Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro dvanaest godina i još nije okončan. Nedelotvorno i neažurno postupanje prvostepenog suda, retko zakazivanje ročišta i dvostruko ukidanje presuda ključni su razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lazara Ćirovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lazara Ćirovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 407/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 206/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sud ovima da preduzm u sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, tako što mu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u visini od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lazar Ćirović iz Beograda je 14. decembra 2009. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 407/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 206/11.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno shodno činjenici da je tužbu u ovom postupku izjavio parničnom sudu 4. maja 2001. godine, a da postupak još uvek nije okončan. Podnosilac od Ustavnog suda zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 206/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 2001. godine podneo tužbu (tada) Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Sportskog društva „Crvena zvezda“ iz Beograda, radi utvrđenja da je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1. novembra 1997. godine do 15. novembra 1998. godine, kao i da mu tuženi naknadi troškove postupka .

Treći opštinski sud u Beogradu je na ročištu održanom 5. septembra 2001. godine doneo rešenje P1. 272/01 kojim se oglašava mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet prosleđuje nadležnom Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje. Parnica je nastavljena pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu kao mesno nadležnim, a predmet je dobio broj P1. 706/01.

Do donošenja rešenja P1. 706/01 od 18. oktobra 2004. godine kojim je Drugi opštinski sud u Beogradu odbacio tužbu tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe zbog litispendencije, zakazano je 11 ročišta (13. marta 2002. godine - kada je održano pripremno ročište; 9. jula 2002. godine - kada je sud izvrš io uvid u rešenje o isplati zarade tužiocu kod AK „Crvena zvezda“; 21. novembra 2002. godine – koje ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 5. februara 2003. godine – koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 7. aprila 2003. godine - kada je sud naložio tužiocu da konačno uredi tužbu i tužbeni zahtev kako u odnosu na tužb u od 4. maja 2001. godine, tako i u odnosu na proširenu tužbu sa ročišta od 13. marta 2002. godine u delu zahteva za uplatu doprinosa Republičkom fondu PIO, tako što će tačno naznačiti visinu doprinosa u odnosu na period potraživanja koji je naznačen u dosadašnjem toku postupka i podnesku od 1. aprila 2003. godine; 1. jula 2003. godine – kada je sud naložio da se zatraže podaci o danu registracije , kao zasebnog pravnog lica , Sportskog društva „Crvena zvezda“ i Atletskog kluba „Crvena zvezda“, te sa tim u vezi dostavi fotokopija opšteg akta, ugovora o osnivanju i statuta imenovanih sa svim statusnim promenama zaključno sa 1998. godinom; 23. oktobra 2003. godine - kada je sud naložio da se združi podnesak od 7. oktobra 2003. godine spisima predmeta i odluka suda koja se tiče prošir ene tužbe na AK „Crvena zvezda“, a Drugi opštinski sud u Beogradu je 3. decembra 2003. godine doneo rešenje P1. 706/01 kojim ne dozvoljava subjektivno proširenje tužbe na Atletski klub „Crvena zvezda“ iz Beograda ; 25. marta 2004. godine – koje ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 29. aprila 2004. godine – koje ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 16. juna 2004. godine - na kojem je punomoćnik tužioca ukazao sudu na činjenicu da se pred istim sudom vodi postupak između istih stranaka po istom činjeničnom i pravnom osnovu, a punomoćnik tuženog istakao prigovor pasivne legitimacije tuženog s obzirom na to da je odbijeno subjektivno preinačenje tužbe). Od zakazanih ročišta četiri nisu održana.

Postupajući po žalbi tužioca Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 193/05 od 28. septembra 2005. godine kojim je uvažio žalbu i ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 706/01 od 18. oktobra 2004. godine, ispr avljeno rešenjem P1. 706/01 od 28. oktobra 2004. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da se među istim strankama ipak ne vode isti postupci o istim činjeničnim i pravnim pitanjima. Predmet je dobio novi broj P1. 407/05.

U ponovnom postupku sud je zakazao deset ročišta ( 8. februara 2006. godine - koje ročište nije održano usled nepostojanja procesnih pretpostavki; 26. oktobra 2006. godine - na kojem je sud naložio punomoćniku tuženog da se u roku od 30 dana izjasni na sve navode iz tužbe, dostavi odgovor na tužbu, izvod iz registra Trgovinskog suda u Beogradu ili izveštaj Agencije za privredne registre iz koga se vidi da li je tuženi samostalno preduzeće ili ne, a u vezi istaknutog prigovora pasivne legitimacije; 12. februara 2007. godine - koje ročište nije održano iz razloga što su se spisi predmeta nalazili pred Vrhovnim sudom Srbije; 30. oktobra 2007. godine - na kojem je sud naložio da se pribavi izveštaj od Ministarstva sporta , tj. utvrdi na osnovu kojeg rešenja je S portsko društvo „Crvena zvezda“ upisana u registar istog Ministarstva ; 12. novembra 2007. godine – koje ročište nije održano zbog protesta zaposlenih; 18. decembra 2007. godine - kada je sasluša n svedok D.M; 14. februara 2008. godine - kada je saslušan svedok S.L; 14. aprila 2008. godine – kada je izvršen uvid u sporazum o preuzimanju zaposlenog iz kojeg se vidi da je tužilac saglasnost o preuzimanju dao 9. novembra 1998. godine; 4. juna 2008. godine i 16. septembra 2008. godine kada je zaključena glavn a rasprav a i done ta presud a P1. 407/05 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvr đeno da je bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog , delimično usvoj en zahtev tužioca u delu koji se odnosi na naknadu parničnih troškova postupka, te obaveza n tužen i da tužiocu po tom o snovu isplati 176.000,00 dinara, a odbi jen kao neosnovan deo koji se odnosi na naknadu troškova preko dosuđenog.

Postupajući po žalbi tužene Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 5685/08 od 24. septembra 2009. godine kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 407/05 od 16. septembra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. marta 2010. godine doneo rešenje P1. 2630/10 kojim se ovaj sud oglasio stvarno nendaležnim za postupanje u ovom radnom sporu, te spise predmeta prosledio Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, sa obrazloženjem da je članom 23. stav 1. tačka 8) Zakona o uređenju sudova propisano da Viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima povodom obaveznog socijalnog osiguranja, ako nije nadležan drugi sud , što u ovom predmetu čini deo tužbenog zahteva.

Viši sud u Beogradu je 21. decembra 2010. godine doneo rešenje Gž1. 1509/10 kojim je ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2630/10 pd 16. marta 2010. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je članom 22. Zakona o uređenju sudova propisano da je osnovni sud nadležan da postupa u sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, te kako se u konkretnom tužbenom zahtevu traži utvrđenje da je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog i tuženi obaveže na isplatu doprinosa nadležnom fondu, to je Prvi osnovni sud u Beogradu stvarno i mesno nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 206/11 i do donošenja prvostepene presude sud je zakazao četiri ročišta: 16. marta 2011. godine - kada je done to rešenje P1. 206/11 kojim se zastaje sa postupkom u ovoj parnici do odluke predsednika suda o zahtevu za izuzeće predsednika veća, sudije Tamare Kostić, s tim što je Prvi osnovni sud u Beogradu je 23. marta 2011. godine doneo rešenje P1. 206/11 kojim se odbija zahtev sudije Tamare Kostić za sopstveno izuzeće od daljeg postupanja u predmetu ovog suda P1. 206/11; 10. maja 2011. godine – koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 6. septembra 2011. godine - koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije i 6. decembra 2011. godine - kada je zaključena glavn a rasprava i done ta presud a P1. 206/11 kojom je odbi jen kao ne osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog, odbi jen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužen i da uplati doprinose za p enzijsko i invalidsko osiguranje, odba čen kao neuredan zahtev za privremenu meru tužioca i obaveza n tužilac da tuženom naknadi parnične troškove .

Spis predmeta je 30. decembra 2011. godine prosleđen Ustavnom sudu na postupanje po ustavnoj žalbi, te nema dokaza da su tužilac i tuženi primili presudu.

Postupak još uvek nije okončan.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

Odredbom člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine propisano je: da postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (stav 1.); da ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (stav 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjniskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, tj. od 4. maja 2001. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao osam i po godina i da još uvek nije okončan.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, osnovni su činioci koji utuču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju postupka.

Predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tužbu sudu podneo sa zahtevom da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog sportskog društva u periodu od 1. novembra 1997. godine do 15. novembra 1998. godine, te da mu tuženi uplati doprinose za socijalno i penzijsko osiguranje za taj period.

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je tokom postupka saslušao stranke, izvršio uvid u Statut sportskog društva „Crvena zvezda“, Odluku o izmeni i dopuni organizacije i sistematizacije radnih mesta u S portskom društvu „Crvena zvezda“, prij ave podataka o utvrđenom ličnom dohotku i stažu osiguranja za 1995, 1996. i 1997. godinu u sportskom društvu „Crvena zvezda“ , obračun ličnog dohotka za (ovde) podnosioca ustavne žalbe za 1997. godinu, rešenje broj 186 od 31. oktobra 1998. godine kojim je podnosilac raspoređen na poslove glavnog trenera za srednje i duge pruge u Atletskom klubu „Crvena azvezda“, što samo po sebi nije bilo složeno, te nema opravdanog razloga za trajanje ovog parničnog postupka u prvom stepenu u periodu dužem od deset godina.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P1. 407/05 (ranije) Drugog opšti nskog suda u Beogradu, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu, uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Ustavni sud je posebno imao u vidu činjenicu da je prvostepeni sud u periodu od skoro deset i po godina zakazao svega 25 ročišta (od kojih devet nije održano), na kojima je izvodio dokaze saslušanjem stranaka, te vršio uvid u dokumentaciju koja mu je bila od značaja za odlučivanje, da je predmet dva puta vraćan na ponovni postupak, te da je prvostepena odluka u ovom parničnom postupku, koja još uvek nije postala pravnosnažna , doneta tek nakon deset godina. Ustavni sud takođe ističe i da je parnični sud zakazivao prosečno dva do tri ročišta godišnje, koja činjenica je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka, te se u konkretnom slučaju može staviti na teret parničnom sudu.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, sada postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje skoro 12 godina, kao i da još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima u Beogradu da preduzm u sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P 1. 206/11, okončao u najkraćem roku.

Budući da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a nije doprineo dugom trajanju osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je našao da mu pripada naknada nematerijalne štete u visini od 1100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava, te odlučio kao u tački 3. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, kako njegov doprinos , tako i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Stoga je, Ustavni sud na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević