Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela, radi poništaja rešenja upravnika Zavoda o prestanku radnog odnosa i rešenja Ministarstva pravde kojim je odbijen njegov prigovor.

Do donošenja prve presude u ovom postupku Opštinski sud u Požarevcu je zakazao pet, a održao tri ročišta za glavnu raspravu i izveo dokaz saslušanjem tri svedoka, nakon čega je doneo delimičnu presudu P. 1363/99-48 od 18. oktobra 2000. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, poništio kao nezakonita pobijana rešenja i utvrdio da ne proizvode pravno dejstvo. U obrazloženju navedene presude sud je naveo da će o zahtevu za naknadu zarade koju bi tužilac primao za vreme od donošenja nezakonite odluke do vraćanja na rad i o zahtevu za naknadu troškova postupka sud odlučiti u posebnom postupku posle pravnosnažnosti delimične presude. Okružni sud u Požarevcu je odlučujući o žalbi tuženog, ukinuo navedenu presudu, a u ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 1985/03-48.

Do donošenja druge prvostepene presude u ovom postupku sud je zakazao osam, a održao šest ročišta za glavnu raspravu, na kojima je saslušao još četiri svedoka. Sud je 29. novembra 2001. godine doneo rešenje o prekidu postupka, do okončanja krivičnog postupka u predmetu istog suda K. 372/00, koji se protiv tužioca vodio zbog zloupotrebe službenog položaja u produženom trajanju iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Postupajući sud je ocenio da je potrebno utvrditi da li je tužilac odgovoran za držanje robe u zaključanom ormanu magacina i o kojoj robi se radi. Taj sud je dalje ocenio da će se u krivičnom postupku izvoditi isti dokazi, te je prekinuo postupak iz razloga ekonomičnosti, nalazeći da će se tako lakše utvrditi eventualna odgovornost tužioca za povredu radne obaveze.

Postupak je nastavljen po zahtevu tužioca od 30. maja 2003. godine, koji je obavestio sud da je rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu K. 372/00 od 31. marta 2003. godine krivični postupak protiv njega obustavljen, jer je opštinski javni tužilac odustao od gonjenja.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48 od 13. decembra 2004. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju presude je ocenjeno da tuženi nije dokazao da je tužilac bio zadužen ključem, niti je pružio dokaz o starosti robe koja se nalazila u magacinu, a da se tužilac ne može okriviti za propuste u načinu i organizaciji rada u magacinu tuženog. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 9. juna 2005. godine.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, o kojoj je Okružni sud u Požarevcu odlučio rešenjem Gž. 1126/05 od 27. oktobra 2005. godine. Navedenim rešenjem ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovni postupak, a u nastavku postupka sud je zakazao pet, a održao tri ročišta i ponovo saslušao iste svedoke u smislu uputstva iz drugostepenog rešenja.

Trećom delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48 od 2. juna 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se ponište kao nezakonita pobijana rešenja i utvrdi da ne proizvode pravno dejstvo. Taj sud je u obrazloženju naveo: da iz odredaba člana 59. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizlazi da pričinjena šteta i krivica zaposlenog nisu predviđeni kao kumulativni uslovi za izricanje mere prestanka radnog odnosa; da je u toku postupka utvrđeno da se tužiocu stavlja na teret nesavesno obavljanje poslova i zadataka radnog mesta ulaznog kontrolora, jer je na tom radnom mestu u zaključanom ormanu magacina prijemne kontrole držao ispravnu robu i materijal, koji se prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Kazneno-popravnom zavoda Požarevac – Zabela, tu ne smeju nalaziti; da je tužilac bio u obavezi da zadržava samo reklamiranu robu, te da nije relevantno da li je ispravna roba novijeg datuma ili nije, jer je tužilac stupio na to radno mesto 1998. godine, pa je imao dovoljno vremena da postupi u skladu sa Pravilnikom do 17. maja 1999. godine, kada je izvršen vanredni popis. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 6. septembra 2006. godine.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude, a rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 298/06 od 18. januara 2007. godine prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Drugostepeni sud je u obrazloženju, pored ostalog, naveo da iz odredaba člana 59. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizlazi da su svi zakonom predviđeni uslovi morali biti kumulativno ispunjeni, da bi se izrekla mera prestanka radnog odnosa. Rešenje je dostavljeno punomoćniku tužioca 19. februara 2007. godine.

Prvostepeni sud je u trećem ponovnom postupku održao još dva ročišta i zaključio glavnu raspravu, pa je 2. aprila 2007. godine doneo delimičnu presudu P. 1985/03-48, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se ponište kao nezakonita pobijana rešenja tuženog i utvrdi da ne proizvode pravno dejstvo. Opštinski sud u Požarevcu je u obrazloženju, između ostalog, ocenio da je za tuženog nastala šteta koja se sastoji u tome da je bio onemogućen da koristi u proizvodnom procesu ispravnu robu koja se nalazila na nedozvoljenom mestu, te da pogrešna praksa na koju se poziva tužilac ne predstavlja izvinjavajući razlog da on po stupanju na radno mesto ulaznog kontrolora ne postupi u skladu sa Pravilnikom. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 14. juna 2007. godine.

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu, a Okružni sud u Požarevcu je presudom Gž1. 121/07 od 16. oktobra 2007. godine preinačio prvostepenu presudu, poništio kao nezakonita pobijana rešenja i utvrdio da ne proizvode pravno dejstvo, a predmet vratio na ponovni postupak. Taj sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za izricanje mere prestanka radnog odnosa, jer tužilac jeste učinio težu povredu radne obaveze iz člana 59. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, ali da ta povreda nije učinjena sa umišljajem, niti iz svesnog nehata. Protiv navedene drugostepene presude , koja je dostavljena punomoćniku tužioca 19. novembra 2007. godine, tuženi je 5. decembra 2007. godine izjavio reviziju, a 12. decembra 2007. godine Opštinski sud u Požarevcu je zastao sa postupkom po preostalom tužbenom zahtevu do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o podnetoj reviziji.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 65/08 od 15. oktobra 2009. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 121/07 od 16. oktobra 2007. godine, tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48 od 2. aprila 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude ocenio da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je u postupku utvrđeno da je tužilac propustio da izvrši kontrolu magacinskog prostora i da izdvoji neispravnu robu namenjenu dobavljačima radi reklamacije , čime je stvorio uslove za nepravilan rad tužene, usled čega je nastupila šteta za državni organ tužene. Stoga je, po oceni tog suda, pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac učinio povredu radne obaveze i dužnosti utvrđenu odredbom člana 59. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Vrhovni sud Srbije je našao da je tužilac izvršio povredu radne obaveze i dužnosti sa umišljajem, jep je s obzirom na poslove svog radnog mesta bio svestan da ovakvim svojim postupanjem čini povredu radne obaveze i hteo njeno izvršenje, te mu je zakonito izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa na osnovu odredbe člana 59. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. U obrazloženju osporene revizijske presude je dalje navedeno da je drugostepeni sud utvrdio da tužilac nije bio zadužen ključevima od ormana gde je skladištena neispravna roba, ali ova činjenica, po oceni donosioca osporene presude, nije od uticaja na disciplinsku odgovornost tužioca, s obzirom na to da je magacinski prostor za čuvanje neispravne robe bio dostupan tužiocu, tako da je on poslove svog radnog mesta mogao da obavlja na način propisan aktom o sistematazaciji radnih mesta državnog organa tužene i na taj način spreči eventualne nepravilnosti i zloupotrebe u radu kazneno-popravne ustanove. Osporena presuda Vrhovnog suda Srbije je dostavljena punomoćniku tužioca 12. novembra 2009. godine.

Tužilac je 7. decembra 2009. godine podneo predlog za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48 od 2. aprila 2007. godine. Taj predlog je odbijen kao neosnovan rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P1. 2/10-48 od 16. aprila 2010. godine, jer je sud ocenio da saslušanje predloženih svedoka i uviđaj na terenu ne predstavljaju nove dokaze u smislu člana 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su ti dokazi mogli biti predloženi u toku predmetnog postupka.

Zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije odbijen je kao neosnovan rešenjem zamenika v.f. predsednika 7 SU 4/10 od 2. februara 2010. godine.

Osnovni sud u Požarevcu je u ovom delu postupka zakazao šest ročišta, od kojih nijedno nije održano, a 16. aprila 2010. godine odlučio je da zastane sa postupkom po preostalom delu tužbenog zahtev a do okončanja postupka po predlogu tužioca za ponavljanje postupka.

Viši sud u Požarevcu je rešenjem Gž1. 40/10 od 16. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka. O reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedenog drugostepenog rešenja odlučio je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev.2 41/11 od 27. oktobra 2011. godine. Navedenim rešenjem odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, jer je ocenjeno da dokazi koji se navode u predlogu tužioca za ponavljanje postupka ne predstavljaju nove dokaze u smislu člana 422. stav 1. tačka 9 ) Zakona o parničnom postupku. Rešenje Vrhovnog kasacionog suda dostavljeno je punomoćniku tužioca 2. decembra 2010. godine.

Do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu Osnovni sud u Požarevcu nije doneo odluku o preostalom delu tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. (član 18. stav 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja susledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano:da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija («Službeni glasnik RS», br. 16/97 i 34/01) bilo je propisano da se na zaposlena i postavljena lica u Upravi primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju radni odnosi u državnim organima, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 328.).

Odredbama člana 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) propisane su teže povrede radnih obaveza i dužnosti, među kojima, neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza (stav 1. tačka 1.). Saglasno odredbi stava 2. navedenog člana Zakona, za povrede iz stava 1. ovog člana mogu se izreći disciplinska mera novčana kazna u visini od 20% do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od tri do šest meseci, ili disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Odredbom člana 44. stav 3. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/2000 i 31/01) bilo je predviđeno da se mera prestanka radnog odnosa izriče za teže povrede radnih obaveza utvrđene zakonom i kolektivnim ugovorom, ako su te povrede učinjene namerno ili iz grube nepažnje ili ako su prouzrokovale teže štetne posledice.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u radnom sporu koji je pokrenuo pred Opštinskim sudom u Požarevcu 1999. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući ove navode podnosioca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period ocene trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od podnošenja tužbe 12 . novembra 1999 . godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni parnični postupak traje preko 12 godina i da još nije okončan , što ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu da se radi o sporu proisteklom iz radnog odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca, čiji se uticaj procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. Postupajući sud je u ovom postupku najpre trebalo da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe odgovoran za to što iz magacina prijemne kontrole nije izdvojena neispravn a roba, koja se prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Kazneno-popravnom zavoda Požarevac – Zabela, tu ni je smela nalaziti , a potom, da utvrdi da li je podnosilac predmetnu povredu radne obaveze učinio namerno ili iz grube nepažnje .

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je utvrdio da je samo jedno ročište odloženo na predlog njegovog punomoćnika, iz čega sledi da podnosilac nije doprineo produženju predmetnog parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime rešavalo pitanje postojanja radnog odnosa podnosi oca ustavne žalbe kod tuženog, kao poslodavca.

Razlozi za neprimereno dugo trajanj e predmetnog parničnog postupka prevashodno leže u nedelotvornom postupanju Opštinskog suda u Požarevcu . S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud zakazao 20, a održao 14 ročišta i da je u dokaznom postupku saslušano sedam svedoka. Iako prvostepeni sud nije imao periode neaktivnosti, Ustavni sud ocenjuje da ročišta nisu zakazivana u skladu sa potrebama postupka, pogotovo imajući u vidu da su sporne činjenice u tom postupku mogle biti utvrđene drugim dokaznim sredstvom, čitanjem isprava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak bio u prekidu skoro dve i po godine, do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

Ustavni sud smatra da je za dugo trajanje postupka odgovoran i Okružni sud u Požarevcu , koji je tri puta ukidao presude Opštinskog suda u Požarevcu i predmet vraćao na ponovno suđenje, iako je, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja , imao mogućnost da sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Ustavni sud, takođe, ukazuje da Osnovni sud u Požarevcu još uvek nije odlučio o preostalom delu tužbenog zahteva, ni nakon donošenja revizijske presude kojom je odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka okončanog delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48 od 2. aprila 2007. godine.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 2/10-48 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, doprinos podnosi oca ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Požarevcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak koji se vodi u predmetu P1. 2/10-48 okončao u najkraćem roku.

8. Ustavnom žalbom su, takođe, osporeni rešenje Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija – Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela broj 116-4613/99 -01 od 22. jula 1999. godine, rešenje Ministarstva pravde broj 24-00-334/99-12 od 16. avgusta 1999. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Rev. II 65/08 od 15. oktobra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na rad povređeno time što se „sudovi nisu obazirali na to da je otpao svaki mogući zakonski osnov za prestanak radnog odnosa, jer on nije izvršio ni jedno krivično delo“.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad obrazlaže time da je obustavljen krivični postupak koji se protiv njega vodio zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su disciplinska i krivična odgovornost različite vrste pravne odgovornosti, koje se utvrđuju u posebnim postupcima i da ishod krivičnog postupka protiv podnosioca nije prethodno pitanje za utvrđivanje njegove disciplinske odgovornosti. Ustavni sud, takođe, ukazuje da disciplinski organi imaju ovlašćenje da samostalno, po načelu neposrednosti, utvrđuju činjenice od značaja za disciplinsku odgovornost i sankcije koje se u disciplinskom postupku primenjuju. Pored, toga, Ustavni sud ističe da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan samo za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

Kako Ustav u članu 60. stav 1. pravo na rad jemči u skladu sa zakonom, to znači da se označeno pravo garantuje i štiti na način i u granicama propisanim odgovarajućim zakonom. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu označenog ustavnog prava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odbio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu tačke 4. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i čl ana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog za odlaganje izvršenja „delimične presud e Opštinskog suda u Požarevcu P. 1985/03-48“, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi . Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u postupku po ustavnoj žalbi može, do donošenja odluke o ustavnoj žalbi, odložiti izvršenje samo onog pojedinačnog akta ili radnje protiv kojih je izjavljena ustavna žalba, kao u drugom delu tačke 4. izreke.

9. Ustavni sud ukazuje da odredbe čl. 18 , 20. 21. i 22. Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već se njima utvrđuju načela u skladu sa kojima se ta prava ostvaruju, te njihova povreda može nastupiti samo u vezi sa ostvarivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. U pogledu ukazivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio ovu tvrdnju, niti je precizirao u odnosu na koje lično svojstvo je izvršena navodna diskriminacija prema njemu, te Ustavni sud nije mogao da ispita ove tvrdnje u konkretnom slučaju. Ustavna žalba, takođe, ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede ustavnog načela koje utvrđuje pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. sta v 1. Ustava, već upravo osporena presuda Vrhovnog suda Srbije očigledno potvrđuje da je podnosilac u parničnom postupku imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je povređeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, jer je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta „u toku reforme pravosuđa i reizbora i izbora sudija“. Ustavni sud je ocenio da ovi n avodi podnosioca nisu ustavnopravni razlozi koji bi mogli ukazivali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktom podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno ustavno pravo na čiju se povredu poziva. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takođe u tački 4. izreke, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata zbog povrede načela iz čl. 18, 20, 21. i 22. Ustava i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

10. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti