Odluka o neadekvatnoj naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Dosuđena naknada od 300 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku nije adekvatna. Utvrđuje se pravo na naknadu od 800 evra, umanjenu za već isplaćeni iznos.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi B. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Đ . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22562/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Đ . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 3. aprila 2015. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7348/13 od 22. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22562/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored opisa činjenica koje su prethodile parničnom postupku, naveo: da je Apelacioni sud trebalo da odbaci žalbu tužene Republike Srbije izjavljenu protiv prve prvostepene presude, jer u predmetu nije bilo ovlašćenja na osnovu koga bi Direkcij a za imovinskopravne poslove mogla zastupati tužen u; da sudovi nisu uzeli u obzir navode svedoka prilikom odlučivanja, jer po njegovom mišljenju jedino su svedoci mogli dati odgovor na ključno pitanje da li se njegova vojna jedinica povukla sa teritorije Bosne i Hercegovine ili je samo „prebačena“ u sastav Vojske Republike Srpske; da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak nepotrebno trajao devet godina, iako se mogao završiti mnogo ranije; da mu je povređeno prav o na jednaku zaštitu prav a iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u sličnim situacijama postupali potpuno različito. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22562/12 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. februara 2006. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora (pravnog prethodnika Republike Srbije) – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Tužena je 8. marta 2006. godine odgovorila na tužbu, osporavajući i osnov i visinu. Uz odgovor je dostavljeno i ovlašćenje za G. D. za zastupanje izdato od strane načelnika Direkcije za imovinskopravne poslove. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 7. septembar 2006. godine nije održano jer tužilac nije bio uredno pozvan, dok je naredno ročište održano 27. novembra .

U toku 2007. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu – 17. maja, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca, dok naredno ročište zakazano za 4. oktobar nije održano, jer tužilac nije dostavio imena i adrese svedoka koje je na prethodnom ročištu predložio da budu saslušani.

Tužilac je 9. januara 2008. godine dostavio sudu podnesak sa imenima i adresama svedoka koje predlaže da se saslušaju. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. januar 2008. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, kao i ni ročište zakazano za 15. aprila, a zbog nedolaska pozvanih svedoka. Do kraja 2008. godine održana su još dva ročišta na kojima su saslušani svedoci i određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem.

Određeni sudski veštaci su 12. maja 2009. godine dostavili Opštinskom sudu nalaz i mišljenje. Tuženi se podneskom od 25. maja izjasnio na navedeni nalaz i mišljenje ne osporavajući ga, ali ponovo ističući da neosnovanost tužbe nog zahteva. Tužilac je podneskom od 27. maja opredelio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, bolova i umanjenja opšte životne aktivnosti. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 1. jun 2009. godine nije održano, niti je na zapisniku dato obrazloženje zbog čega nije održano. Opštinski sud je nakon ročišta održanog 22. juna 2009. godine, doneo presudu P. 811/06 od 3. jula 2009. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, a delimično odbio kao neosnovan.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 8178/10 od 17. februara 2011. godine predmet je dostavljen Osnovnom sudu radi dopune postupka, tj. radi pribavljanja ovlašćenja Republičkog javnog pravobranioca datog Direkciji za imovinskopravne poslove za zastupanje tužene. Tužena je dopisom od 30. marta 2011. godine dostavila traženo ovlašćenje koje je izdato 18. maja 2010. godine, nakon čega su spisi vraćeni Apelacionom sudu. Apelacioni sud je doneo rešenje Gž. 5604/12 od 24. oktobra 2012. godine, kojim je ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog sud a P. 811/06 od 3. jula 2009. godine u usvajajućem delu i uputio Osnovnom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 22562/12 od 25. aprila 2013. godine, kojom je u celosti odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 7348/13 od 22. januara 2015. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, pored ostalog je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. februara 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 22. januara 2015. godine, donošenjem osporene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišt a da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih devet godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen, da bi mogao opravdati višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem donekle doprineo odugovlačenju postupka . Naime, na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. maja 2007. godine naloženo je tužiocu da, u roku od 15 dana, dostavi imena i adrese svedoka koje je predložio da se saslušaju, da bi tužilac tek 9. januara 2008. godine postupio po nalogu suda i dostavio tražene podatke. Iz navedenog proizlazi da na tužiocu leži odgovornost za navedeno sedmomesečno odugovlačenje postupka.

Ipak, i pored određenog doprinosa podnosioca ustavne žalbe , o snovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 811/06 od 3. jula 2009. godine trajao duže od tri godine, što se ne može smatrati prihvatljivim , posebno u situaciji kada postupak nije pravnosnažno okončan, već je ukin uta prvostepena presuda i predmet upućen Osnovnom sudu na ponovno suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7348/13 od 22. januara 2015. godine, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži jasno i detaljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava , u kome su navedeni razlozi zbog čega je drugostepeni sud smatrao da tužena nije pasivno legitimisana. Naime, Apelacioni sud je posebno naglasio da je podnosilac ustavne žalbe prilikom ranjavanja (trenutak nastanka štet e) bio pripadnik Vojske Republike Srpske, a ne pripadnik Jugoslovenske narodne armije ili Vojske Jugoslavije, a što je utvrdio iz uverenja broj 1050 Vojne Pošte Bratunac 7042 od 16. decembra 1997. godine. Takođe, Ustavni sud nalazi da ne mogu biti od uticaja na povredu prava na pravično suđenje ni navodi iz ustavne žalbe u kojima je istaknuto da je žalba tužene trebalo da bude odbačena, jer nije postojalo ovlašćenje Direkcije za imovinsko-pravne poslove za zastupanje tužene . Ovo stoga što takvi navodi nemaju utemeljenja u odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 ), koji se primenjivao u vreme izjavljivanje predmetne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi doveli do sumnje da postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo zbog toga što podnosilac nije dostavio relevantne dokaze da su redovni sudovi najviše instance u postupku pri identičnom činjeničnom i pravnom stanju donosili bitno različite konačne odluke, a što je osnovna pretpostavka za isticanje povrede ovog prava. Stoga je Sud u ovom delu delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti , pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o neadekvatnoj naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti