Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv oslobađajuće presude u krivičnom postupku po privatnoj tužbi. Privatni tužilac nema Ustavom zajemčeno pravo da okrivljeni bude osuđen, te se ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje zbog oslobađajuće presude.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Marković i Milana Markovića, oboje iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Marković i Milana Markovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07 od 17. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 484/09 od 4. juna 2009. godine, akta Vrhovnog kasacionog suda Krs. 117/2010-1 od 30. marta 2010. godine i akta Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10.
O b r a z l o ž e nj e
1. Mirjana Marković i Milan Marković, oboje iz Kragujevca, podneli su Ustavnom sudu 14. maja 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 14. jula 2010. godine, protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07 od 17. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 484/09 od 4. juna 2009. godine, akta Vrhovnog kasacionog suda Krs. 117/2010-1 od 30. marta 2010. godine i akta Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10 bez oznake datuma donošenja, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na „adekvatnu medicinsku zaštitu ... i socijalne i zdravstvene diskriminacije nad psihički zdravim građanima“.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporene presude krivotvorene, protivzakonite i da nisu donesene na osnovu merituma tužbe; da se radi o ogoljenom primeru korumpiranog sudstva; da su se sudovi u osporenim presudama poneli zločinački prema onkološkoj pacijantkinji Mirjani Marković i doneli protivzakonite presude; da se veštak i sudije nisu držali merituma tužbe; da je krivotvorenim presudama doprineo i sudski veštak psihijatar koji je veštačio u pravnoj stvari u korist svog direktora; da su okrivljeni doneli sudiji nevažeći falsifikovan dokument proistekao iz fizičkog napada na drugotužioca na radnom mestu, koji je po savetu advokata morao da se posle nanetih lakih telesnih povreda obrati neuropsihijatru; da Ustav garantuje da se zdravi građani ne mogu proglašavati dokumentima (medicinskim, sudskim) psihijatrijski bolesnim, što su sudovi u ovom slučaju učinili; da je osporeni akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10 protivzakonit jer oštećenoj strani nameće troškovnik advokata prvookrivljenog; da je osporeni akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10 primljen 12. maja 2010. godine. Podnosioci ustavne žalbe su zahtevali da Ustavni sud „prioritetno donese odluku o poništenju svih napred navedenih sudskih akata, zabrani dalje postupanje po odluci KV-Osnovni sud u Kragujevcu 200/10-potraživanje troškovnika advokata okrivljenih, naredi vršenje određene radnje, odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku, naknada štete, objavljivanje sudske odluke“, kao i da naredi da Vrhovni kasacioni sud postupi „po ovom predmetu K. 34/07 i donese zakonitu i pravnosnažnu izvršnu presudu ... i da se ospori akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10 (hitno)“.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 85. stav 2. istog Zakona propisano je da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da žalba ne sadrži prepise svih osporenih akata, kako je to propisano odredbom člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odnosno da uz nju nije bio priložen prepis osporenog akta Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10.
Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 7. jula 2010. godine, obavestio podnosioce ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj ustavnoj žalbi i naložio im da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostave dopunjenu ustavnu žalbu i prepis osporenog akta Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10, kao i sve druge dokaze koji su od značaja za odlučivanje. Istim dopisom podnosioci ustavne žalbe su upozoreni da će, ukoliko u ostavljenom roku ne postupe po nalogu Suda i ne otklone nedostatke na koje im je ukazano, njihova ustavna žalba biti odbačena.
Podnosioci ustavne žalbe su, postupajući po nalogu Ustavnog suda, 14. jula 2010. godine dostavili podnesak u kome su, u najvećem delu, ponovili sve navode iz ustavne žalbe i uz koji su ponovo priložili ranije dostavljene osporene akte, ali ne i osporeni akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10, što im je bilo naloženo dopisom Suda od 7. jula 2010. godine. U ovom podnesku je navedeno da su „tužioci upoznati sa sadržajem akta (Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10) koji nisu primili“, iako su na više mesta u ustavnoj žalbi od 14. maja 2010. godine naveli da su navedeni osporeni akt primili 12. maja 2010. godine.
4. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je osporen akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10, Ustavni sud je utvrdio da bez uvida u navedeni osporeni akt ne može da postupa po podnetoj ustavnoj žalbi, jer se ne može utvrditi da li se on odnosi na prava i obaveze podnosilaca ustavne žalbe ili optužbu protiv njih, ne može ispitati povezanost tvrdnji istaknutih u ustavnoj žalbi i označenog ustavnog prava, ne može utvrditi datum njegovog donošenja, niti to da li je taj akt sadržao pouku o pravnom leku, što je od značaja za odlučivanje u konkretnom slučaju. Podnosioci nisu dostavili ovaj osporeni akt uz ustavnu žalbu, iako je to bila njihova obaveza propisana odredbom člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, a dostava ovog akta im je upravo iz navedenih razloga bila i naknadno naložena dopisom Suda, što oni nisu učinili. Tvrdnja izneta u podnesku od 14. jula 2010. godine da navedeni akt podnosioci ustavne žalbe nisu primili, protivrečna je navodu iz ustavne žalbe po kome je datum prijema upravo ovog akta 12. maj 2010. godine, a podnosioci ni ustavnom žalbom ni naknadnim podneskom ne osporavaju radnju nečinjenja suda koja bi se sastojala u nedostavljanju ovog akta. Imajući u vidu da bez uvida u osporeni akt nije moguće postupati po ustavnoj žalbi u delu u kome je osporen akt Osnovnog suda u Kragujevcu Kv. 200/10, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.
5. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da su osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07 od 17. marta 2009. godine, u krivičnom postupku vođenom po privatnoj tužbi privatnih tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, okrivljeni R.P. i M.J. oslobođeni optužbe da je svaki od njih učinio krivično delo klevete iz člana 171. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i odlučeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret privatnih tužilaca, s tim da njihova visina bude naknadno određena posebnim rešenjima, saglasno članu 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09); da je osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 484/09 od 4. juna 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba privatnih tužilaca izjavljena protiv osporene prvostepene presude, koja je i potvrđena; da su osporenim aktom Vrhovnog kasacionog suda Krs. 117/2010-1 od 30. marta 2010. godine obavešteni podnosioci ustavne žalbe da je žalba dostavljena tom sudu u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07, prosleđena Osnovnom sudu u Kragujevcu radi daljeg postupanja.
6. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom podnosioci obraćaju Sudu u svojstvu privatnih tužilaca u krivičnom predmetu u kome je doneta osporena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu K. 34/07 od 17. marta 2009. godine i da smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što je krivični sud oslobodio od optužbe okrivljene, iako se u ustavnoj žalbi iznose tvrdnje koje su, po mišljenju podnosilaca, morale da dovedu do drugačijeg ishoda krivičnog postupka po okrivljene i do utvrđivanja njihove krivične odgovornosti.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se ni privatni tužioci koji nisu zadovoljni oslobađajućom presudom krivičnog suda u ustavnoj žalbi ne mogu pozivati na to da im je sudskom odlukom kojom su okrivljeni pravnosnažno oslobođeni od optužbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (Videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine (aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24.) kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.
Kako podnosioci ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navode ustavnopravne razloge za povredu označenog ustavnog prava, već ističu samo svoj interes da lica protiv kojih su podneli privatnu tužbu budu i osuđena u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je osporen akt Vrhovnog kasacionog suda Krs. 117/2010-1 od 30. marta 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj akt po svojoj pravnoj prirodi obaveštenje, a ne pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima, obavezama ili optužbi protiv podnosilaca ustavne žalbe i koji bi mogao biti osporen ustavnom žalbom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić